Naime, sve je počelo kada je 23. aprila oko 5.30 pripadnik interventne jedinice PU Novi Sad Nikola Kilibarda (28) iz Kule krenuo na posao u Novi Sad i usput došao po svog kolegu Mirka Kešeljevića (29) koji živi u Vrbasu.
–Kada sam došao ispred kuće u kojoj Mirko stanuje s porodicom, pozvao sam ga telefonom i u tom trenutku vidio veliki dim na oko 200 metara dalje u ulici. Izašao sam iz automobila i potrčao ka mjestu odakle je kuljao dim. Kada sam stigao, vidio sam vatru u dvorištu jedne kuće i odmah pozvao vatrogasce i Hitnu pomoć. U tom trenutku ugledao sam Mirka kako dotrčava. Objekat koji je gorio nalazio se između dvije kuće i nismo znali na koju kapiju da krenemo da stignemo do požara, a bili smo sigurni da tamo ima nekoga. Samo smo se pogledali i krenuli da spasavamo ljude. Ja sam na silu otvorio kapiju lijevo, a Mirko je uletio u kuću s desne strane i tada je počela drama – priča Kilibarda za Blic.
Kaže da nikada nije bio blizu tako velikog požara i da je bio zapanjen kako je sve tiho gorjelo te da ga zbog toga ni ne čudi što vatra nije probudila ukućane.
–Ušao sam u kuću pored objekta koji je gorio u dvorištu i tamo zatekao Sanju Hromiš (41) sa četvoro djece koje sam probudio lupajući u vrata. Rekao sam im da izađu napolje a Sanja je dozivala supruga Aleksandra (43) koga nismo vidjeli. Zatekao sam ga kako leži licem ka zemlji ispred objekta u plamenu koji zamalo nije zahvatio i njegovo tijelo. Zbog velike temperature čučeći sam mu prišao i odvukao sam ga malo dalje od vatre, ali nisam uspio da ga dignem. Utom mi je u pomoć pritekao njegov sin i pomogao mi da ga iznesem na ulicu – objašnjava Kilibarda.
Svakodnevni stres
U svom poslu, kako kaže, svakodnevno su izloženi stresnim situacijama, tako da je navikao da brzo misli i traži najbezbjednije rješenje.
–Ipak sam se uplašio da ćemo izgubiti Aleksandra. Bio je u lošem stanju, sav crn i garav od dima. Utom je stigao i Mirko i zajedno smo počeli da mu pružamo prvu pomoć. Okrenuli smo ga u desni bočni koma-položaj kako bismo mu oslobodili disajne puteve i naizmjenično smo mu pratili puls i disanje spremni da krenemo u reanimaciju. Na sreću, ubrzo su se pojavili ljekari Hitne pomoći – priča hrabri Kilibarda.
Te navode potvrdio je i njegov kolega Kešeljević, koji je u kući pored objekta zahvaćenog požarom, a koja je praktično bila bliže vatri, uspio da zaštiti troje ljudi.
–Kada sam ušao u dvorište, morao sam tik pored vatre da prođem da bih se probio do ulaza u dvije stambene jedinice. Plašio sam se da se vatra ne proširi i na te kuće i nisam nimalo oklijevao. U prvoj sam probudio jednog momka i rekao mu da odmah izađe na ulicu, a onda sam se uputio niže u dvorište do druge stambene jedinice na čijem pragu je stajala uplakana starija gospođa. Rekao sam joj da moramo da izađemo, ali mi je ona kroz suze govorila da joj u kući leži nepokretan brat koji ne smije da se pomjera. Rekao sam joj da ne brine, da ću biti tu s njima sve dok ne dođu vatrogasci – prisjeća se hrabri policajac.
Kaže i da je u jednom trenutku vidio vatrogasce te je izašao i pitao ih da li im treba pomoć pri gašenju požara.
–Rekli su mi da sve drže pod kontrolom, da se vatra više neće širiti i ja sam se onda pridružio Nikoli u želji da spasemo Aleksandra. Jako je teško disao, nozdrve su mu bile skroz garave jer je pokušavao da ugasi požar pa je dugo bio izložen dimu. Odmah smo počeli da se raspitujemo da li su svi dobro, da li treba još nekoga spasavati, a kada smo se uvjerili da je sve pod kontrolom, malo smo odahnuli i otišli na posao – priča Kešeljević.
Na usluzi građanima
U prilog tome koliko je ovaj herojski čin bio skoro rutinski govori i činjenica da na poslu nisu ni rekli šta se dogodilo. Tek poslije izvjesnog vremena im je prišao komandir da ih pita kako su i zašto mu nisu rekli šta su uradili toga jutra, jer je tek tada doznao od kolega iz Vrbasa koje su zvale da pitaju kako su njihovi heroji. I Kilibarda i Kešeljević uglas skromno kažu da su samo radili svoj posao i bili na usluzi građanima.
–Odradili smo smjenu od 12 sati i u povratku kući svratili smo još jednom do Hromiševih da čujemo kako su. Tada smo čuli da će Aleksandar biti dobro, ali je u meni radio neki crv i nisam mogao da se otmem utisku da smo mogli još nešto da pomognemo. Svratio sam do Sanje poslije par dana i vidio zgarište, čuo sam da ona ne radi trenutno i da žive samo od njene plate. Tada sam se obratio prijateljima iz Moto-kluba “Paradizo” iz Vrbasa čiji sam i ja član i da pomognemo porodici Hromiš – prisjeća se Kešeljević.
Pomoć bajkera
Kešeljević kaže da se njegovi drugari bajkeri nisu ni trena premišljali, već su odlučili da odmah krenu u akciju i da iz fonda kluba izdvoje određena sredstva za pomoć.
–Organizovali smo se za svega par sati i sve dogovorili pa smo se za prvomajske praznike pojavili svi kod Hromiševih i krenuli u akciju. Očistili smo zgarište uz pomoć bagera i kamiona JKP „Komunalac” koje smo molili za pomoć i Hromišima smo kupili osnovne namirnice, slatkiše za decu i neke kućne potrepštine jer im je sve izgorelo, a kupili smo im i novi zamrzivač, koji je po svemu sudeći izazvao požar. Drago mi je da smo Hromišima pomogli, a čujem sada da se javljaju i neki drugi dobri ljudi radi da pomognu. Nadam se da će i Aleksandar uskoro izaći iz bolnice i da će svi biti jedna srećna porodica – priča hrabri policajac.
Srpskainfo
Foto: privatna arhiva
