Novi svetski neporedak - BIGportal.ba
BIG preporuka

Novi svetski neporedak

Piše: Henri Kisindžer

Pred čitaocima „Pečata“ je autorski tekst doajena američke diplomatije Henrija Kisindžera, nekadašnjeg državnog sekretara i savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, objavljen u „Njuzviku“ 31. maja 1999. povodom NATO agresije na našu zemlju. Napisan pre bezmalo 20 godina, tekst je i dalje višestruko značajan; i zato što potvrđuje da napad NATO-a nismo mogli da izbegnemo, ali i zato što je ispravno predvideo kakve će globalne posledice agresija izazvati – u Rusiji i Kini, ali i u Evropi u odnosu na njenog prekookeanskog suverena.

Loše osmišljeni rat na Kosovu potkopao je odnose s Kinom i Rusijom i ugrozio sam NATO

Rat na udaljenom kraju Balkana izazvao je političke posledice koje sežu daleko izvan Kosova. U Rusiji, osećanje ljute poniženosti zbog akcija NATO-a proširio se iz elita na široku populaciju i preti da razori odnose SAD i Rusije u godinama koje su pred nama. U Pekingu, žestoka reakcija na bombardovanje kineske ambasade u Beogradu dala je oduška frustracijama koje su se akumulirale mesecima zbog promenljive prirode sino-američkih odnosa. Pa i u Evropi je prividno jedinstvo atlantske alijanse postalo krhko: ključni saveznici traže izlaz; domaće protivljenje raste; nove članice iz Centralne Evrope ne osećaju se ugodno zbog toga što je njihova prva saveznička aktivnost učešće u ratu koji je izazvao NATO.

PREISPITIVANjE AMERIČKE AGENDE Uzroci ovakvog stava u Rusiji i Kini veoma su jednostavni. Njihovi lideri su proizvod društava koja odluke o ratu i miru interpretiraju u zavisnosti od toga da li one unapređuju nacionalnu bezbednost i druge vitalne interese. Ukoliko se ovi tradicionalni razlozi (za pokretanje rata – prim.) ne mogu uočiti u ponašanju SAD, naše motive oni ne pronalaze u altruizmu već u skrivenoj agendi za dominaciju.
U Evropi, situacija je kompleksnija. Saveznici dele naše motive, ali počinju da preispituju naše prosuđivanje. I dospevaju pod sve veći domaći pritisak kako se štete od bombardovanja Srbije izjednačuju s razmerama razaranja Kosova.
Razlika među generacijama pogoršava krizu. Formativna iskustva ključnih ličnosti Klintonove administracije bila su ili u rovovima protesta protiv rata u Vijetnamu, ili u predsedničkim kampanjama – ili i jedno i drugo. Sumnjičavi prema ulozi moći u spoljnoj politici, oni je koriste neefikasno i neubedljivo. Oni naglašavaju takozvana „meka“ pitanja kao što je životna sredina, i imaju malo obzira za pojmove međunarodne ravnoteže ili tradicionalnih interesa SAD, koje omalovažavaju kao zastarele. Opsesivno vođeni istraživanjima javnog mnjenja, sve vreme su u iskušenju da spoljnu politiku tretiraju kao produžetak unutrašnje politike. Njihova diplomatija je veoma vešta u odnosu na kratkoročna taktička pitanja, ali je neefikasna u odnosu na strategiju; vični su „spinovanju“ javnog mnjenja, ali nesvesni u odnosu na lekcije o ograničenosti vazdušne superiornosti i besplodnosti ideja o „postepenoj eskalaciji“.

