Novinarska pera i NATO bombarderi - BIGportal.ba
Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Novinarska pera i NATO bombarderi

Piše: Miroslav Stojanović

Vreme zakasnelih a neugodnih suočavanja: Oštre reakcije na tekst „Dojče velea“ o medijskoj pripremi za učešće Nemaca u napadu na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999, pod naslovom „Kako su ’štampane’ bombe“, i neuobičajeno javno izvinjenje velike medijske kuće zbog celog, sopstvenog, „slučaja“

Pod)sećanje na početak NATO agresije na Jugoslaviju od pre dve decenije, s katastrofalnim, i tragičnim posledicama po Srbiju, izazvalo je, bar malu, ako ne političku, ono medijsku buru u Nemačkoj. I, makar zakasnelo, očigledno neugodno suočavanje s „učinkom“ novinara u „pripremanju terena“ za bombardovanje jedne suverene, evropske zemlje, na izmaku 20. veka.
Oni čija je uloga u svemu tome bila fatalna i odlučujuća, zapadni političari i državnici, i ovaj put su nehajno prešli preko svega. I tvrdo ćutali. Uz retke izuzetke. Od onih koji su i sada na vlasti, kao što su bili i tada, oglasio se (samo) predsednik Češke Miloš Zeman.
Zeman danas smatra da je davanje „zelenog svetla“ od pre dvadeset godina za učešće njegove zemlje u NATO agresiji bilo „greška koje se veoma nerado seća“. Greška bez opravdanja, za koju ne bi trebalo tražiti alibi. Tvrdi da to u njegovom slučaju nije bila nimalo laka odluka. I da je, do poslednjeg časa, tada kao premijer, pokušavao da u NATO familiji nađe, umesto bombi, saveznike za mirno, diplomatsko rešenje. Uzalud.

Tvrdo ćutanje glavnih aktera
Češka je, kaže, poslednja dala saglasnost za početak bombardovanja. I poslednja „otvorila“ nebo za preletanje NATO bombardera. Kad već drugog izlaza nije bilo: prevagnulo je uverenje kako „ne bi bilo normalno“ da NATO novajlija – njegova zemlja bila je tek tri nedelje član zapadne vojne alijanse – i jedina od svih članica „stavi veto“.
Od glavnih aktera agresije, a praktično su svi sišli s političke scene – Bil Klinton, Toni Bler i Gerhard Šreder – samo se ovaj poslednji opet zakasnelo, oglasio, u razgovoru s novinarima „Cajta“, da je ta agresija, i nemačko „premijerno“ ratno učešće u tome, nesporno predstavljalo (grubo) kršenje međunarodnog prava.
Da se vratim na ono što je neposredan povod za priču koja sledi: uzburkane strasti u nemačkim medijima. A sve se dogodilo, po mnogo čemu, posve neočekivano. Od toga da se baš javni servis (medijska radio, potom i televizijska kuća) osnovan 1953. u Kelnu, sada sa sedištem u Bonu, a ne neki privatni medij, oglasi povodom dvadesete godišnjice od početka bombardovanja.

Slučaj (gotovo)bez presedana
Učinjeno je to tekstom „o medijskoj pripremi za učešće Nemačke u napadu na SRJ 1999“, pod (uočljivo govorljivim) naslovom „Kako su se ’štampale’ bombe?“ Do toga što je potom usledilo. I što, jednim delom, naknadnim reagovanjem samog „Dojče velea“, predstavlja medijski slučaj (gotovo) bez presedana: centralna redakcija, očigledno suočena s oštrom kritikom (politički uticajnog) „Frankfurter algemajne cajtunga“, ponovila je „sporni“ tekst, ograđujući se od njega, uz direktne kritike i zamerke ispod svakog pasusa!
Izvorni (opširan) tekst, koji potpisuje saradnik „Dojče velea“ Nemanja Rujević (objavljen, inače, 22. marta 2019) konstatuje, na samom početku, da su „pre dvadeset godina Nemci krenuli u prvi rat od (posle) Hitlera – u bombardovanje Jugoslavije“. Tamo su ih ispratili ratoborni novinski komentari. „Dojče vele“ je prokopao arhivu nemačke štampe od početka 1999. godine do prvih bombi.
Citiran je odmah posle toga Džejmi Šej, portparol NATO-a tokom 1999. i „zaštitno lice“ fraze o „kolateralnoj šteti“: „Nije lako, posebno u Nemačkoj, čije je stanovništvo pedeset godina znalo samo za odbrambenu vojnu politiku, dakle zaštitu sopstvene zemlje, poslati nemačke vojnike stotinama milja od kuće (…) Da smo izgubili podršku javnosti u Nemačkoj, izgubili bismo je u celoj Alijansi.“ Sledili su potom citati iz tekstova novinara („ratoborni komentari“) objavljenih u brojnim (prevashodno) nemačkim novinama.

