“Osećam se kao car Selasije i kao Tito, jer imam svog ličnog kuvara, lekara, sobaricu, najbolju sobu u hotelu… Svi oni sada na posao dolaze samo zbog mene. Moje carstvo je čitava Banja”, reči su kojima Živojin za juGmediu opisuje kako se oseća kao jedini gost u hotelu od 119 soba.
On je u ovu banju došao pre početka epidemije i imao u planu da se vrati svojoj porodici u Švajcarskoj, ali ga je zatvaranje granica sprečilo u tome.
Mogao je, kaže, da se snađe i otputuje do svog stana u Beogradu, a potom i sa sinom do Švajcarske, ali s obzirom na svoje godine, znao je šta ga tamo čeka.
“Ja imam toliko godina da bih mogao šest virusa da uzmem. Bolje što sam ostao ovde, tamo bih možda krepao odavno, a da sam otišao u Beograd bio bih kao zatvorenik, ne bih mogao ni da šetam. Ovde posle obroka šetam po terasi i hodnicima hotela, udišem svež vazduh, a osoblje me čuva kao cara, u stvari oni su prema meni bili i pre ovoga dobri, zato što je karakterisitka ovih ljudi ovde je da su dobri”, priča Perovanović tiho, kao da čita.
Društvo mu pravi osoblje hotela. Sa momcima iz obezbeđenja igra karte, sa recepcionerima vodi razgovore, obilaze ga medicinske setre i direktor, kuvarice svako jutro pitaju šta želi da doručkuje i ruča, a večeru svake noći na terasi deli sa svojim novim prijateljima, golubovima.
“Dok ručam sa osobljem pričam, karte igram sa obezbeđenjem. Vreme teče, malo se rastretimo od samoće. Donose mi med, jabuke, pite, sok… Šta god da kažem kuvarice mi naprave a meni malo neprijatno, ali nekako je sve lepše, hrana je ukusnija kad samo za mene prave. Večeram sa golubovima, malo jedem, malo podelim sa njima i tačno znaju kada da dođu. Deci sam rekao da ne brinu, ako umrem saznaće, ali ja ovde neću da umrem jer živim kao car”, priča Žika s osmehom.
Nikada se, ističe, nije brinuo da će se u ovom hotelu zaraziti, a kada sluša vesti o epidemiološkoj situaciji u Srbiji, sve mu to deluje kao da je million kilometara daleko.
“Brzo su preduzeli mere, ispraznili hotel, nisu dolazili novi gosti, zabranili su posete i nije mi nikada palo na pamet da ću se ovde zaraziti jer je sve lepo obezbeđeno. Kada slušam vesti imam osećaj kao da je ta korona million kilometara daleko. Ne osećam strah od virusa, uplašio sam se samo da mi ne poraste stomak jer samo jedem i ne radim ništa, fali mi samo šetnja i naravno deca”, priča.
Ipak, priznaje da kada se dan završi a on praznim hodnicima ode do svoje sobe, sve nekako deluje sablasno i mračno, i da iako je sve njemu podređeno, nedostaju mu ljudi.
“Ružno je kada se nakašljem a ceo treći sprat zvoni, prazno. Ali, brzo će sve ovo proći, a ja ću biti tu da sačekam goste da se ponovo družimo”, poručuje Živojin.