AKO SRBIJA NE POPUSTI Odbacivanje dugoročne strategije objašnjava kako je bilo moguće skliznuti u kosovski konflikt bez adekvatnog razmatranja svih njegovih posledica – pogotovo duboke, emotivne reakcije gotovo svih naroda sveta protiv nove NATO doktrine humanitarnih intervencija. Pre početka bombardovanja, uvreženo mišljenje u Vašingtonu bilo je da je srpska istorijska povezanost s Kosovom preuveličana, i da Slobodan Milošević traži izgovor da se oslobodi tereta koji ona predstavlja – a taj izgovor trebalo je da mu pruži nekoliko dana bombardovanja. Ali šta ako Srbija, zemlja koja se borila protiv turskog i austrijskog carstva i prkosila Hitleru i Staljinu na vrhuncu njihove moći, ne popusti? Koliko smo daleko spremni da idemo? Nećemo kopneni rat, saopšteno je na samom početku, što je navelo Miloševića da testira svoju izdržljivost na produženo bombardovanje. Nikakve mere nisu preduzete za rat iscrpljivanja ili talase izbeglica koje je on morao da izazove – a da i ne govorimo o etničkom čišćenju koje je rat ubrzao i intenzivirao.

ULTIMATUM U RAMBUJEU Od samog početka postojao je veliki procep između retorike i sredstava da se ona potkrepi. Saveznička saopštenja ritualno su upoređivala Miloševića s Hitlerom. Ali transparentna nespremnost da se prihvate žrtve signalizirala je da Alijansa neće preuzeti obaveze neophodne da bi se oborio optuženi tiranin. Sada, ako ishod bude nekakav kompromis, Milošević će neizbežno biti legitimizovan i postaće punopravni sagovornik. Opravdavajući rat kroz pojmove koji zahtevaju totalnu pobedu, a istovremeno sprovodeći strategiju koja vodi ka kompromisu, NATO je samog sebe doveo u zamku.
Nekoliko sudbonosnih odluka doneto je u dalekim februarskim danima, kada su i druge opcije još bile moguće. Prva od njih bio je zahtev da 30.000 NATO vojnika uđe u Jugoslaviju, zemlju s kojom NATO nije bio u ratu, i da upravljaju pokrajinom koja ima istorijski značaj kolevke srpske nezavisnosti. Druga sudbonosna odluka bila je upotreba očekivanog srpskog odbijanja kao opravdanja za početak bombardovanja.
U Rambujeu nisu vođeni pregovori – kao što se često tvrdi – već je to bio ultimatum. To je predstavljalo zaprepašćujući zaokret za administraciju koja je na dužnost stupila ističući svoju privrženost Povelji UN i multilateralnim procedurama. Transformacija Alijanse, od odbrambene vojne grupacije u instituciju spremnu da nametne svoje vrednosti silom, dogodila se u istim mesecima u kojima su tri bivša sovjetska satelita pristupila NATO-u. I to je obezvredilo ponavljana američka i saveznička uveravanja da Rusija nema razloga da se plaši ekspanzije NATO-a, budući da povelja Alijanse navodi da je to čisto defanzivna institucija.

FRUSTRIRANjE RUSIJE Kosovo je zato postalo simbol posthladnoratovskih frustracija Rusije. Stradanje Jugoslavije, tradicionalnog prijatelja Moskve (ne računajući prekid tokom Titovih godina), naglasilo je opadanje Rusije i generisalo neprijateljstvo prema Americi i Zapadu iz čega bi mogla da nastane nacionalistička i socijalistička Rusija – nalik na evropski fašizam tridesetih godina. Ovo bi bilo žalostan kraj politike podrške ruskim reformama i pridobijanja Rusije da se približi Zapadu.
Zbog ovoga se preteranim čine očekivanja od ruskog posredovanja u vezi s Kosovom. Ruski lideri teško da će biti ožalošćeni ako kosovski ishod oslabi NATO. Ruski posrednik suočava se s dvostrukom dilemom: ako se bude činilo da podržava NATO agendu, izgubiće položaj kod kuće; ako nas natera da redukujemo svoje zahteve, postaće žrtveno jagnje u američkoj unutrašnjoj debati oko kompromitovanja naših ratnih ciljeva. Po mom mišljenju, najkonstruktivnija uloga Rusije sastojala bi se ulozi punopravnog učesnika konferencije o političkim aranžmanima na Balkanu nakon primirja.
Sebi na zaslugu, administracija je od početka prepoznala značaj uvođenja Rusije u međunarodnu zajednicu. Ali ona je ovo nastojanje prvenstveno poistovetila s demokratskim reformama i tržišnom ekonomijom unutar Rusije i neširenjem u inostranstvu. Sve ovo naglašava osećanje Rusije da je dospela pod neku vrstu kolonijalnog tutorstva. Rusija se, zauzvrat, drži mnogih aspekata svoje tradicionalne diplomatije: nastoji da redukuje naš uticaj, naročito na Bliskom istoku. Rusko viđenje sebe kao istorijskog igrača na svetskoj sceni mora da se uzme ozbiljno. Ovo zahteva manje podučavanja, a više dijaloga; manje sentimentalnosti, a više prihvatanja da ruski nacionalni interesi nisu uvek podudarni s našim; manje sociologije, a više spoljne politike.

