Okruglo dvadeset godina od poslednjeg našeg učešća na Evropskom prvenstvu. Da ne nabrajamo sad šta se sve promenilo od tada u svetu, dovoljno je reći da se mnogo promenio – fudbal.
Kakvih je sve lomova bilo u reprezentaciji za te dve decenije u evro kvalifikacijama, može knjiga da se napiše. Mnoge smo završavali već na pola trke. Uostalom, tako je bilo i u ovim poslednjim, gde su posle debakla u Lavovu (5:0) vrata bila zatvorena za Srbiju. Srećom, izboren je pre toga poslednji štih u vidu Lige nacija. I evo, za 20 godina državni tim nikada nije bio bliži povratku na prvenstvo Evrope. Još samo jedna utakmica, jedan korak i to na domaćem terenu protiv Škotske u četvrtak veče.
Način kako je skraćena Jugoslavija završila nastup na EP 2000. godine, koji se igrao u Belgiji i Holandiji, kao da je postao usud koji nije dao da se reprezentacija vrati na neki sledeći šampionat. Dvadeset godina, kao neka Gutmanova kletva, na srpski način.
Gde su i šta rade oni koji su 2000. nosili dres sa državnim grbom? Odavno su u igračkoj penziji, ali su mnogi ostali u fudbalu. Kao treneri, funkcioneri, menadžeri… Neki su gotovo nestali sa mape, a ima i onih koji, nažalost, više nisu među živima.
Ivica Kralj, recimo, pre nekoliko dana je abdicirao sa mesta predsednika Mačve. Većina je otplovila u trenerske vode: Slaviša Jokanović, Dejan Stanković, Siniša Mihajlović, Miroslav Đukić, Ljubinko Drulović, Savo Milošević, Goran Đorović, Albert Nađ, Dragan Stojković, Slobodan Komljenović, Željko Cicović, Jovan Stanković i Milorad Korać.
U međuvremenu Mihajlović je bio i selektor, Jokanović, Đukić, Milošević i Drulović treneri Partizana, Albert Nađ je bio i direktor crno-belih, sada je šef struke Teleoptika, dok je Dejan Stanković aktuelni strateg Crvene zvezde. Dragan Stojković je bio i predsednik crveno-belih i predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije i to godinu dana nakon EP, a godinama je kandidat da postane selektor Orlova.
Menadžerskim poslom su se u manjoj ili većoj meri bavili ili se još bave Vladimir Jugović, Ivan Dudić i Mateja Kežman, funkcioner Olimpijakosa, a pre toga FSS-a bio je Darko Kovačević, posao direktora kluba u SAD obavlja Niša Saveljić. Nažalost, Goran Bunjevčević više nije sa nama, preminuo je pre dve godine, a obavljao je posao direktora reprezentacije Srbije.
Preminuo je i selektor tadašnje reprezentacije, legendarni Vujadin Boškov..jpg)
Vujadin Boškov sa novinarima (©MN Press)
Sećamo se ipak svi koliko je bio lud sam plasman na šampionat, gde je ključna utakmica, ravna predstojećem baražu, odigrana na Maksimiru protiv Hrvatske. Završena je rezultatom 2:2 i Jugoslavija se direktno plasirala na EP. Meč je završen sa igračem manje, zbog isključenja Zorana Mirkovića. Bio je to samo uvod u ono što sledi…
A, na šampionatu sve tri utakmice su bile neverovatne i sve tri su okončane sa po jednim crvenim kartonom. Protiv Slovenije u prvom kolu pocrveneo je Siniša Mihajlović, a Plavi su se od 0:3 vratili do 3:3. Potom je upisana pobeda protiv Norveške, koja se pamti i po ekspresnom crvenom kartonu Mateje Kežmana – morao je van terena posle 12 sekundi igre! I onda duel sa Španijom, u kojem je naš državni tim u poslednja dva minuta primio dva gola i izgubio 4:3, a Slaviša Jokanović morao iz igre pre kraja.
I onda je došao vrhunac – 6:1 poraz od Holandije u četvrtfinalu. Bez crvenog kartona. Možda bi bolje prošli da ga je bilo…
Dvadeset godina kasnije stasala je nova generacija, spremna da skine to prokletstvo i vrati Srbiju na evropsku fudbalsku mapu. To je generacija u kojoj su nekadašnji prvaci kontinenta i sveta, zlatni orlići, koji teret slomova njihovih prethodnika ne nose na plećima.
Uostalom, većina današnjih reprezentativaca se ni ne seća tog poslednjeg našeg Evropskog prvenstva. Recimo, Predrag Rajković je imao pet godina tada, isto koliko i Nemanja Maksimović, Mijat Gaćinović, Sergej Milinković-Savić, Mihailo Ristić, Saša Zdjelar, godinu više je imao Aleksandar Mitrović, dok su Nikola Milenković, Luka Jović i Lazar Ranđelović imali po tri leta. Dušan Vlahović je imao tek šest meseci, a Strahinja Pavlović – nije se ni rodio!
Sećanja na poslednje mečeve reprezentacije na EP imaju Aleksandar Kolarov, koji je tada imao 15 godina, Dušan Tadić, koji je tad imao 12, Stefan Mitrović i Darko Lazović po deset, Nemanja Gudelj devet…
“Ne sećam se detalja. Znam da sam uvek navijao za reprezentaciju i da sam gledao utakmice na televizoru”, priznao je Gudelj.
Selektor Ljubiša Tumbaković se tog leta 2000. vratio u Partizan iz grčkog AEK-a.
Neki momci tek žele da počnu da ispisuju nove, uspešnije strane srpskog reprezentativnog fudbala. Drugima je možda ovo poslednja prilika da osete i taj užitak igranja na Evropskom prvenstvu. Ulog je veliki, istorija se piše u četvrtak na Marakani. Novi početak u moru “novih početaka”, ali ovaj bi najzad mogao da bude – pravi.
