U razgovoru za Kurir on je otkrio da ne gleda domaće filmove, ali i zašto smo nekada pravi uspešne priče.
– Odlučio sam da se novi film ne zove “Djeca Kozare” već “Zlatni rez 42”. Scenario smo Arsen Diklić i ja napravili 1986. godine, ali sam ga obnovio i uneo neke promene.
Kako ste došli do novog naziva filma?
– Četrdeset dva je broj kada je počeo taj užas 1942. godine, 42 velike sekvence ima u filmu, i 42 generacije ima od Avrama do Isusa Hrista.
Da li imate već kasting?
– Deset dana sam birao glumce u okolini Banjaluke. Na kastingu je bilo 350 dece s Kozare. Kad izaberem najmlađe, tek onda će doći na red ovi stariji.
Nije ovo prvi put da se bavite Jasenovcem. Kad ste se zainteresovali za ovu važnu temu?
– Prvi put sam došao u Jasenovac krajem sedamdesetih godina. To što sam tamo doživeo bilo toliko šokantno da sam za sedam dana odlučio da sve svoje iskustvo i talenat usmerim na analizu tog zla, jer mi nije bilo jasno da su to zlo činili ljudi iz njegove okoline. Ta količina zla i način na koji je to izvedeno, pojedinačno i masovno, jednostavno nisu mogli ostati bez ekranizacije.
Imali smo već pokušaje.
– Verujte da želim da napravim dobar film. Ja sam već snimio dokumentarni film o ustašama, a ovo je velika drama velikog pisca koju želim da napravim za ceo svet.
Uradili ste mnoge kultne filmove, danas nema takvih ni na vidiku.
– Kad su se nekada radili filmovi, svi smo mi bili velika familija. To je možda bio dobar recept za uspeh.
Da li biste pohvalili nekog mladog autora?
– Malo gledam naše filmove. Živim u Pragu i pratim šta se dešava u Srbiji. Nisam dobar sagovornik o toj temi. Pratio samo ono što je montirao moj pokojni brat Andrija. Od domaćih mi se posebno dopada “Balkanski špijun”. Vidim da je to kultni film i da se dopada i mladima danas.
