Danas približno svaki deseti stanovnik planete, pa i Srbije, ima oboljenje koje predstavlja jedan od najvećih izazova savremenog čovečanstva i veliko je opterećenje ne samo za obolele osobe nego i za njihove porodice.
Dijabetes, čija epidemija svetskih razmera traje mnogo duže nego pandemija koronavirusa sa kojom se trenutno suočavamo. Podaci u Srbiji govore o tome da je bilo dosta ljudi koji su pri otkrivanju kovid 19 infekcije, kasnije otkrili i dijabetes. Pokazalo se da ukoliko šećer nije bio dobor regulisan, zdravsteno stanje pacijenta se pogoršavalo.
Statistika SZO svedoči da su trećina preminulih od kovida 19, zapravo pacijenti koji su oboleli od dijabetesa.
“Mi preporučujemo da se na kontrole ide bar jednom u 6 meseci, ali ako je neko potpuno zdrav i nema nasledan faktor, onda je dovoljno i jednom u godinu dana iako su rezultati sa prethodnog merenja dobri”, rekao je Opačić za TV Prva.
“Stalno pričamo o prevenciji, a statistike u svetu su sve lošije i lošije. Problem kod nas je zapravo što mi ne idemo kod lekara dok nas nešto ne zaboli”, dodaje on.
Podseća da u simptome dijabetesa najčešće spada suvoća usta, učestalo mokrenje pa i poveća žeđ, dodaje i da su zamor i osećaj da nema energije takođe prisutni, ali da ljudi to uglavnom pripisuju stresu.
“Kod dijabetesa tipa 2 je prevencija mnogo bitna, a dnevno minimum 30 minuta fizičke aktivnosti smanjuje verovatnoću za nastanak dijabetesa, ali takođe je neophodno da se ne konzumiraju cigarete i alkohol, a u ishranu treba uvrstiti i dosta voća i povrća”, ističe Opačić.
Opačić naglašava da je zapravo mit glasina koja govori da se šećer dobija konzumiranjem slatkiša.
“Šećer se nedobija tako što se jede slatko, to se tako ne dobija, osim ukoliko godinu dana jedete eneormne količine ughljenih hidrata, za neke u dijabetesu je i kašika brašna kritična”, rekao je on.
Dodaje da ljudi uglavnom otkriju da boluju od ove bolesti na slučajnim kontolama, kao i da oni koji ne znaju da je imaju, nauče da žive sa njom. U pozorava da suživot sa dijabetesom nije dobra ideja, kao i da su fatalni ishodi poput amputacije nogu, otkazivanju bubrega i slepilu neminovni ako se sa dijagnostikovanjem zakasni previše.
