NAŠI MALI BOGOVI I SRPSKA VERZIJA POKRETA ME TOO - BIGportal.ba
BIG preporuka

NAŠI MALI BOGOVI I SRPSKA VERZIJA POKRETA ME TOO

Piše: Bojan Jovanović

 

ŠERIFI PODIVLjALE SRBIJE

Iako će u dalekoj istoriji današnji događaji i pojave možda dobiti samo anegdotsku formu, savremene životne priče značajne su za naše samorazumevanje. Od same afere „Jutka“ čini se da je značajniji mentalitet u kojem je ona nastala i koji omogućuje takve pojave u Srbiji. Zatvorene i siromašne sredine omogućavaju javljanje i obnavljanje stereotipa o lokalnim junacima, zaštitnicima mesta, koji dolaze kao ugledni i brižni domaćini, ali brzo pokazuju i svoju negativnu stranu

Za razliku od normalne, zakonski uređene realnosti koja garantuje članovima društva životnu izvesnost, poštovanje kulturnih načela i moralnih principa, pojedine sredine nemoćne da se odbrane od nasrtaja prirode, oličene u egoističkim i agresivnim težnjama pojedinaca, podležu njenim pravilima. Iako zadržava formu kulture, njeni sadržaji se iskazuju preovladavanjem presne prirode, koja ne vraća k sebi već stvara hibrid podivljale stvarnosti. U tom ambijentu kao poznati obrazac vladanja se uspostavlja šerifovanje, vlast izabranog pojedinca koji držeći grad pod kontrolom postaje gospodar života i smrti njegovih stanovnika. On je zaštitnik mesta i područja od onih koji ugrožavaju poredak i njegovu vlast, ali ne odoleva iskušenju vlasti da bi je zloupotrebio. Tako može nekažnjeno da nanosi štetu i čini zlo građanima, ali sopstvene interese zbog kojih to čini maskira, manje ili više uspešno, pravdom i zakonom.
U nas povremeno u pojedinim mestima preovladavanje ilegalnog nad legalnim, dubokog nad površinskim, može dugo da traje zbog visokog stepena tolerantnosti prema takvim pojavama koja proističe i iz sklonosti brojnih autoritarnih i politički apatičnih pojedinaca da žive u takvom društvu. Podivljalost bi mogla da uguši kulturu, a abnormalnost i patologija takvog života postale bi gotovo normalne da nije odvažnih pojedinaca koji se pobune braneći sebe, a time i dostojanstvo i čast svoje sredine.
Na primeru ponašanja pojedinih predsednika opština, u Brusu i Grockoj recimo, iskazuje se ta podivljala preteća realnost. Čini se da je zbog skandala kojim su skrenuli medijsku pažnju na sebe, a time i ozbiljno kompromitovali postojeću vlast stranke čiji su članovi, došlo do iznuđenih reakcija sudskih vlasti. Tako je i uhapšen Dragoljub Simonović, predsednik opštine Grocka i član Glavnog odbora SNS, optužen da je naložio podmetanje požara kod kuće novinara Milana Jovanovića koji je na portalu „Žig info“ uporno pisao o Simonovićevim zloupotrebama vlasti i zataškavanim aferama. I u danima kada je Simonović pušten iz pritvora, predsednik opštine Brus Milutin Jeličić zvani Jutka, član SNS, daje ostavku na svoju funkciju zbog optužbe svoje sekretarice za seksualno uznemiravanje i ucenjivanje da spava s njim. Ohrabrene nastupom sekretarice, javljaju se potom i druge uznemiravane žene kojima je Jutka godinama zagorčavao život, od kojih je jedna zbog doživljene traume lečena u psihijatrijskoj bolnici, pa čitav slučaj može da preraste u srpsku verziju pokreta „Me too“.

