Nedavni napad bespilotnih letelica i krstarećih raketa na dve rafinerije nafte u Saudijskoj Arabiji dodatno je podstakao preraspodelu naftnog tržišta u korist SAD. Ovaj proces je počeo 2011. godine, agresijom na Libiju, gde je od tada nastao haos. Pre rata Libija je proizvodila do 1,6 miliona barela nafte dnevno, a danas tek nešto više od milion barela, dok je napadima na naftna polja ugrožen pomenuti nivo proizvodnje
Kao rezultat napada na rafinerije, u Abkajku je onemogućen rad postrojenja za razdvajanje gasova (gas oil separation plant, GOSP), koje je i bilo slaba tačka celokupne naftne infrastrukture Saudijske Arabije, a njen kapacitet proizvodnje iznosio je sedam miliona barela dnevno. U fabriku u Abkajku transportuje se nafta sa nalazišta Gavara (jedno od najvećih na svetu) i Šajbah. Objekat napada je strateški pravilno izabran, jer njegovo izbacivanje iz pogona parališe rad celokupne naftne privrede Arabije. Popravka oštećenih saudijskih postrojenja može trajati i do godinu dana, izveštava „Volstrit džornal“. Istovremeno, velika preciznost udara na objekte saudijske naftne industrije mogla se postići samo navođenjem krstarećih raketa i dronova (bespilotnih letelica) uz pomoć satelita koji nemaju ni Husiti ni Iranci, primetio je ruski vojni analitičar Aleksandar Sobianin u intervjuu Fondu za stratešku kulturu.
Sledeće što svetske resurse gura u naručje SAD su sankcije Iranu i Venecueli, jer slabe pozicije ovih država na tržištu nafte.
Istiskivanje Libije, Venecuele, Irana i sada Saudijske Arabije s naftnog tržišta Sjedinjenih Država neće prestati. Naprotiv, primećeni su i napori da eliminišu Rusiju sa evropskog tržišta gasa, a sada su poznati i njihovi planovi i za izbacivanje Rusije s Arktika.
RAT NA ANTARKTIKU Pentagon takođe ima planove za rat na Antarktiku, što je 30. jula 2019. obznanio komandant američkih vazduhoplovnih snaga u indopacifičkom regionu, general sa četiri zvezde (general armije) Čarls Braun. Prema njegovom mišljenju, Vašington planira militarizaciju Antarktika, po obrascu koji se primenjuje na Arktiku. Rat, veruje general, počeće 2048. godine, kada prestaje važnost Antarktičkog ugovora, kojim se predviđa demilitarizacija šestog kontinenta i njegova upotreba isključivo u miroljubive svrhe.
Insistirajući na neophodnosti prestanka važenja ovog ugovora, profesor geopolitike na londonskom univerzitetu Klaus Dods napominje da iako su Antarktičkim ugovorom „promovisana naučna istraživanja i međunarodna saradnja, sprečavao je militarizaciju… i jačao zaštitu životne sredine“, a države koje su potpisale Ugovor (SAD, Velika Britanija, Australija, Novi Zeland, Rusija, Norveška, Nemačka, Čile i Argentina) izgubiće u budućnosti „mogućnosti i podsticaje za razvoj ovih područja“. „Posle 2048. godine Antarktik se može podeliti između država, kao i bilo koji drugi deo kopna i okeana koji ga okružuje da bi se eksploatisali njegovi resursi“, naglašava britanski analitičar.
Prošle godine argentinski predsednik Maurisio Makri odobrio je otvaranje tri američke vojne baze u zemlji. Prva baza će se nalaziti u provinciji Neuken, u blizini džinovskog nalazišta gasa Vaka Muerta, koje eksploatišu „Ševron“, „Ekson mobajl“ i „Roka grup“. Druga vojna baza, koja preseca put ka jugu, podići će se u Ušuaji, glavnom gradu Ognjene zemlje, najjužnije provincije Argentine, odakle se može kontrolisati Antarktik „u saradnji s britanskim partnerima Sjedinjenih Država koji uzurpiraju Malvinska ostrva“, piše poznati argentinski pisac i političar Migel Bonaso, koji se borio u redovima partizanske organizacije Montoneros. Treća baza nalaziće se u provinciji Misiones, u blizini tromeđe Argentine, Paragvaja i Brazila. Ispod ove teritorije nalazi se džinovski izvor pitke vode Guarani, treći najveći izvor slatke vode na svetu. „ Naravno, sve je to slučajnost“, ironično dodaje Bonaso.
DUGI PRSTI IZRAELA Francuski publicista Teri Mejson nedavno je u jednom članku objavljenom na portalu voltairenet.org otkrio projekte Velike Britanije, Izraela i Čilea na teritoriji Argentine. Mejson piše da su po završetku Foklandskog rata kontrolu vazdušnog prostora u južnom delu Argentine, kao i nad Antarktikom, preuzele vojnovazduhoplovne snage Ujedinjenog Kraljevstva, a Argentina je imala obavezu da informiše Britaniju o svim svojim operacijama u regionu. Početkom 2000. godina Velika Britanija i Izrael su na jugu Argentine, u Patagoniji, počeli realizaciju novog projekta. Novcem britanskog milijardera jevrejskog porekla Džoa Luisa kupljena je ogromna teritorija Ognjene zemlje. Zatim je sagrađen aerodrom s pistom od dva kilometra za primanje civilnih i vojnih transportnih aviona. Mejson piše da su Indijanci iz plemena Mapuče, a koji žive u argentinskoj i čileanskoj Patagoniji, bili neverovatno iznenađeni pojavom u Londonu organizacije „Resistencia Ancestral Mapuche“ (Otpor drevnih Mapučea) koja je odmah zatražila državnu nezavisnost starosedelačkih naroda od Argentine i Čilea. Trenutno se ova organizacija smatra legalnim separatističkim Mapuče pokretom, mada njegove vođe finansira Džordž Soroš, tek da se zna. Sve navedeno govori da je cilj SAD i njenih saveznika (Izraela i Velike Britanije), kako navodi Bonaso, „uspostavljanje strateške kontrole u regionima s velikim prirodnim resursima“.
