Nijedan učesnik turnira Ostrelijan open nije se solidarisao s Novakom Đokovićem. Nijedan nije zucnuo. Pravili su se da je sve Čarli Braun. Ali sport je po samoj definiciji fer-plej. To je satisfakcija za severnoameričku crnu braću koja ubada koševe, Afrikance koji trče kao vetar, Južnoamerikance koji pikaju fudbal, Istočnoevropljane koji cepaju tenis. Dakle jednakost za sve i šansa da neprivilegovani pojedinci, klubovi i narodi stanu rame uz rame sa privilegovanim i poraze ih. Ali šta sport danas zaista jeste?
ovak Đoković je čovek koji je uspešan u jednom aristokratskom sportu, a dolazi iz male zemlje koja s pi-arom ne stoji baš najbolje. Srbima to prosto imponuje. Ali to je samo deo njegove harizme: fenomen Novak se ne odvija samo na srpskom tlu i među srpskom dijasporom. Nama mogu da imponuju Živojinović, Zimonjić ili Troicki. Ali Novak je globalna zvezda: on imponije čitavoj planeti.
Moj drugar Todor poznaje Novaka. Kad sedne s njim na nekom javnom mestu, za minut se oformi red ljudi oko njega. Potpis, zajedničku fotografiju, odgovor na pitanje, stisak ruke – daj bilo šta. Svi hoće deo njega. Svi hoće da ga dodirnu za sreću – kao kad vidimo odžačara ili stavljamo ruku trudnicama na stomak. Isto je u Kini i Francuskoj. Zapravo svuda gde dopire televizijski signal.
Novak je školski primer osobe koji današnji mediji vode pod šifrom selebriti. A čovek treba da ima veliki integritet i samokontrolu da u takvoj situaciji ne poludi ili se ne pogordi. Ne oženi se fotomodelom. Ne krene da šmrče kokain. Ne kupi crveni ferari. Ne umisli da je mesija. Tajna je u tome što je uprkos svom zvezdanom statusu, ulozi u kojoj je, hteo – ne hteo, Novak naučio da se snalazi – on ipak uspeo da zadrži dozu nevinosti.
Jbg, i Majk Tajson je najbolji bokser, ali je daleko od šarmera. I Marina Navratilova bila je atleta, milioner i teniski šampion. Ali Novak je istovremeno ostao i dečak koji još želi da se igra, još dozvoljava sebi da pokazuje ljutnju i radost, još je zadržao smisao za humor. Tako je zaradio i nadimak Joker.
Savet za Novaka Đokovića
E sad, kletva Novakovog unisonog savršenstva na terenu i prostodušnosti van njega jeste što se onda svaka šuša oseća pozvanom da mu deli packe i savete. Kad su u pitanju drugi uspešni Srbi, poput Emira Kusturice ili Marine Abramović, zlobnici ih obično samo nagrde. Ali Novaka svi hoće bar malo da poprave.
Oglašavaju se dakle i kusi i repati, i eksperti i diletanti, i elokventni i nepismeni. Govore Novaku šta da nosi oko vrata, šta da jede, s kim da radi, kako da trenira, kako da se ponaša, šta da kaže. Uglavnom svi sve znaju bolje od njega. Čekaj, jesi li siguran? Baš ti imaš savet, baš za Novaka Đokovića?
Lično mi je Novakova neposrednost, njegova sačuvana jednostavnost, taj dečački kvalitet nekako najdirljiviji. Zbog svoje opipljive nevinosti, zbog jakih veza s porodicom, Rafael Nadal i Novak Đoković daleko su šarmantniji nego ledeno sračunati tipovi kao što su Ivan Lendl ili Mats Vilander.
Novak, međutim, plaća za to ozbiljnu cenu. Nekoliko nesporazuma s medijima – a epizoda u Australiji je samo kulminacija u tom nizu – podsetili su njega i javnost da vrhunski sportista zapravo ne može sebi da dozvoli da tako hodi svetom. Tako nepremazan. Tako iskren. Tako samosvojan.
Drugim rečima, redovne lekcije mu ne daju samo obožavaoci, nego i mediji. Pouka se svodi na jedno: Novak treba da postane sračunat. On mora da daje dozirane korporativne izjave. Mora da radi kao švajcarski sat. Mora da ima u vidu sponzore. Mora da bude bogougodan. Mora da bude politički korektan. Mora da vodi globalnu strategiju. Mora da se ponaša kao transnacionalana kompanija – bezmalo poput Mercedesa ili Samsunga.
Rečju, mora da se pretvori u političara. U protivnom – najebaće kao Maradona, iako nimalo ne liči na njega.
