Poslednje dve decenije u nizu država dogodile su se važne promene visokog obrazovanja. Najvažniji deo reforme je komercijalizacija visokog obrazovanja koja je sprovedena ne samo kroz davanja mogućnosti privatnicima da otvaraju univerzitete nego i primoravanja državnih da slede ovu logiku
Nedavna afera u SAD o kojoj je pisao „Volstrit džornal“ oko angažovanja privatnih detektivskih agencija za prikupljanje podataka o studentima, a u korist transnacionalnih korporacija, otkrila je vrh ledenog brega, tj. da se ovo primenjuje u skoro svim neoliberalnim državama, čak i u Rusiji, gde na primer Detektivska agencija „Istina“ (dainfo.ru) prikuplja podatke za svakoga ko plati, naravno i o studentima. Američki analitičari posle ovoga ocenili su da u SAD postoji totalno praćenje i da treba institucionalizovati organ koji bi pratio (ne)zakonitost u ovoj sferi, a što su pokrenule dve kongresmenke Ana Ešu i Zoi Lofgren (s malom nadom na uspeh). Drugo, ovo je navelo kritički nastrojene intelektualce da pokrenu kampanju analize i ocene „savremene industrije obrazovanja“ (zapadnog tipa), kako bi se pomoglo stanovnicima da se izbore bar za minimalne promene u ovoj sferi.
UNIVERZITET KOMERC Reforma visokog obrazovanja dovela je do komercijalizacije po obrascu – fakulteti uzimaju novac od studenata za svoje usluge. Ako se proces ubrza, odnosno pojednostavi, dolazi se do formule: diploma (studentu bez znanja) – novac (univerzitetu). Ne čudi, dakle, što je kupovina diploma postala praksa. Na ovaj način izazvana je lavina problema u obrazovanju i nauci, što se može i sažeti u zaključak da posle četiri godine studiranja imamo diplomce s veoma niskim nivoom znanja. Drugi veliki problem univerziteta posle reformi jeste problem kadrova. Naime, još nedovoljno zreli ljudi stiču doktorate, a uz veoma mali nivo znanja, što dovodi do još veće katastrofe. Tako se krug samourušavanja univerziteta i visokog obrazovanja zatvara.
Iako, kako piše Davor Džalto za „Disident vois“, probleme u visokom obrazovanju nije moguće opisati jednom rečju, može se, ipak, ukazati na najveću opasnost a to je „korporatizacija univerziteta“. Naravno, problem nije nov. Korporatizacija obrazovanja je tek deo neliberalne politike i „biznis logike“, tzv. tržišnih principa u svim sferama našeg života.
Sa ovim je saglasan i poznati sindikalni aktivista Džordž Kafenciz, koji je za portal gerusija.com napisao članak „Borbe na univerzitetu na kraju edu-dila“. Prema njegovom mišljenju najistaknutiji elementi tog restrukturiranja bili su korporatizacija univerzitetskih sistema i komercijalizacija obrazovanja. „Profitni“ univerziteti su i dalje u manjini na akademskoj sceni ali je biznis u koji se ono akademsko pretvara već dobro uznapredovao, posebno u Sjedinjenim Državama, gde datira još od usvajanja Bejl-Dol akta iz 1980. koji je omogućio univerzitetima da patentiraju „otkrića“ do kojih se došlo u njihovim laboratorijama, a za čiju upotrebu bi kompanije morale da plate. Od tada restrukturiranje akademskog u svrhu zgrtanja novca nastavilo se nesmetano i ubrzano. Otvaranje univerzitetskih laboratorija u privatnim preduzećima, prodaja znanja na svetskom tržištu (kroz onlajn-obrazovanje i ofšor-predavanja), prekarizacija akademskog rada i uvođenje školarina koje neprestano rastu, čime teraju studente da zapadaju u sve veće dugove, postalo je standardna odlika američkog akademskog života, i samo uz regionalne razlike isti trendovi se danas mogu raspoznati širom sveta.