Nova borba za preraspodelu svetskih tržišta, kontrolu (novih) transkontinentalnih puteva i tržišta novca južni deo Atlantskog okeana pretvara u jednu od arena povećane vojnostrateške aktivnosti i borbe. Koliko je ovo tačno pokazuje i činjenica da je nedavno nemački Fond Maršala pripremio studiju u kojoj govori da će Južni Atlantik u bliskoj budućnosti postati centar eksploatacije energenata, koji po bogatstvu ne zaostaje za Bliskim istokom. Osim SAD, Izraela i Velike Britanije u borbu za resurse ovog dela sveta uključuju se i Brazil, Kina i Indija.
U septembru 2018. Američka nacionalna geoprostorna obaveštajna agencija (NGA), zadužena za kartografsku podršku vojnim operacijama američke vojske, izdala je kartu Antarktika visoke rezolucije s detaljima do veličine automobila, koja je nazvana „Reference Elevation Model of Antarctica“ (Referentni model reljefa Antarktika). Karta obuhvata 98 posto površine šestog kontinenta i omogućava gledanje objekata veličine od dva metra.
Dodajmo i da Pentagon razrađuje planove protiv konkurenata SAD u južnom delu planete. Međutim, težeći da preuzmu kontrolu nad resursima celog sveta, SAD se mogu naći u situaciji kade će se protiv njih okrenuti ostatak planete.
DEVET NAJPOZNATIJIH RATOVA ZA RESURSE U ISTORIJI
Revolucija u SAD i ustanak protiv Velike Britanije u 18. veku, uz podršku Francuske, prva je na listi borbi za resurse. Francuska je pomagala ustanike u SAD zbog želje da ukloni britansku flotu da bi preuzela kontrolu nad trgovačkim morskim putevima, a osim toga želela je da se domogne i određenih poljoprivrednih proizvoda, čiju su trgovinu kontrolisali iz SAD kompanije iz Londona, navodi „Biznis insajder“.
Druga je Bitka kod Plesia ili Palašia (Indija), vođena na obalama reke Bhagiratiri u Zapadnoj Bengaliji 23. juna 1757. godine između britanske vojske (tačnije vojske Istočne kompanije) i vojske Benegala, koju je pomagala Francuska. Vojska britanske Istočne kompanije je pobedila i preuzela kontrolu nad celokupnim resursima Indije, kao i puteve njihovog transporta.
Građanski rat u SAD je treća borba za resurse, iako se u javnosti predstavlja kao borba za ukidanje ropstva. Međutim, ne treba zaboravljati da je ropstvo bilo ugrađeno u osnove proizvodnje pamuka, kao i drugih poljoprivrednih proizvoda. Posledica građanskog rata je bio deficit pamuka i Evropi.
Sovjetsko-finski rat (prva polovina 20. veka) četvrta je poznata borba za resurse. Naime, Sovjetskom Savezu je bila potrebna ruda nikla za vojnu industriju. Finci su, međutim, zauzeli rudnik u Petsamu, što je dovelo do rata i čuvene bitke (kod Petsama).
Peti rat za resurse je napad japanske armije na Perl Harbur. Japan je želeo da preuzme kontrolu nad velikim nalazištima nafte u jugoistočnoj Aziji, ali i nad rudnicima i putevima transporta hrane.
Drugi svetski rat se takođe tumači kao rat za resurse. Nemačka je težila da osvoji nalazišta nafte u Rusiji, poljoprivredno zemljište, ali i rudnike i druga bogatstva SSSR-a.
Sedmi rat za resurse je upad Iraka u Kuvajt 1990. godine – Kuvajt je optužen da krade iračku naftu. Irak je imao plan da uništi naftnu industriju Kuvajta, kao i da ostvari skok cene nafte i tako otplati svoj ogromni dug nastao tokom rata s Iranom. U sukob Iraka i Kuvajta umešale su se SAD, koje su želele stabilnu isporuku nafte.
Teritorijalni sporovi u Južnom kineskom moru imaju osnovu u sukobu oko nafte. Glavni učesnici u borbi su Kina, Japan, Tajvan i Vijetnam. Kina pretenduje na nalazišta koja nisu ništa manja nego ona u Saudijskoj Arabiji, ali druge države regiona to osporavaju. Konflikt još nije završen, no ako se posmatra vojna aktivnost, onda analitičari ukazuju da je ona na strani Kine (ukoliko se vlasništvo nad nalazištima bude rešavalo ratom).
Rat za Foklandska ostrva, kako se tada smatralo, u osnovi je imao spor oko nalazišta nafte. Međutim, danas se vide i drugi aspekti. Ostrva se nalaze u blizini argentinske obale, a vlast nad ostrvom su imali Britanci. Rat je počeo kada su britanske kompanije počele da istražuju naftna nalazišta oko ostrva.