foto: Zoran Sinko
foto: Zoran Sinko

KINESKO PREISPITIVANjE Pre napada na njenu ambasadu u Beogradu, reakcija Kine na vazdušni rat bila je tiša nego ruska – ali jednako negativna. Svaki narod posmatra međunarodne događaje kroz prizmu sopstvene istorije. A za Kinu, nova NATO doktrina humanitarnih intervencija evocira uspomene na unilateralno proglašenu civilizatorsku misiju Evrope u 19. veku, a koja je dovela do fragmentacije Kine i serije intervencija Zapada. Na ova poniženja u 20. veku nadovezala se takozvana Brežnjevljeva doktrina po kojoj je Kremlj imao pravo da oružjem kazni komunističke režime koji su skretali s njegove ideološke linije. I zaista, Kina je 1971. krenula da popravlja odnose sa Sjedinjenim Državama upravo da bi se oduprla Brežnjevljevoj doktrini.
Ta politika bliskih veza između Sjedinjenih Država i Kine sada se preispituje u obe prestonice. Politika predsednika Klintona nadovezala se na uverenje svih njegovih prethodnika od Ričarda Niksona da i Kina i SAD mogu mnogo da dobiju saradnjom, a da konfrontacijom rizikuju da se iscrpe. Za Kinu, slom odnosa sa SAD naneo bi težak udarac njenom ekonomskom programu i modernizaciji. Za Ameriku, neminovan bi bio metež širom Azije, ostavljajući kineske susede rastrzane izborom između najmnogoljudnije zemlje sveta, čijih joj 5.000 godina istorije obezbeđuju posebno mesto u Aziji, i Amerike, jedine svetske supersile.
Politika saradnje gubi momentum na našoj strani zbog pat-pozicije između administracije i njenih oponenata koji u Kini vide našu glavnu stratešku pretnju. Pat-pozicija proističe iz tendencije administracije da svoju politiku saradnje s Kinom ne predstavi u smislu zajedničkih ciljeva već kao bolji način za postizanje ciljeva njenih oponenata. Proglašeno je „strateško partnerstvo“, ali stvarne strateške diskusije na najvišem nivou retke su, zbog nesuglasica koje idu od Tajvana preko ljudskih prava do neširenja. A administracija se oseća obaveznom da svoju kinesku politiku balansira periodičnim poklanjanjima svojim kritičarima.
Dobar primer predstavljala je poseta Vašingtonu kineskog premijera Žu Rongđija, za koga se smatra da je među najreformističkijim i tržišno orijentisanim kineskim liderima. Ta poseta bila je ograničena saopštenjem – uoči Žuovog dolaska – da će Sjedinjene Države podržati rezoluciju u UN kojom će se kritikovati stanje ljudskih prava u Kini, a odmah nakon toga i prodajom radara dalekog dometa Tajvanu. A tokom posete, administracija je odbila da potpiše dogovor o ulasku Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, za šta su Kinezi učinili velike ustupke, te su imali razloga da veruju da će to biti centralno mesto Žuove posete (da Žuova sramota bude još veća, administracija je objavila sve ustupke na koje je on pristao).
Šta god ko mislio o razlozima ovih odluka, njihov tajming stvorio je utisak o vladi koju su njeni kritičari prisilili da politiku, koja bi trebalo da bude zasnovana na zajedničkim nacionalnim interesima, podredi unutrašnjoj politici.
Bombardovanje kineske ambasade u Beogradu predstavljalo je šibicu koja je izazvala eksploziju. Uzajamne optužbe hrane jedne druge. Kinezi su prvobitno predsednikovo izvinjenje – koje je bilo odgovor na pitanje na pres-konferenciji tokom posete Oklahomi, i povezano s pravdanjem NATO bombardovanja – videli kao neadekvatno. Amerikanci smatraju neprihvatljivim kinesko nasilje protiv američke ambasade u Pekingu. Kako kinesko-američki odnosi ne bi otišli u konfrontaciju, neophodno je da se obustave međusobne optužbe i da se nastoji da dijalog bude obnovljen.
Lideri obe zemlje čine se svesnim da bi konfrontacija bila katastrofalna za obe strane, kao i za mir u svetu. Ali obojica se nalaze pod pritiskom svojih ideoloških oponenata kod kuće. Ipak, nema načina da se izbegne debata. U Sjedinjenim Državama kritičari su ozbiljni, i takva mora da bude i administracija.
Kritičari politike saradnje s Kinom dele se u dve grupe. Prva grupa drži da uspon Kine u velesilu automatski predstavlja pretnju vitalnim američkim interesima, naročito zbog komunističkog vođstva te zemlje. Druga grupa zabrinuta je zbog pojedinih kineskih politika, od ljudskih prava do proliferacije. Zasigurno, kineske akcije na mnogim frontovima ukazuju na nesentimentalnu politiku sile u usponu. Ipak, strpljivom i čvrstom diplomatijom kinesko-američke nesuglasice mogu da budu zauzdane i da ne odu u konfrontaciju. A ima mnogo oblasti kongruentnih interesa. Ako, u odsustvu direktnog povoda, uspon Kine kao velike sile i njen politički sistem budu iskorišćeni kao razlozi američkog neprijateljstva, stupićemo na usamljenički kurs bez podrške ijedne velike države, bilo u Evropi ili u Aziji. Upozoravam protiv takve avanture, koja bi u narednim decenijama ugrozila našu politiku u Aziji. Nema važnijeg zadatka za američku spoljnu politiku nego da osmisli strategiju prepoznavanja i upravljanja oprečnim elementima naših odnosa s Kinom, a da se pri tome Peking uvuče u međunarodni sistem. U Aziji ne smemo da ponovimo emotivnu i nepromišljenu politiku kakva nam je izazvala onakve nevolje na Balkanu. Zakon neželjenih posledica važi i ovde.