U Evropi borba koja karakteriše novi studentski pokret usmerena je protiv „Bolonjskog procesa“, inače projekta Evropske unije koji uspostavlja evropsku sferu visokog obrazovanja, i promoviše pokretnu radnu snagu unutar Evrope kroz homogenizaciju i standardizaciju školskih programa i diploma. Bolonjski proces, dakle, nesmetano je postavio univerzitet u službu biznisa. On redefiniše obrazovanje u smeru produkcije mobilnih i fleksibilnih radnika, koji će kao zaposleni posedovati veštine koje poslodavci zahtevaju. On centralizuje stvaranje pedagoških standarda, uklanjajući kontrolu lokalnih aktera, i obezvređuje lokalno znanje i lokalne brige. Slična kretanja postoje u mnogim univerzitetskim sistemima u Africi i Aziji (kao na primer na Tajvanu, u Singapuru ili Japanu) koji se „amerikanizuju“ i standardizuju (na primer, na Tajvanu kroz nametanje indeksa za evaluaciju profesora) – sve to samo da bi globalne korporacije mogle da koriste indijske, ruske, južnoafričke ili brazilske „visoko obrazovane radnike“, uz sigurnost da će oni dati rezultate.
ŽRTVA NEOLIBERALIZMA Visoko obrazovanje, posebno društveno i humanističko, samo je poslednja žrtva sveprožimajuće neoliberalne ideologije. Upravo je prihvatanje ove ideologije u naučnim krugovima SAD i Velike Britanije dovelo do neželjenih promena (ostali svet ih ubrzano dostiže). Ove reforme obrazovanja su u velikoj meri ponizile ideju humanističkog obrazovanja i njegov značaj za društvo.
Cena visokog obrazovanja je podignuta do nebeskih visina. Prema različitim istraživanjima na univerzitetima SAD tokom poslednje tri decenije cena obrazovanja je povećana za neverovatnih 1.120 posto (ukoliko se za reper uzmu šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka). Ovo povećanje nema ekonomsku osnovu (što je lako dokazivo), ali ima krajnje negativne socijalne i ekonomske posledice i može se razumeti tek ako se posmatra s aspekta klasne borbe. Naime, zbog skupoće visokog obrazovanja studenti upadaju u klopku dugova, jer uzimaju kredite za obrazovanje. U takvim uslovima studenti ne mogu da imaju nenastavne aktivnosti i učestvuju u društvenim akcijama, posebno u borbi protiv ovog nepravednog sistema. Skupi krediti im poručuju da moraju biti pokorni i saglasni s neoliberalnim pravilima igre, steći diplomu i tražiti „dobar“ posao da bi otplatili kredit za obrazovanje. Ovaj ideološki instrument je efikasan, jer pomaže da se sistem učvrsti i širi. Ovo je samouništavajuća ideologija koja sve koji uđu u obrazovni sistem uči da se moraju klanjati tržištu – novom božanstvu, ne postavljati pitanja, ne pokušavati da se bilo šta promeni (jer je „nerealno“ i socijalno „neodgovorno“).
Rast cene visokog obrazovanja dovodi i do promene akademske kulture i funkcionisanja univerziteta. Naime, porastom važnosti novca uloga profesora i studenata se u upravljanju univerzitetom značajno umanjuje, a povećava uloga birokratije. Drugim rečima, i profesori i studenti moraju da slede politiku univerzitetske administracije (da zarađuju i donose novac), a ne da se bore za društvene vrednosti i naučne istine. Interesantno je, bar što se tiče SAD, a slično je i u drugim neoliberalnim državama, da sve veću ulogu na univerzitetima imaju menadžeri iz industrije zabave, politike ili bankarskog sektora, koji malo znaju šta je univerzitet i koja njegova uloga treba da bude u društvu. Ima već slučajeva da se studenti privlače ne kvalitetom profesora i naučnim dostignućima već obrazovnim rijaliti programima. Naime, birokratija (menadžeri) isključivo ulogu univerziteta posmatra kroz tržišni princip – donosi li on novac ili ne. Zbog toga se profesori sve manje bave istraživanjima i predavanjima, a sve više pravljenjem finansijskih konstrukcija i planova i sastancima s predstavnicima korporacija kako bi utvrdili šta njima treba.
