Nanoplastika iz zemljišta prvo dođe do biljaka, odatle se prenosi na insekte pa se dalje širi lancem ishrane.
Kao što je slučaj sa teškim metalima u okeanu, nanoplastika – plastične čestice manje od jednog mikrometra – postala je deo lanca ishrane. Deo te plastike se toliko usitnio, ali nije se razgradio, i taj nerazgrađeni deo završio je u zemlji.
Istraživači iz cele Evrope sa biologom Fazelom Monihom sa Univerziteta Istočne Finske na čelu, izmešali su sićušne čestice polistirena i polivinilhlorida od 250 nanometara sa zemljom u kojoj je posejana zelena salata.
Posle 14 dana, u zelenu salatu su stavili larve crne mušice, kojima su kasnije nahranili ribu čije stanje su pratili u laboratoriji.
Pošto je nanočestice teško detektovati zbog stalnih promena, istraživači su retki element gadolinijum ugradili u sićušnu plastiku kako bi lakše pratili njeno kretanje u lancu ishrane.
Rezultati su pokazali nanoplastiku u škrgama, jetri i crevima ribe, u ustima i crevima insekata kao i u listovima zelene salate.
Ali ne ponaša se sva plastika isto dok putuje kroz lanac ishrane: zelena salata je upila manje polistirena.
„Naši rezultati pokazuju da zelena salata apsorbuje nanoplastiku iz zemlje i prenosi je u lanac ishrane. Prisustvo sitnih čestica plastike u zemljištu moglo bi biti povezano sa potencijalnim zdravstvenim rizikom za biljojede i ljude ako se utvrdi da se ovi nalazi mogu odnositi i na druge biljke, useve i na polja“, istakao je biolog Fazel Monih sa Univerziteta Istočne Finske.
Mikroplastike, uključujući i nanoplastiku, ima u svakom okruženju, od najdubljih okeanskih rovova do najviših planina i najudaljenijih delova Antarktika. Ima je u hrani, vodi i vazduhu.
Mikroplastika unosimo svakodnevno, ali nema potrebe da paničimo: u malim količinama nije opasna po zdravlje, ali visoki nivo koncentracije treba da nas zabrinu.
Mogu biti toksične kako kod biljaka, tako i kod beskičmenjaka i kičmenjaka.