AFERA I MENTALITET Smatrajući da ima apsolutnu lokalnu vlast, šerif iz Brusa pokazuje da kao alfa mužjak ima pravo i na sve žene u gradu, a bahatost koju je ispoljavao da potvrdi to svoje pravo prema malim, običnim ljudima iz svoje okoline, nanoseći im štetu i čineći zlo, činilo ga je velikim ne samo u sopstvenim očima već i u svesti onih koji su ga podržavali i smatrali neupitnim njegovo ponašanje i način njegovog vladanja. Od same afere „Jutka“ čini se da je značajniji mentalitet u kojem je ona nastala i koji omogućuje takve pojave u Srbiji. Nije slučajno mali bog, koji je vedrio i oblačio mestom kojim je vladao i određivao sudbinu njegovih žitelja, kada mu se zaljuljao tron, zavapio u svojoj samoodbrani da to nije napad na njega već na samog vrhovnog boga. Aktuelna vlast i politička moć daje legitimitet primarnom prirodnom zakonu jačeg, pa lokalni moćnici u Srbiji i mogu žestoko da divljaju. Zatvorene i siromašne sredine omogućavaju javljanje i obnavljanje stereotipa o lokalnim junacima, zaštitnicima mesta, koji dolaze kao ugledni i brižni domaćini, ali brzo pokazuju i svoju negativnu stranu. Sposobni da vode grad, cena njihove vlasti često je velika za obične građane. Iako nailazi na javnu osudu, tajno se podržava i u tom licemerju se može prepoznati beznadežnost i tragičnost našeg ovdašnjeg postojanja. Iza maske zaštitnika i borca za najviše vrednosti su egoistični pojedinci koji pokazuju pravo lice kada dobiju vlast i moć da odlučuju. Tada se pokazuju koliko su lični egoistički interesi jači od opštih.
Iako će u dalekoj istoriji današnji događaji i pojave možda dobiti samo anegdotsku formu, savremene životne priče značajne su za naše samorazumevanje. Sazdan od promena, život se odvija oko tih istovetnih priča koje se samo ponavljaju uvek na neki drugačiji način. Isto to samo malo drukčije razlikuje naše neobične priče o lokalnim vlastodršcima, koje su i svojevrstan seizmograf zapuštenih i podivljalih područja Srbije. Započete od davnina, priče o bahatom vladanju lokalnih moćnika tek kada postanu poznate i široj javnosti skrenu pažnju. Do tada se potiskuju, deluju na podzemni način, ispod nivoa svesti, preteći da postanu stvarnost. Svaka priča je životno neposredna, ima svoju dokumentarističku vrednost i bez potrebne vremenske distance literarno je atraktivna. I upravo sinergično delovanje literature i života čini domaće bogato političko nasleđe obavezujućim kontekstom u kojem i aktuelni događaji dobijaju svoje adekvatno značenje.

ŽIG NARODNOG PREDANjA Prokletstvo na koje su u predanju osuđeni velikaši koji se zbog svojih ličnih interesa ne pokoravaju kraljevoj vlasti i ne brane zemlju, zbog čega postaju lak plen neprijatelja koji ih pojedinačno savlađuje i porobljava celu državu, ističe važnost moralnog aspekta samoograničenja pojedinaca u vreme borbe za opšte nacionalne interese. Premda nema uporišta u njihovom stvarnom ponašanju velikaša, već je u funkciji opravdanja nacionalnog poraza, narodno predanje ovim žigoše ponašanje pojedinaca koji se udaljavaju od svog kolektiva i njegovih članova. Sa stanovišta ostvarene vlasti i moći, oni pokazuju svoju bahatost kao neprimerenu nadmenost, naduvenost i uobraženost. Samodopadljivi i neotesani bahatlija, pun sebe, bezobzirno, drsko i primitivno ispoljava moć i ostvaruje svoje interese gazeći dostojanstvo i prava drugih. Poznat je u liku kabadahije, janičarskog starešine iz turskih vremena početkom 19. veka, a koji je ignorisao vlast i državne zakone, te tiranisao narod, što je i bio jedan od uzroka srpskog ustanka.
I upravo tada se i Karađorđe suočava s problemima vezanim za ponašanje pojedinih vojvoda, nekadašnjih knezova pod Turcima čija se vlast u okruzima i nahijama zasnivala na njihovoj snazi, jer je stariji, odnosno važniji bio onaj koji je bio jači. Uspesi koje su postigli u borbi protiv Turaka donosili su im čast, slavu i bogatstvo, pa su shodno dobijenoj moći i iskazivali svoje pretenzije na apsolutnu vlast u svojim nahijama. Vojni uspesi i stečena materijalna bogatstva pojačali su njihove egoističke i narcističke pobude izražene međusobnom zavišću, mržnjom i razdorom, pa je do nesuglasica među njima i došlo onda kada je bilo potrebno da se iskaže najveći stepen mudrosti i sloge i svako se odrekne ličnih zbog ostvarenja viših, zajedničkih ciljeva. Produženo delovanje već slomljenog turskog sistema vlasti ogleda se u mentalitetu ustaničkih vođa koji su težili nahijskom lokalseparatizmu i suprotstavljali se učvršćenju centralne vlasti, a njihovi međusobni razdori i podele između Karađorđa i pojedinih vojvoda umanjili su moć ustanika i njihovu sposobnost da odbrane Srbiju.
Oslobađanjem od turske vlasti, Miloš Obrenović u odevanju i načinu kabadahijskog vladanja pokazuje da oslobađanje od Turaka nije značilo i oslobađanje od usvojenih negativnih posledica njihove vlasti. Pišući o Milošu kao neograničenom gospodaru života, imanja i časti svih koji su živeli pod njegovom vlašću, Vuk Karadžić ističe da je on mogao svakog bez ikakve krivice javno lično ubiti, ili da zapovedi sudu da ga osudi na smrt kao najvećeg zločinca, ali da je često pribegavao nasilju da tajno pogubi mnoge znamenite ljude. Tukao je sveštenike i obične ljude, ali kada bi se neko požalio i prigovorio na takvo njegovo ponašanje, sve bi okrenuo u sprdnju. Igrajući se sa životima običnih ljudi, Miloš je pokazivao svoju moć tako da je od svakog prostaka, najluđe budale i najvećeg lopova mogao da napravi činovnika, ali i da svakog činovnika bez ikakvog razloga izbaci iz službe ili premesti na više ili niže radno mesto. Sve do donošenja ustava koji je ograničio njegovu samovolju, u Srbiji je sve zavisilo od Miloševe volje i zapovesti. Ne uvažavajući život i čast drugih ljudi, ne mareći i prezirući druge, toliko je smatrao sebe većim i boljim od ostalih.