Dakle, kada se stvaraju studijski programi, polazi se od pitanja „Šta je potrebno tržištu?“, jer se obrazovanje u neoliberalizmu posmatra kao i bilo koji drugi „biznis“. Ova logika stvara najveći problem savremenom obrazovanju, jer sve izgrađuje na osnovu prioriteta „metafizike biznisa“. Međutim, malo ko se udubljuje u problem ove logike.
Prvo, nema ničega lošeg ako se ciljano radi na nekoj profesiji (naravno, ako nije usmerena na rat i krađu). Međutim, to nije obrazovanje, pošto studiranje znači postaviti pod lupu i ranije uspostavljene sisteme, pa i sistem obrazovanja. Obrazovanje nije obuka (što postaje u neoliberalnom sistemu). Univerzitetsko obrazovanje je proučavanje širokog spektra pitanja i teorija, kao i strukture sistema u kome se živi, stvara i obrazuje. A ispunjavanje naređenja „tržišta“ iako to može delovati „logično“ u određenom trenutku je univerzitetskom životu potpuno strana delatnost.
Zašto treba da izvršavamo naređenja „tržišta“? Ko je dokazao da su njegova naređenja korisna, neophodna i imaju značaj? Može biti da postoje drugi problemi, važniji od onih koje nameće „tržište“? Mi to ne možemo da saznamo bez nekorporativnog obrazovanja.
Ovde postavljena pitanja pomažu da se shvati sva surovost ideološke prirode savremenih koncepcija obrazovanja savremenog sveta. Korporativno obrazovanje (koje sve više boluje od niskog kvaliteta) nije u pravom smislu visoko obrazovanje, posebno nije u društvenim i humanističkim naukama. „Tržišta“ (a bolje reći transnacionalne korporacije) ograničavaju slobodu govora, razmišljanja, istraživanja i društvenog aktivizma, „okrećući“ univerzitete da rešavaju samo njihove probleme i ostvaruju njihove interese.
Neoliberalni univerziteti se prema studentima odnose kao prema potrošačima (kupcima). Studente uče specifičnoj neuniverzitetskoj logici: oni „plaćaju“ za određen „proizvod ili uslugu“, a na fakultetima je to diploma ili sertifikat, a ne znanje i navike. Sticanje stvarnih znanja i navika je nešto sasvim drugo, ne liči na odlazak u tržni centar, restoran ili prodavnicu radi „zadovoljenja svojih potreba“. Obrazovanje čine težak rad, složeni problemi, razočaranja, stvaralaštvo, aktivnost i još mnogo štošta. Posledice potrošačkog „obrazovanja“ svima su dobro poznate: snižavanje kvaliteta, tj. prolaznost studenata koji nemaju potrebna znanja i uvećavanje usluga univerziteta (sportske sale, kafići, sobe za zabavu itd.) na štetu studiranja, odnosno obrazovanja.
S obrazovanjem je povezan i široki spektar tehničkog procesa i „robotizacije“ ljudi. Već je dokazano da čitanje s mobilnih telefona i kompjutera šteti pamćenju (manje se pamti pročitano u odnosu na klasične papirne knjige). Osim toga tehnički progres doprinosi da informacije i informisanost (koje se pogrešno ocenjuje kao znanje) smanjuju pažnju tokom čitanja i analize pročitanog. Da parafraziramo Bodrijara, koji je rekao i sledeće: sve više i više informacija dovodi do sve manje znanja i razumevanja pročitanog. Ovo, naravno, nije kritika tehničkog progresa nego konstatacija kako ona utiče na naš život, posebno kulturu čitanja i razmišljanja, što je strateški važnos za naše obrazovanje.
