I političari, najčešće, odlaze na letnje ferije, ali ne i politika. Posebno ona međunarodna. A ona bi mogla lako učiniti da nakon nikad vrelijeg leta, usledi još, politički, vrelija jesen. I to najviše, uvereni su nemački mediji i političari, zbog toga što, sticajem, po njima, krajnje nepovoljnih prilika, dvema „najstarijim demokratijama na svetu vladaju populisti“ („Špigl“).
„Opasni“ ljudi i otvoreni, odvajkada, protivnici, čak neprijatelji, Evropske unije: Donald Tramp i Boris DŽonson. Prvi je ciljeve Unije uporedio s Hitlerovim, drugi Brisel s paklenom jazbinom. I ništa u tome nije moralo biti posebno zabrinjavajućeg dok su ovi „anglosaksonski klovnovi“ (naslov iz jednog „Špiglovog“ uvodnika) bili (samo) jedan trgovac nekretninama (Tramp), drugi novinski kolmunista. Sad su, međutim, čelni ljudi tako važnih i (globalno) uticajnih zemalja, Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije. I što je, iz vizure Evropljana, najgore, spremni su, ili tvrdo rešeni, da u spoljnoj politici deluju na štetu Evropske unije.
Opasni ortaci
Iako taj ortakluk dvojice „opasnih populista“ može delovati neobično, i za DŽonsona politički riskantno (većini Britanaca Tramp, u najmanju ruku, nije simpatičan, a pogodniji bi za to bio neki jači izraz), on je za novog britanskog premijera, očigledno, isplativ. Ako Velika Britanija na jesen zaista napusti Evropsku uniju bez sporazuma (Brisel, bar zasad, odlučno odbija pregovore o novom sporazumu), u neizbežnom haosu s kojim će se suočiti, DŽonsonu bi Tramp mogao da bude polisa životnog (političkog) osiguranja: Ujedinjeno Kraljevstvo biće, u tom slučaju, prinuđeno na (očekuje se: povlašćeni) trgovinski „dil“ sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Ako to Evropljane i ne bi moralo previše da brine, šta to onda ovih užarenih letnjih dana u nekim prestonicama na Starom kontinentu (u Berlinu, na primer) tera političku temperaturu do usijanja?
Nemački mediji upozoravaju da će ionako opterećeni transatlantski odnosi biti stavljeni na dramatičnu probu, i dosad najriskantnije iskušenje, i to u najopasnijem regionu na svetu, Bliskom istoku. Ne samo zbog toga što je, kako se sumnja, DŽonson, za razliku od malerozne Tereze Mej (niko, kažu, nije na tom položaju doživeo toliko poniženja, zbog bregzita, u parlamentu kao ona) spreman da Veliku Britaniju „izvuče“ iz nuklearnog sporazuma s Iranom.
Visokorizična misija
DŽonson je već rešen da se, bespogovorno, stavi pod Trampov ratni barjak u visokorizičnoj „misiji“ slanja ratnih brodova u (eksplozivni) Ormuski tesnac (moreuz), što će kontinentalne Evropljane neminovno staviti u iskušenje poput onog s kojim su se suočili 2003. godine. I tada je britanski premijer, a bio je to Toni Bler, požurio da na poziv DŽordža Buša (Mlađeg) krene, takođe bespogovorno, u ratnu avanturu i razarajući pohod na Irak.
Tadašnji francuski predsednik Žak Širak i tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder odbili su da to učine, što je izazvalo rascep u transatlantskim odnosima i (dotad nepomućenom) savezništvu. Potez koji je Evropi (Evropskoj uniji) doneo, uprkos ljutnji Amerikanaca, ugled i poštovanje u svetu, zahvaljujući činjenici da su njene dve vodeće zemlje delovale složno i udruženo – antiratno. Povodom rata u Iraku prvi put je, inače, sklopljen moćan trijumvirat protivnika (ovog) rata koji su činili prvi ljudi Francuske, Nemačke i Rusije, Žak Širak, Gerhard Šreder i Vladimir Putin. Prvoj dvojici se iz tog (neočekivanog) savezništva rodilo, dosad nepomućeno, lično prijateljstvo.