DEBATA O BUDUĆNOSTI ALIJANSE Uprkos prividnom jedinstvu iskazanom na NATO samitu, Kosovo je neizbežnom učinilo debatu o budućnosti Alijanse. Ona se odlaže zbog zgroženosti Miloševićevim varvarstvom i paradoksom novih evropskih levičarskih vlada – naročito u Nemačkoj i Italiji – koje se pribojavaju da će biti optužene za potkopavanje proameričkog i pro-NATO spoljnopolitičkog nasleđa njihovih konzervativnih prethodnika. Ali ove nove vlade verovatno će smatrati da su sada odale dovoljno počasti tradicijama savezničke solidarnosti. Može se očekivati da će na njih uticati rastuće protivljenje njihovog članstva, koje bi u desetinama hiljada protestovalo na ulicama Nemačke da je bivši kancelar Helmut Kol pobedio na izborima i sproveo sličnu politiku. Kada se kosovska kriza završi – ili ako rat bude produžen – ovaj deo biračkog tela postaće još dominantniji. A njihov uticaj već se iskazao u nezapamćeno osornom odbijanju nemačkog kancelara čak i da razmisli o kopnenim trupama za Kosovo.
Pitanja izbegnuta na NATO samitu više ne smeju da se odlažu. Pre svega, kakvu misiju NATO treba da ima u spoljnim konfliktima? Kakve su relativne uloge Evrope i Amerike? Ima li Alijansa ozbiljnu političku ili vojnu strategiju za stabilizaciju delova Evrope i susednih strateških regiona? Evropa (uključujući Veliku Britaniju) zbog Kosova je već počela da izvlači zaključak da je neophodno da ubrza izgradnju sopstvenih institucija kako bi povećala svoju autonomiju u odnosu na Sjedinjene Države – teško da je to glas poverenja usred rata. A ako Evropa ne obezbedi resurse za ovaj zadatak – kao što je izgledno – Alijansa će se suočiti s najgorim od svih scenarija: Evropa koja uzima veću slobodu delovanja u odnosu na SAD, ali s malo stvarne sposobnosti da deluje samostalno; i Amerika otuđena od Evrope.

