Sa svoje 94 godine tečno govori četiri jezika: nemački, italijanski, rumunski i bugarski, a u njegovim ušima već sedam decenija odzvanja pesma koju su pevali Nemci “Rajno moja, Majno moja, sve je naše, sve je naše”.
“Ja sam tad imao devet razreda, to vam je kao da sad imate fakultet, dobro sam znao jezike, učio sam ih uz narod, a ne u školama. Visoki pripadnici OZNE čim su me videli, rekli su da sam čovek koji njima treba”, priča za RINU ovaj vitalni starac.
“Dodatnu školu za tog ‘balkanksog špijuna’ završio sam u Beogradu, kod crkve Svetog Marka bila nam je učionica, i predvali su nam vrsni profesori i psiholozi”, dodaje.
Kaže da je njegov posao bio da uđe u ljudsku psihu, ljude je pratio, ali sa njima nije razgovarao. Na osnovu samo njihovih gestova i pokreta Branko je mogao sve da zaključi.
Špijunirao i Tita
“To bi se moglo nazvati policijski psiholog. Svako ima svoj specifičan način kretanja, kriminalci, bogataši, siromasi. Znalo se tada samo po gestovima ko je prostitutka, a ko familijarna žena. Nije bilo potrebe sa tim ljudima da se priča, već se samo pratilo njihovo kretanje, sa kim se sastaju i kuda idu. Dalje je služba radila svoje. U jednom trenutku bio sam poslat da špijuniram čak i Tita”, priseća se Branko.
U službi OZNA zadržao se nekoliko godina, jer kako kaže, posle je shvatio da to nije posao za njega. Stan u centru Beograda menjao je za seosko imanje u blizini Gornjeg Milanovca, na kojem mu danas živi kćerka, a on se vratio u svoje selo.
Plata dobra, uverenja bitnija
“Plate su bile izuzetno velike, plaćali su nas vrhunski. Ali, posle se taj posao kosio sa mojim uverenjima i nisam više mogao da ga obavljam”, rekao je ovaj špijun iz Drugog svetskog rata, ne želeći da ulazi u detalje.
Sposobnosti da ljude čita kao otvorenu knjigu upotrebio je i u svom privatnom životu, pa je sa mnogo pažnje birao svoje prijatelje. Iako u desetoj deceniji “špijunski duh” ga nije napustio, pa je čak i sada, na pragu stote izuzetno radoznao i spretan.