Pritisak na Berlin
Šta će Nemačka sada učiniti? Na vladinom stolu u Berlinu nalazi se već zahtev Londona da se i Nemačka priključi (zasad samo u planovima), misiji u Persijskom zalivu čiji cilj je da se, uz pomoć ratnih brodova, obezbedi nesmetano kretanje tankera natovarenih naftom, posle (do kraja nerazjašnjenih) incidenata koji su transport najmanje petine nafte koja se troši u svetu kroz Ormuski tesnac učinili opasnim.
Pre nego što je formulisan zvaničan, i definitivan, odgovor Berlina u velikoj koaliciji konzervativaca i socijaldemokrata na poziv za učešće u riskantnom poduhvatu, koji bi lako mogao da isprovocira direktan ratni sukob s Iranom, šef nemačke diplomatije (socijaldemokrata) Hajko Mas izjasnio se protiv slanja nemačkih ratnih lađa u centar (trenutno) najopasnijeg konflikta na svetu.
Hoće li to biti i konačan, zvaničan odgovor, tek će se videti. Iako bi u Berlinu očigledno najviše želeli da do takve „misije“ uopšte ne dođe, rastu pritisci i u samoj zemlji da se Nemačka ovoga puta pridruži Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji. Kada, ako ne sada, postavila je pitanje Kristijane Hofman u „Špiglovom“ uvodniku (broj od 27. jula).
Nabrajajući sve moguće opasnosti takvog poduhvata, od toga da zahtev za nemačkim učešćem u njemu stiže od „političkog šarlatana“ Borisa DŽonsona, koji se, eto, uortačio s Donaldom Trampom „protiv ostatka Evrope“, do toga da bi, u najgorem slučaju, Evropa, a time i Bundesver, mogli da budu uvučeni u opasni ratni sukob sa Iranom. U pitanju je, upozorava novinarka, legitimna odbrana, čak i uz upotrebu sile, međunarodnog prava na slobodnu i nesmetanu plovidbu, uz opasku da Iran koristi trgovinski planetarno važan Ormuski tesnac u vođenju „asimetričnog rata“.
Malerozni Horst Keler
Jesu li se u Nemačkoj zaista vremena i politička raspoloženja u međuvremenu toliko promenila. Pre (samo) devet godina, zbog takve ideje, u tom času samo hipotetički mogućeg angažmana, da Nemačka posegne i za vojnim sredstvima kako bi zaštitila svoje ekonomske interese, spominjući upravo slobodne trgovinske puteve, digla se takva politička bura da tadašnjem (maleroznom, već zaboravljenom) šefu države Horstu Keleru, koju je tu ideju lansirao u spontanom razgovoru s novinarima, nije ostalo ništa drugo nego da se, s gorčinom i pre vremena (31. maja 2010), povuče s predsedničkog trona.
I dok raselina u transatlantskim odnosima biva iz dana u dan sve reskija i dublja, a Bela kuća nemačkoj (zvaničnoj) politici sve udaljenija (sve je manje priželjkivane nade u Berlinu da bi demokrate mogle da uskrate drugi mandat Donaldu Trampu), kao da, iz političke nužde, Kremlj biva sve bliži.
Vlada u Berlinu se, naime, prvi put sada suočava sa ozbiljnim političkim pritiskom da neizostavno popravi odnose s Moskvom i isposluje ukidanje sankcija uvedenih zbog ukrajinske drame i aneksije Krima. Vlast se, inače, u tom kontekstu, suočavala sa snažnim pritiscima, iz ekonomskih razloga, i ranije. Moćni nemački koncerni su nesustalo ispostavljali gubitnički ceh zbog sankcija koje su Evropske unije zavele Rusiji na (izričito) američko insistiranje.
Igra na (spasonosnu) „rusku kartu“
Sada je na sceni snažan politički pritisak na zvanični Berlin, čiji se „epicentar“ nalazi u istočnim pokrajinama, na teritoriji bivše (i ugašene) Nemačke Demokratske Republike. Mada motivisan pragmatičnim političkim razlozima – strah da bi na predstojećim izborima u nekoliko istočnonemačkih pokrajina, Brandenburgu, Tiringiji i Saksoniji, ekstremna desnica, Alternativa za Nemačku, i radikalna levica, stranka sa tim imenom, mogle ozbiljno da pomrse račune partijama vladajuće koalicije na federalnom nivou, upravo igrajući na „rusku kartu“.
