Piše: Rade Maroević
Oskar Šmit, legenda svetske košarke, preminuo je u 17. aprila u Sao Paulu u Brazilu u 68. godini. Bio je prvi idol Kobija Brajanta, divili su mu se Leri Bird i Dijego Maradona. U neverovatnoj karijeri ubacio je bezmalo 50.000 poena, 30,8 po utakmici, igrao je od 16. do 45. godine, u sezoni 1988-1989. godine imao je prosek od 36,6 poena po utakmici, dok je dve godine kasnije dobacio do 44 koša po meču. Za Brazil je nastupao na čak pet Olimpijskih igara, najbolje je igrao 1988. godine u Seulu kada je prosečno ubacivao 42,2 poena po utakmici. U Brazilu je, u 39. godini, na jednom meču dao 74 koša.
Kao klinac imao sam dva savršena košarkaška dresa – američku teget „šesticu“ u kojoj je u finalu Olimpijskih igara 1968. godine u Meksiku, u kome su se sastale reprezentacije Sjedinjenih Američkih Država i Jugoslavije, igrao veliki Džo Džo Vajt, kasnija zvezda Boston Seltiksa, i crno-belu „osamnaesticu“ italijanskog „Mobil Đirđija“ koju je nosio gigant južnoameričke i evropske košarke, neverovatni strelac, neuništivi Oskar Šmit.
Oba sam dobio od oca, Zorana Maroevića, nekadašnjeg reprezentativca Jugoslavije. Prvi dres je dobio posle finala u Meksiko Sitiju u zamenu za svoju belu „šesticu“, koja je, posle sam čuo, završila na Vajtovom zidu negde u Americi, dok je drugi, koliko se sećam, 1985. godine iz Kazerte doneo Bogdan Boša Tanjević, koji je tamo i doveo Oskara.
„Sveta ruka“ i Sarajevo
Oskar Šmit bi šutirao odmah po prijemu lopte, ponekad uz jedan, najviše dva driblinga. Skoro nepogrešivo, zbog čega je dobio nadimak „Sveta ruka“, ili na portugalskom „Mão santa“. U Italiji je bio omiljeni košarkaš i Dijega Armanda Maradone, a bio je i prvi idol Kobija Brajanta.
Za ostatak sveta ostaće upamćen kao najbolji strelac u istoriji košarke, ali i kao igrač za koga se priča da tokom karijere nije napravio nijedan incident. Sarajlije će ga, osim po igrama, pamtiti i kao čoveka koji je Mirzu Delibašića, posle srčanog udara koji je doživeo tokom treninga u Kazerti, nekoliko spratova na rukama nosio do kola hitne pomoći.
Igrom slučaja, imao sam prilike da uživo vidim stotinak od 49.737 poena, koliko je Šmit ubacio u nekoliko decenija dugoj karijeri, mahom zbog činjenice da su, sredinom osamdesetih, planine oko Sarajeva bile omiljeno mesto letnjih priprema mnogo timova čiji su treneri, opet, imali čvrste veze sa gradom. Bilo je tu turskih i italijanskih klubova, ponekad bi zalutale i ekipe iz arapskih zemalja, nestrpljivih da što pre „stvore košarku“, pa i poneki američki univerzitet. Tu smo se motali i mi, klinci koji su počinjali košarku ozbiljnije da igraju.
Čuli smo tada i Bošu Tanjevića kako urla na Šmita: „Šuti više, ako te nabijem nogom u guzicu letjećeš do Brazila.“ Oskar je potom istrčao na teren i zabio dvadesetak poena za redom. Boši i Oskaru putevi su se, mislim, razišli već sledeće godine, ali su ostali prijatelji do kraja.
Avanture Oskara Šmita
Za evropsku košarku Oskara Šmita otkrio je (i posle toga doveo u italijansku Kazertu) upravo Tanjević, i to u finalu tadašnjeg Interkontinentalnog kupa 1979. godine, u kome su igrali južnoamerički prvak, brazilski Sirio, i prvak Evrope – sarajevska Bosna. Šmit je praktično sam dobio utakmicu, pošto je odbranio poslednji napad sarajevskog tima, pogodio penale za produžetke i u dodatnih pet minuta šutirao bez greške, četiri od četiri. Te večeri je ubacio 42 poena i zaradio status drugog najomiljenijeg igrača Bogdana Tanjevića, posle Mirze Delibašića.