Posledice su da se univerzitetsko obrazovanje svodi na srednje. Na taj način se univerzitetsko obrazovanje drastično razlikuje od humanističkog pogleda i zahteva, a osloncem na teoriju, analizu principa, kritičko i slobodno mišljenje (tj. mišljenje bez ranije određenih ciljeva i ograničenja). Prinuda korporacija da se univerzitetsko obrazovanje gradi na tržišnoj logici šteti visokom obrazovanju. U suštini neoliberalna logika globalnog korporativnog kapitalizma (sa zapostavljanjem ekoloških i humanitarnih kriza) vodi svet ka definitivnom slomu. Tako je i s univerzitetskim obrazovanjem zasnovanom na neoliberalnoj logici (drugačije ne može ni biti). Naime, univerzitetski studijski programi s neoliberalnom logikom samo dalje podstiču svet ka slomu, umesto da ga spasavaju od njega.
Nasuprot savremenim tendencijama potrebno je razmišljati o drugačijim formama visokog obrazovanja. Univerziteti imaju prvi i najvažniji zadatak da sve podvrgnu preispitivanju (sumnji), posebno na rasprostranjene poglede, vrednosti neoliberalizma (koji su sada standard). Pored toga novi univerziteti moraju pružiti veliko znanje iz konkretnih oblasti i naučnih disciplina, kako bi studenti postali eksperti u svojim oblastima. Studenti moraju usvojiti kritički način mišljenja i socijalnu odgovornost. Studenti od svojih profesora moraju naučiti da sumnjaju u postojeće ideologije i ideološke strukture, ako ne donose korist društvu, a posebno ako nanose štetu. Cilj obrazovanja ne može biti (kao sada) obuka mladih za rad u korumpiranom sistemu. Cilj obrazovanja se mora izmeniti ka pripremi mladih da menjaju sistem i tržište kako bi ga učinili humanim. Na kraju, svaki student mora osetiti lični napredak, što je sada izbačeno iz akademskih krugova. Obrazovanje i usvajanje znanja ne treba da budu odvojeni od ličnosti. Obrazovanje treba da razvija individualno stvaralaštvo i da ljude čini boljim, a ne da ih pretvara u poslušnike moćnika.
Ima i mišljenja (na primer Aleksandra Privalova, za pravoslavni sajt pravmir.ru) da sadašnji sistem obrazovanja nije moguće reformisati već graditi iznova.
POŠAST POLITIČKE KOREKTNOSTI
Pošto su studenti „potrošači“, onda je i odnos prema njima adekvatan. Njih treba „zaštiti“ od spoljašnjih opasnosti ili „bespotrebnog stradanja“. To znači da studente ograđuju od nestandardnog mišljenja, alternativnih izvora informacija i drugačijih vrednosti (u odnosu na neoliberalne i tržišne). Ovo bukvalno ubija obrazovanje. Kada se potrošačka logika dovede do kraja i primeni u svim sferama života, to podstiče studente na antiintelektualno ponašanje, pri čemu je ključni argument „osećam da se to meni ne dopada“. „Uljudnost“ i „politička korektnost“ tako dominiraju nad obrazovanjem, što se predstavlja kao „progres“ i „liberalnost“. Neki analitičari, poput spomenutog Davora Džalta, ovu pojavu u obrazovanju nazivaju „antiintelektualnim šou-programom kasne potrošačke epohe“. Posebna ironija je da mnogi „liberali“ i levičarske (socijaldemokratske partije), ekološke i slične partije i pokreti u SAD i Evropskoj uniji propagiraju političku korektnost, korisne i progresivne moralne dogme, ali u praksi nameću surove fundamentalističke poglede i praksu.
Zbog političke korektnosti događa se „isleđivanje“ i „praćenje“ nekih profesora, što se pretvara u krstaške pohode protiv slobode govora i mišljenja. U SAD već ima obiman dosije otpuštenih i proganjanih profesora zbog javnog iznošenja svojih stavova i mišljenja, jer ih menadžeri univerziteta ocenjuju kao „problematične“ i „neprihvatljive“.