 

Podsetio na dvadesetu godišnjicu „onoga što je u istoriju ušlo pod nazivom Kosovski rat“, na razarujeće posledice i civilne žrtve: Mihael Martens
Podsetio na dvadesetu godišnjicu „onoga što je u istoriju ušlo pod nazivom Kosovski rat“, na razarujeće posledice i civilne žrtve: Mihael Martens

Sporenja u oceni agresije Reagovao je, promptno, u već spomenutom „Algemajne cajtungu“ njihov dopisnik za južnu Evropu, sa sedištem u Atini, inače dobar poznavalac prilika (i) u našoj zemlji Mihael Martens. I on je podsetio, na početku komentara, na dvadesetu godišnjicu „onoga što je u istoriju ušlo pod nazivom Kosovski rat“, na njegovo trajanje i njegove (razarajuće) posledice (infrastruktura) i civilne žrtve („i kao u svakom ratu bili su ubijani i civili“), pri čemu je spomenuto bombardovanje putničkog voza („život izgubilo 6 ljudi“), kada je prvi put lansirana fraza o „kolateralnoj šteti“, kako je „usputno ubijanje civila cinično nazvano u saopštenjima zapadne alijanse“.
Iako je rezultat rata „bio jasan“ (srpske trupe „morale su da se povuku s Kosova“, od 2008. Kosovo je nezavisna država, „iako priznata samo od dela međunarodne zajednice“) nije još, upozorava Martens, „okončana bitka za političku ocenu prvog napadačkog rata u istoriji NATO-a“, uz opasku da je „i ’Dojče vele’, povodom godišnjice, dao svoj doprinos tome“, što je i poslužilo autoru kao „šlagvort“ za kritiku.

Odbrana kolega
Najpre one dve konstatacije iz najednom „spornog teksta“ „Dojče velea“ o „ratobornim nemačkim komentatorima, koji su „prizivali rat svojim tekstovima“, i (ono) dovođenje u vezu s Hitlerom („u najmanju ruku čudno, jer insinuira kontinuitet od 1945. do 1999, veruju li u to stvarno u (sedištu DV) Bonu“?).
I sad ono glavno, što u Martensovom (kritičkom) komentaru počinje pitanjem: „Ko su najzad bili ti komentatori koji su žudeli za bombama?“ U tekstu je, podseća, navedeno osam imena: Matijas Rib, tada dopisnik ovog lista (FAC) sa Balkana, Norbert Mapes Nidik, koji je citiran jednim tekstom iz „Cajta“, Štefan Izrael („Frankfurter rundšau“), Andrej Ivanji („Tgescajtung“, TAC), Valter Majr („Špigl“), Ciril Štiger („Noje ciriher cajtung“), Peter Minh i Jozef Jofe („Zidojče cajtung“).
Ono „što nije navedeno su najavljeni, u uvodu, ratoborni komentari“, primećuje Martens, uz opasku, koja uvodi u odbranu njegovih kolega, da „to ne čudi, jer navedeni novinari su 1999. godine analizirali, izveštavali, opisivali, te sigurno ponekad bili u zabludi. Ali ratna huškanja nisu sprovodili. Ni na jednom mestu „Dojče vele“ ne navodi pasuse koji bi se tako mogli kvalifikovati. Izgleda kao da se ratobornim žele nazvati tvrdnje iz 1999. da se srpski silnik Slobodan Milošević samo silom može pobediti, da dakle posle ratova u Bosni i Hercegovini, posle razaranja Vukovara, masakra u Srebrenici, kao i drugih zločina pregovori više ne mogu pomoći“.

