Začetnik ovog zanata bio je kujundžija Sreten Petrović, koji je prvo pravio predmete od srebra, a kasnije su u njegov dom stigli i prvi satovi i to iz Nemačke. Njegovim stopama su kasnije nastavili njegovi sinovi, unuci i praunici.
Danas ovaj porodični posao vodi Sretenova snaha udata za njegovog čukununuka. Godine iskustva su iza nje i uvek precizno izvrši i najzahtevnije popravke kako bi časovnici pokazali tačno vreme.
“Svoj posao radim sa radošću kao i prvog dana iako su se vremena promenila pa za razliku od pre, sada se na satovima menjaju samo kaiš, baterija ili mehanizam. Drago mi je što su i moji sinovi zavoleli posao, pa nema sumnje da će se tradicija nastaviti. Nema ništa lepše nego kad je neki posao porodični, tada ste još više i čvršće vezani i spremni na sve izazove kako bi opstao”, rekla je Svetlana za RINU.
Koliki istorijski značaj imaju predmeti napravljeni u ovoj časovničarskoj radnji koja postoji čak vek ipo, pokazuje i činjenica da se Sretenova dela čuvaju sa punom pažnjom, a bila su izložena i u pariškom muzeju.
“Najznačajnije Sretenovo delo je putir sa kojim se Srbija 1900. godine predstavila na svetskoj izložbi u Parizu, danas se on čuva u beogradskom Etnografskom muzeju. Njegova dela nalaze se i u Narodnom muzeju u Užicu. Sve to svedoči o jednom davno minulom vremenom, porodičnom stvaralaštvu i predstavljaju svojevrsnu hroniku grada”, kaže Svetlana.
Ona kaže da će i njena deca nastaviti tradiciju, a da ovaj posao ima budućnost, svedoče brojni Užičani koji pre svega sa poštovanjem ulaze u ovu radnju.
“Ne postoji osoba koja može izaći bez lepe reči, prvo ljudi koji rade ovde i poznavaoci posla i pre svega isrkreni prijatelji, i čuvari tradicije. Mislim da ljudi čine sve, a ostalo je zanat”, kazale su mušterije.
Četiri generacije porodice Petrović služile su vremenu, ali i vreme njima. Neizneverena porodična tradicija sigurno će znati da nagradi i njihove potomke.