KONCEPT HUMANITARNE INTERVENCIJE Ništa nije važnije preispitati nego koncept humanitarne intervencije, koji je nastao kao doprinos ove administracije novom konceptu spoljne politike. Vazdušni rat na Kosovu opravdan je kao uspostavljanje principa da će međunarodna zajednica – ili makar NATO – ubuduće kažnjavati ogrešenja vlasti protiv sopstvenog naroda. Ali mi to nismo učinili u Alžiru, Sudanu, Sijera Leoneu, Hrvatskoj, Ruandi, na Kavkazu, u kurdskim oblastima i u mnogim drugim regionima. I kakav će biti naš stav prema nastajućim etničkim konfliktima u Aziji, na primer, u Indoneziji i na Filipinima? Odgovor koji nam se često daje jeste da mi delujemo samo tamo gde možemo to da učinimo bez nepotrebnog rizika. Ali kakvi su kriterijumi za ovu distinkciju? I kakva to humanost izražava svoje oklevanje da pretrpi vojničke žrtve tako što uništava civilnu ekonomiju svog protivnika za decenije koje predstoje?
Moralni principi izražavaju se u apsolutnim kategorijama. Ali spoljna politika mora uvek da brine o mirenju ciljeva i sredstava. Činjenica da je etničko čišćenje odvratno ne otklanja potrebu da se osmisli najpodesniji odgovor. U svakoj fazi kosovske tragedije bile su moguće i drugačije kombinacije diplomatije i sile, ali nije sigurno da su ikada ozbiljno razmatrane. Strategija koja dokazuje svoja moralna uverenja samo s visina od preko 15.000 stopa – i usput uništava Srbiju a Kosovo čini nepodesnim za život – već je izazvala više izbeglica i žrtava nego što bi to učinila bilo koja druga alternativna kombinacija sile i diplomatije. Ovaj pristup zaslužuje da bude preispitan i s političkog i s moralnog stanovišta.
Sjedinjene Države mogu da budu ponosne što su ljudska prava učinile integralnim delom svoje spoljne politike. Ali kada se posmatra napredak od poziva na moralni pritisak iz sedamdesetih, preko ekonomskih sankcija osamdesetih do vojnih intervencija devedesetih, vidi se da je došlo vreme za definisanje njihove svrhe i za dijalog o odnosu između ciljeva i metoda. Ali to je zadatak za budućnost. Sada, kad je kredibilitet atlantske alijanse doveden u pitanje, moramo da istrajemo – i sa kopnenim trupama ako je neophodno – na povlačenju srpskih snaga s Kosova i na omogućavanju povratka izbeglica.
Paradoks leži u tome što zemlju, koja misli da deluje u ime univerzalnih vrednosti, mnogi vide kao zemlju koja deluje arbitrarno, ili neshvatljivo, ili arogantno. Preko je potrebno promišljanje osnovnih premisa naše spoljne politike. To je težak zadatak za poslednjih 18 meseci administracije koja je dosad više bila zabavljena taktikom nego strategijom, više zalečivanju nego lečenju. Ta agenda ne može da bude ispunjena u vremenu koje je preostalo. Ali ako predsednik ohrabri debatu o novoj agendi pre okončanja svog mandata, za sobom će ostaviti važno nasleđe.

Piše: Henri Kisindžer

Danas objavljeno

CRNI WIMBLEDON

M.

Istorija sramote

M.

JEBO VAS PUTIN

M.

Ostavite komentar