Veliko „izvinjenje“
Isto tako promptno, i izvinjavajuće, tako glasi naslov reagovanja „iz naše kuće“ – „Izvinjenje: novinarski pregled štampe“, kojim se javnosti obratio „Dojče vele“. U njemu se kaže da je ova medijska kuća, stranica „na srpskom jeziku“, uoči dvadesete godišnjice „intervencije NATO-a u jugoslovenski rat objavio pregled štampe u kojoj su ocene zapadnih medija predstavljene kao ratoborne“. I odmah presuda: „Redakcija nije poštovala novinarske kriterijume DV. Zbog toga molimo za izvinjenje.“
Sledi „argumentacija“: naslov članka („Medijska priprema za učešće Nemačke u napad na SRJ 1999. godine – Kako su se ’štampale’ bombe“), kao i u uvodu uspostavljena veza misije nemačke vojske (da podsetimo: prvi rat u koji su Nemci krenuli posle onog Hitlerovog) kao dela NATO kontingenta i Drugog svetskog rata nisu bili primereni.
Dalje, nastavlja ovo „izvinjenje“, sporni tekst indirektno insinuira da su neki novinari nemačkih medija u ono vreme „prizivali“ vojnu intervenciju kroz svoje izveštaje. Reporteri i komentatori citiranih medija su prema našoj oceni korektno oslikavali situaciju i opisali dilemu u kojoj su se tada nalazili političari zapadne alijanse.

Osporavanja teksta sopstvenog saradnika
Naglašavajući da je „Dojče veleu“ „važan transparentan odnos prema greškama“, odlučili su se na objavljivanje prvobitnog (spornog) teksta uz „komentare kritičnih mesta u kurzivu i zagradama“, na srpskom i na nemačkom servisu ove kuće. Najpre je „napadnut“ naslov „Kako su ’štampane’ bombe“. Rečeno je, direktno i bez zadrške, da je naslov „tendenciozan“ i da se „ne dokazuje u tekstu“. U novoj interpretaciji radilo se o „pregledu štampe i tako je trebalo da bude naslovljeno“.
Pažljiviji čitalac, i sa skromnim novinarskim iskustvom, mogao bi zapaziti da je pre reč o autorskom tekstu „ilustrovanom“ pojedinim novinskim citatima, a ne pukom pregledu štampe, bez autorskih opaski i komentara.
S obzirom na to da je reč o zaista opširnom tekstu u kojem su posebna poglavlja naznačena simbolično slovom R (R kao Račak, R kao Rambuje, R kao rebus, R kao rat), čije bi celovito prenošenje tražilo dosta prostora, ograničiću se samo na delove koji su se našli na udaru (zaista neuobičajenog) „izvinjenja“ dopisivanjem kritičkih, osporavajućih opaski.

Žustre „presude“
Napadnuta je odmah, posle naslova, uvodna rečenica koja konstatuje da su Nemci pre dvadeset godina krenuli u prvi rat od (posle) Hitlera – u bombardovanje Jugoslavije. I da su ih „tamo ispratili ratoborni novinski komentari“, što je autor zaključio nakon „prekopavanja arhiva nemačke štampe od početka 1999. godine do prvih bombi“. Presuda: „Ocena je nedopustiva i nije dokazana.“
Napadnut je zatim pasus koji saopštava da se jugoslovenska tematika, tri godine posle Dejtona, „naveliko vratila na naslovnice nemačke štampe“. „Garant mira i stabilnosti Slobodan Milošević ponovo je postao simbol zla. Hiljade kosovskih Albanaca su proterane, UČK je od minorne terorističke organizacije postala ozbiljan faktor o kojem se debatuje“. Ovo poslednje je očigledno posebno „zasmetalo“ tvorcima „izvinjenja“ pa su ceo pasus označili kao „neprimeren za jedan pregled štampe“ jer je „ocenjujući i sadrži komentarisanje“.
Osporeno je i citiranje dela teksta iz „Frankfurter algemajne cajtunga“ u kojem se konstatuje, pored ostalog, da je „mržnja između albanske većine i srpske manjine postala endemska“, uz autorovu opasku da je ovaj dnevnik postao „najglasniji zagovornik teze da ništa ne sme ostati kako jeste, i da je situacija neodrživa“, a da još neodlučni NATO u nemačkoj štampi postaje „predmet podsmeha“, pa spomenuti frankfurtski list poentira: „Krvava državna represija ne sme biti bolja od krvavog ustanka protiv nje.“ I ovaj pasus je „otpisan“ ocenom da „sadrži nepotkrepljene činjenične tvrdnje“.