Neodoljivost sporta leži u činjenici da je to jedna od retkih oblasti s jednostavnim i svima jasnim pravilima. Iako svedočimo da se povremeno u sport prokrijumčare sasvim ljudska nepočinstva, nepravde, greške i jeresi – makar su pravila igre jednaka za sve. To, ma koliko se trudili da postignemo, ma koliko prišli idealu slobode, jednakosti i bratstva, ne važi praktično ni za jednu drugu ljudsku aktivnost.
Uključujući i zakon, pred kojim smo nominalno svi jednaki.
Novakov greh
Novakov greh jeste što je on slobodouman pojedinac. Često kaže baš to što misli. Kao da ima dar da prvi primeti kako je car go. Onomad je takva bila njegova primedba da muški tenis ima veću publiku i treba da bude bolje plaćen od ženskog. Da, istina je. Ne, ne sme s tim u javnost. Pred turnir Ostrelijan open napisao je tvit u kojem se pohvalio da je dobio medicinsko izuzeće. Da, istina je. Ne, ne sme se tim u javnost.
Ne pokušavam da budem general posle bitke. Ne tvrdim da sam unapred znao kakvu će reakciju Novak izazvati. Primećujem samo da ima podosta istina s kojima se ne sme u javnost. Uprkos tome, Novak i dalje zagovara oduvek nepopularnu praksu – ličnog integriteta i slobode pojedinca. Dakle čovek treba da kaže šta misli i da zastupa ono u šta veruje.
Muhamed Ali uvek se tako ponašao, bez obzira na posledice. Odbio je da služi obavezni vojni rok. Posledica je bila da nije mogao da se bavi svojom profesijom, boksom, između 1966. i 1971. Onda je prešao u islam u jednoj antiislamskoj zemlji. Onda je promenio ime koje je proslavljeno širom sveta. Onda se angažovao u crnačkom pokretu u jednoj belačkoj zemlji. Reklo bi se da je Ali bundžija, da ne mari šta će reći publika. Pa ipak je dvaput biran za najvećeg sportistu XX veka.
Da li je izjava Novaka Đokovića – najvećeg sportiste XXI veka – da mu je odobreno medicinsko izuzeće za jedan teniski turnir zaista u toj kategoriji? Da li je zaista tako verolomna, radikalna i blasfemična kao što su svojevremeno bile Alijeve?
Na prvi pogled ne. Pa ipak, situacija s Novakom iz 2022. sasvim je analogna onoj Alijevoj iz 1966. Ali je izbrao da ne ode u Vijetnam i ne dobije licencu da se takmiči u boksu. Novak je izabrao da se ne vakciniše i da ne dobije ulazne vize da se takmiči u tenisu.
Lečenje zdravih
Razlog zašto je Novakov tvit izazvao tako jak odijum u Australiji je poznat. Najradikalnije mere za suzbijanje kovida-19 od svih zapadnih vlada donela je australijska. To je, s jedne strane, ostavilo traumatične posledice na ekonomiju i građanske slobode. S druge, nije imalo željenog učinka u pogledu pandemije.
Došli smo u bizaran paradoks, kako je primetio jedan kolumnista, da je verovatno najzdraviji čovek na planeti izolovan zbog pretnje javnom zdravlju. Budući da je Australija vatreni zagovornik nove prakse prisilnog lečenja zdravih ljudi, smesta se oglasio ozi establišment.
Ljutiti povici su se svi svodili na isto: Kako to da je neki selebriti uspeo da izbegne naše biopolitičke mere, a obični građani to ne mogu? Političari su se uplašili da ne ispadnu šeprtlje i licemeri. Rešili su da preko tuđih leđa – mimo odluka vlastite sportske asocijacije i pravosudnih organa – na Novakovom slučaju treniraju strogoću. I posle tvitanja tvitova, počeli su da zvone telefoni.
Ostatak priče znate. Novak je uhapšen na granici. Iako nije ništa skrivio, nad njim je sprovedena pedantna policijska istraga i primenjene su staromodne metode uterivanja informacija: oduzimanje telefona, držanje pod ključem, zabrana poseta.
Očajnički pokušaj da se u njegovom ponašanju, delovanju i moralnom foto-robotu pronađu pukotine ili neki zakonski prekršaj i pored najbolje volje i detaljnog trkeljisanja – vlastima u Australiji na koncu nije uspeo. Novakovo proterivanje iz te zemlje postade isključivi kapric političke elite.
Da bi dali privid principijelnosti, političari su izdejstvovali naknadno proterivanje i drugih tenisera s turnira Ostrelijan open. I njima je isprva odobreno takozvano medicinsko izuzeće, a da prethodno za blagoslov nisu pitali premijera Skota Morisona.
I zaista, kako je neko u tvitu primetio, ako političari mogu da ovako arogantno postupaju sa zvezdama, šta će tek da rade nama pučanima ako im nismo po volji? Iz Novakovog slučaja slede neprilično depresivne pouke.
