Kada su žene i deca dobili instrukcije da uđu u čamac za spasavanje 15. aprila 1912. godine, jedan otac je svoja dva mala sina ubacio u “sklopivi D”, što je bio naziv poslednjeg čamca koji je spušten u vodu.
O dvojici kovrdžavih dečaka u čamcu brinula se 22-godišnja Meri Keli iz Irske. Ona ih je tešila pesmom, jer su dečaci bili jako uznemireni.
Kada su se iskrcali, brigu o njima je preuzela Margaret Hejz, članica aristokratije koja je govorila francuski jezik.
Kada su dečaci stigli u Njujork, pošto ih je spasao brod Karpatija, njihov identitet nije bio poznat.
Razne novine su objavljivale priče o siročadi, kao i fotografiju slikanu pre nego što su ukrcani na Titanik, kako bi se se javio bilo ko od rođaka koje bi mogli da imaju, bilo u Francuskoj, bilo u nekoj drugoj zemlji. Štampa ih je nazvala “Siročad sa Titanika”, a dugo se niko nije javljao.
Međutim, jednoga dana je žena po imenu Marsel Navratil pisala novinama.
Ona se predstavila kao majka dvojice dečaka, trogodišnjeg Mišela i dvogodišnjeg Edmonda Rožera, i ispričala istinu o tome kako su dečaci završili na brodu.
Njihov otac Mišel Navratil oteo ih je od majke zbog toga što se nije slagao sa njom. Odveo ih je sa juga Francuske u Sautempton, a na Titanik se ukrcao pod lažnim imenom Luis Hofman. On je izgubio život kada je Titanik potonuo.
Epilog
Nakon što je potvrđeno ko su, dečaci su sa majkom vraćeni nazad u Francusku.
Devojka koja ih je spasla i brinula se o njima Meri Keli dobila je nagradu od Crvenog krsta u iznosu od 100 dolara.
Ona je kasnije rodila šestoro dece, a umrla je 1950. godine.
Mišel Navratil je umro 2001. godine, a njegov brat Edmond Rožer davne 1953.