Račak i miris rata
U delu autorskog teksta pod (među)naslovom R kao Račak kaže se da je nemačkim novinarima u izveštavanju o slučaju Račak „prvo jedini izvor bio Vilijam Voker“, i da se, u plasiranju grozota („plač majki, sestara, supruga kao eho odzvanja dolinom“), „reportaže pišu same“. Usledila je reska konstatacija iz „izvinjenja“: „To je nedopustiva kritika na račun reportera i implicira relativizaciju onoga što se zbilo na licu mesta.“
Navodeći citat iz (opet) „Frankfurter algemajne cajtunga“, „Hoće li se o klanici iz Račka jednog dana govoriti kao o trenutku zaokreta u kosovskoj politici Zapada?“, autor izvornog teksta primećuje: Te novine kao da mirišu povod, i kako danas znamo, biće u pravu. Utuk na utuk iz sopstvene kuće: „Novine koje nešto mirišu? To je sugestivno prejudiciranje da je FAC samo čekao na neki povod.“
Pasus iz izvornog teksta: ponavlja se podsećanje na Srebrenicu koje će se ispostaviti kičmom argumentacije kojom je Nemce, prvi put posle Hitlera, trebalo privoleti na rat. Zeleni, stranka nastala kao ekološka i pacifistička, uspeće da opravdaju sami sebe čuvenim retoričkim saltom šefa diplomatije Jozefa Fišera. Zar nisu Zeleni govorili „Nikad više rat?“. Jesu, ali i „nikad više Aušvic“, rekao je Fišer.
Milošević je u toj slici Hitler. Ali hoće li Nemci bacati bombe na Beograd kao Hitler 1941? To pitanje nedeljnik „Špigl“ postavlja ministru odbrane Rudolfu Šarpingu. „Sramotno poređenje, odgovara ministar, ali odmah dodaje: nećemo skrštenih ruku gledati kako ponovo hiljade ljudi biva pobijeno, aludirajući na Srebrenicu.“ Opaska iz „izvinjenja“: čitav pasus sadrži brojne ocene koje nisu potvrđene navođenjem izvora…
Da podsetim, inače, čitaoce „Pečata“ na spominjanje Šarpinga: reč je o zaista, u tom času, veoma ratobornom ministru (rata) koji je, obmanjujući beskrupulozno javnost, izmislio nepostojeće koncentracione logore za Albance, na fudbalskom stadionu u Prištini i onu famoznu „Potkovicu“, nepostojeći, navodni plan za masovni progon kosmetskih Albanaca.

Ortačka „igra“ političara i medija
Pisci „izvinjenja“ su konstataciju iz izvornog teksta, kako su tadašnji dopisnici nemačke štampe „dobro poznavali Jugoslaviju“, ali da uglavnom „nisu shvatili suštinu“, propratili opaskom da je reč o „neprimerenoj oceni“.
A sad Rambuje. „Nemačka štampa i javnost, pa ni parlament, još pojma nemaju da se jugoslovenskoj delegaciji na potpis potura famozni Aneks B koji znači da trupe NATO smeju da šetaju po celoj zemlji. Vlada Gerharda Šredera i Jozefa Fišera to krije i tek će se u aprilu saznati za to“: Komentar iz „izvinjenja“: ceo pasus sadrži nedokazanu tvrdnju i ocene – „pojma nemaju“, „famozni“, trupe koje „šetaju“…
I tako do kraja, seciranje i „špikovanje“ teksta koji je izazvao toliko uzbuđenja, iako je, po mom dubokom uverenju, baratao benignijim primerima iz nemačke štampe. Bilo je, u sinhronizovanoj i ortačkoj „igri“ između političara i medija: prvi su davali ton i šlagvort (Fišer o Aušvicu, Klaus Kinkel: Srbe treba baciti na kolena) a mediji „opremali“ političare (i javnost) slikama i prizorima (zaista famozni Račak i podsećanje na Srebrenicu) pred kojima se, eto, nije moglo i smelo „sedeti skrštenih ruku“.
A pojedini nemački mediji, ne dakako svi, raspolagali su čitavim arsenalom stereotipa o „zlim, bestijalnim Srbima“ još iz (pra)davnih vremena (Prvi svetski rat, na primer), što je na drastičan način (ponekad do čistog rasizma) buknulo u nekim slučajevima u vreme tragičnog raspada (velike) Jugoslavije, čemu su i nemački zvaničnici, nesporno, doprinosili…

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Danas objavljeno

BIG Radio dobio VIBER stikere !

Igor Mudrinić

Slušajte BIG Radio preko nove online platforme u Bosni i Hercegovini

D

Ne plači, Argentino, Zlatni dečak je u svom društvu

Zeljka

Ostavite komentar