Demoskopska predviđanja o mogućem ishodu parlamentarnih izbora u ovim pokrajinama deluju u Berlinu zabrinjavajuće i čak alarmantno. Po tim predskazanjima, na izborima u Brandenburgu (1. septembar) Alternativa za Nemačku mogla bi da ostavi iza sebe, i to ozbiljno, dve tradicionalno najmoćnije nemačke stranke, Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU) i Socijaldemokratsku partiju Nemačke (SPD).
Ofanziva „alternativaca“
Alternativci bi, po ovim predviđanjima, skočili sa 12,2 odsto glasova, koliko su ostvarili na minulim izborima (2014), na 21 odsto, dok bi se SPD dramatično sunovratio s nekadašnjih 31,8 odsto na 18 procenata, a CDU bi pala sa 23 na 17 procenata. Iako nešto blaži, pad bi zabeležila i Levica, sa 18,6 na 14 odsto, dok bi najviše profitirali Zeleni: skočili bi sa 6,2 procenta iz 2014. na 17 procenata!
Alternativci bi mogli da ostvare još ubedljiviji trijumf na izborima u Saksoniji (takođe 1. septembra): sa 9,7 odsto glasova ostvarenih na minulim izborima stigli bi do (fantastičnih i uznemirujućih) 26 procenata. Izjednačili bi se tako sa CDU, koja je na izborima 2014. u ovoj pokrajini osvojila gotovo 40 odsto (preciznije: 39,4) glasova.
Alternativa za Nemačku bi i na izborima u Tiringiji (27. oktobra) mogla lako, prema dosta pouzdanim prognozama, da sa 24 odsto osvojenih glasova postane relevantna politička snaga, iako bi ovde vodeću poziciju morala, po svemu sudeći, da „prepusti“ Levici, sa procentom više osvojenih glasova. Hrišćansko-demokratska unija bi se u Tiringiji sunovratila sa 35,5 procenata na 21 odsto glasova.
Sukob s političkim centrom
Rizikujući otvoren sukob s partijskim centralama, vodeći ljudi (šefovi pokrajinskih vlada) u istočnim pokrajinama su na javnim skupovima počeli da igraju na (trofejnu) Putinovu kartu i energično zahtevaju ukidanje sankcija Rusiji. Prvi je to učinio predsednik vlade Saksonije Mihael Krečmer, član u Berlinu vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU). Na jednom od za njega najvažnijih predizbornih skupova, Krečman se „preporučivao“ uz ogroman fotos koji ga je pokazivao u razgovoru s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, prilikom održavanja međunarodnog ekonomskog foruma u Sankt Petersburgu.
Ta fotografija s Putinom je svojevrstan „trofej“ za premijera Saksonije koji bi mogao da mu donese odlučujući procenat glasova na pokrajinskim izborima, konstatovao je Matijas Placek (SPD), predsednik Nemačko-ruskog foruma.
Krečmeru su se promptno, u zahtevu da dođe do radikalnog zaokreta u nemačkoj politici prema Rusiji, uključujući i ukidanje sankcija, pridružili premijeri Tiringije (Bodo Ramelov, Levica) i Brandenburga (Ditmar Vojdke, SPD), ali i ostale kolege sa istočne strane, iako ne stoje pred parlamentarnim izborima, Manuela Švesing (Meklenburg – Prednja Pomeranija, SPD) i Rajner Haselof (Saksonija–Anhalt, CDU).
Istočnjaci su se time stavili otvoreno, i demonstrativno, u poziciju oštrih kritičara politike velike koalicije, pod vođstvom Angele Merkel, prema Rusiji. Uvereni su da je ta politika u drastičnom raskoraku s raspoloženjem javnosti. Pozivaju se, pri tome, na istraživanja koja pokazuju da je većina Nemaca, ne samo trenutno nego unazad više godina, za „približavanje Putnovoj Rusiji“. Na teritoriji Istočne Nemačke za bliskije veze s Moskvom izjašnjavaju se dve trećine građana.
Lideri s istoka zemlje oštro su kritikovali naslednicu Angele Merkel na kormilu Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Anegret Kramp Karenbauer zbog njenog kursa, i tona, u politici prema Rusiji, oštrijeg i glasnijeg i od tona koji je, uvek kritična prema Moskvi, praktikovala, i praktikuje kancelarka.