Solidarnost
Prvo, kud se dela sportska kolegijalnost? Kad je tenisera Nikolu Pilića suspendovala Jugoslovenska teniska federacija i kad je zato diskvalifikovan s Vimbldona 1973, sve su kolege bile listom uz njega. Trinaest od šesnaest najviše rangiranih kolektivno su bojkotovali turnir te godine.
A kada je na Moniku Seleš izvršen atentat 1993. u Hamburgu, bilo je prigodno da se turnir prekine. Još logičnije bilo je da se koleginica Štefi Graf povuče iz daljeg nadmetanja na turniru gde je njen obožavalac sekao nožem rivalke. A najlogičnije je bilo da turnir u Hamburgu plati odštetu Selešovoj za propust u bezbednosti. Najmanji gest solidarnosti bilo je da se Selešovoj zamrznu bodovi do trenutka kad bude spremna da nastavi da se takmiči.
Nije se dogodilo ništa od nabrojanog. Hamburg je nastavio gde je stao. Grafova je osvojila turnir. A šesnaest od sedamnaest najviše rangiranih koleginica je glasalo da se Selešovoj ne zamrznu bodovi. Svi su se pravili kao da se ništa nije desilo. Jugoslovenka je puštena niz vodu. Čak je i dasa čije ime pokušavam da zaboravim – Ginter Parhe – za pokušaj ubistva osuđen uslovnom kaznom.
Sličan nivo kolegijalnosti prisutan je i u Novakovom slučaju. Nijedan učesnik turnira Ostrelijan open nije se solidarisao s njim. Nijedan nije zucnuo. Pravili su se da je sve Čarli Braun. Ali sport je po samoj definiciji fer-plej. To je satisfakcija za severnoameričku crnu braću koja ubada koševe, Afrikance koji trče kao vetar, Južnoamerikance koji pikaju fudbal, Istočnoevropljane koji cepaju tenis.
Dakle jednakost za sve i šansa da neprivilegovani pojedinci, klubovi i narodi stanu rame uz rame sa privilegovanim i poraze ih. Da crnac Džesi Ovens trči brže i skače dalje od arijevaca usred Berlina 1936 – to je ono što bi sport trebalo da poruči. Da je mimo ideologije, jači od političara, iznad sile, da je predvorje pravednijeg sveta od onog koji smo uspeli da izgradimo.
Homo homini lupus
Ali šta sport danas zaista jeste? On je eksponent liberalnog kapitalizma. On je ilustracija maksime čovek je čoveku vuk. On je maneken Najkija i Adidasa. On je trijumf skupe opreme i savremene tehnologije. Kada je bivši broj jedan Bjorn Borg zaigrao u Monte Karlu 1991. sa svojim drvenim reketom, s turnira ga je u prvom kolu uz pomoć grafitnog reketa, izbacio Baskijac Žordi Areze, u tom trenutku negde oko 250. mesta ATP liste.
Sport je postao upravo ono za šta ga je optuživao Duci Simonović. Naše doba svedoči o korupciji koja je prodrla u sport, o korporacijskom izvitoperenju sporta, o biopolitici koja je kontaminirala sport, o kompleksnom odnosu sporta i medija. Čak i o zavisnosti sporta od dnevne politike i sprezi sporta i rata. Svi moćnici stavljaju šapu na sport. Svi uspevaju da se o sport ogrebu. Svi ne propuštaju priliku da sport iskvare. I sport je na koncu postao korumpiran kao oni sami.
Novak u Beogradu
Dakle ključni paradoks današnjeg sporta jeste da je iz njega prognana kolegijalnost i olimpijska krilatica važno je učestvovati. Fer-pleja nema ni za lek; važno je satrti rivale ne birajući sredstva. Drugi paradoks jeste da je biopolitika prodrla tako duboko u sport da je dopingovanje postalo javna tajna.
Tužni rezultat toga jeste da igrači poput Autralijanca Sema Grota ili Amerikanca Džona Iznera, koji nažalost nemaju ozbiljne rezultate u tenisu, umeju da drknu servis brže od 250 kilometara na sat. A budući da su američki, britanski i australijski sportisti postali pokusni kunići biohemije, onda je nekako logično da igrači koji vode zdrav život poput Novaka Đokovića u tom sistemu budu parije.
Novak potiče iz Srbije. Novak je kolegijalan. Novak se ne dopinguje. Novak živi zdravo. Novak ne podleže propagandi. Novak ima svoje mišljenje. Novak je najbolji aktivni teniser. Ali Novaku je neki političar na potezu između austrijskog Kurca i australijskog Skota zabranio da se takmiči sa onima koji sve to nisu.
Kad su saveti u pitanju, moram priznati da za Novaka nemam nijedan. Samo želju da ostane to što jeste.