NOVI OBRAZAC SAMOVLAŠĆA Identično samovlašće će se opet pojaviti u okviru komunističkog obrasca i predstavnika „nove klase“ koje je narod nazivao „budže“. Povlašćeni kadrovi mogli su da zbog svojih interesa nekažnjivo krše zakone i rade ono što drugi nisu mogli: da bespravno podižu i nadziđuju kuće, dobijaju stanove iako su stambeno već bili zbrinuti, podižu povoljne kredite, zapošljavaju članove svoje porodice i rodbine, da love u vreme lovostaja i nedozvoljeno ribare mrežama. U tranzicionom periodu nekadašnje „budže“ dobile su naslednike u Bidžama, Badžama, Bulidžama i brojnim Buzdovanima, kako je narod nazivao bahate nosioce lokalnih vlasti, ali i one na čelu javnih preduzeća i naučnih ustanova, u kojima su, kao na primer na železnici, u Vinči ili Balkanološkom institutu, postali akteri poznatih afera. Nezavidna privredna situacija u kojoj smo se našli posledica je bahatih i halapljivih nosilaca tzv. novih demokratskih vlasti koji su se enormno obogatili izvršivši pljačkašku privatizaciju kojom je osiromašena većina građana Srbije. U tom smislu sa stanovišta učinjene štete i zloupotrebe vlasti i nema razlike između zelenih lutaka, žutih manekena ili crvenih kabadahija. Njihove boje objedinjuju preletači čije je jedino opredeljenje da se nađu uz kute vlasti i dođu do željenog partijskog plena. Zato oni i najviše vole funkciju, koja premaša sve konkretne, materijalne dobiti, jer omogućuje stalno dobijanje.
U današnjim pojavama uzurpacije lokalnih vlastodržaca mogu se naći i izvesne sličnosti s identičnim pojavama iz prošlosti, a njihovim povezivanjem uspostavljati tradicija negativnog istorijskog iskustva. Međutim, taj kontinuitet se ne potvrđuje u vertikalnoj liniji evolutivnog razvoja, već u potvrđivanju fenomena zloupotrebe samovlašća u identičnim socio-kulturnim okolnostima što je dokaz odsustva našeg kulturnog, društvenog i političkog razvoja i pokazatelj da se ne odmičemo dalje od početka gde su i najveća iskušenja zloupotrebe vlasti.

Piše: Bojan Jovanović za pecat.co.rs

Danas objavljeno

CRNI WIMBLEDON

M.

Istorija sramote

M.

JEBO VAS PUTIN

M.

Ostavite komentar