U to vreme, sjajan je bio i Urugvajac Horasio Lopez, Šmitov partner u tandemu stranaca u Kazerti, pošto po tadapnjim pravilima više stranih igrača u evropskom timu nije bilo dozvoljeno. On se na jednim pripremama stravično povredio kada su mu tetive na ruci pokidali komadi stakla sa table koju je prilikom zakucavanja polomio mladi Majkl Džordan. Kasnije je Lopez nastavio karijeru, postao jedan od najboljih igrača u istoriji Urugvaja, a zatim profesor, novinar i putopisac, koji je u avanture sa sobom nosio „loptu, ranac i olovku“.
Avanture Oskara Šmita ostale su košarkaške. Pošto je u Kazerti za osam godina zaslužio da njegov dres sa brojem 18 smeste u muzej i proglase ga počasnim građaninom mesta, otišao je u Paviju, zatim u španski Valjadolid, da bi se na kraju vratio u Brazil. Karijeru je završio u Flamengu, pošto je na parketu proveo 29 sezona.
Italijani i dan danas smatraju da su u njihovoj ligi, i u isto vreme, igrala dva najbolja strelca u istoriji evropske košarke – Dražen Dalipagić i Oskar Šmit. Obojica se nalaze na vrhu liste igrača koji su najviše puta ubacili više od 50 poena na utakmici. Oskar je to uradio 28 puta, Praja 15, jednom više od Džo Brajanta, oca Kobija Brajanta, jednog od najboljih košarkaša u istoriji ove igre.
Oskar Šmit je bio prvi Kobijev idol, a Lari Bird ga je smatrao jednim od najboljih igrača svih vremena. „Oduvek sam se divio Oskaru i smatrao sam ga prijateljem. Bio je, bez dileme, jedan od najboljih u istoriji ove igre. Za mene je bila najveća čast kada me je zamolio da održim govor kada je priman u Najsmitovu Kući slavnih“, napisao je Bird.
Fenomen Šmit
Iako su Nju Džersi Netsi žarko želeli da Oskar zaigra za njih, to se nikada nije dogodilo. Upućeni tvrde da je glavni razlog ležao u činjenici da je NBA tada branila igračima da nastupaju za rep rezentacije. Šmit je, kažu, više voleo Brazil od NBA lige.
Za njim je ostala neverovatna statistika: ubacio je bezmalo 50.000 poena, odnosno 30,8 po utakmici, igrao je od 16. do 45. godine, u sezoni 1988-89. godine imao je prosek od 36,6 poena po utakmici, dok je dve godine kasnije dobacio do čak 44 koša po meču.
Za Brazil je nastupao na čak pet Olimpijskih igara. Najbolje je igrao 1988. godine u Seulu kada je prosečno ubacivao 42,2 poena po utakmici. U Brazilu je, u 39. godini, na jednom meču dao 74 koša.
Bio je i glavni akter dve spektakularne utakmice. U finalu Panameričkih igara u Indijanapolisu 1987. godine Amerikancima, za koje su igrali Stiv Ker, Dejvid Robinson, Reks Čepmen i Deni Mening, ubacio je 46 koševa i doneo pobedu Brazilu, iako je njegov tim na poluvremenu imao 20 poena zaostatka. Ta utakmica jedan je od ključnih razloga zbog kojeg su Amerikanci odlučili da, ubuduće, na velika takmičenja šalju timove sastavljene od igrača iz NBA.
Druga velika utakmica bio je „revolveraški obračun“ Oskara Šmita i Dražena Petrovića 1989. godine, u finalu Kupa pobednika kupova između Snajdera iz Kazerte i Real Madrida. Dražen je ubacio 62, a Oskar 44 poena, a madridski tim je pobedio 117:113.
Šmitov dres sam, iz bezbroj razloga, retko nosio. Jedan od ključnih bila je neverovatna sila koja bi me obuhvatila svaki put kada bih ga navukao. Dribling ili dva u stranu i šut.
Treneri bi brzo izgubili nerve, počeli da urlaju, a ja bih samo raširio ruke, okrenuo im se da pročitaju ime na leđima, slegnuo ramenima i rekao: „Oskar.“
Oskar Šmit preminuo je u 17. aprila u Sao Paulu u Brazilu u 68. godini. U njegovu čast kapiten Čapokoensea je na utakmicu fudbalske lige protiv Botafoga istrčao noseći košarkašku loptu. U Brazilu je proglašena trodnevna žalost.
rts.rs
