Rusija traži od Belorusije čvrste i trajne garancije za formiranje zajedničke države, a zauzvrat je spremna i sama takve da ponudi, posebno kada je reč o ekonomskom razvoju bratske republike
Čitav protekli vikend, 7. i 8. decembra, ulicama beloruske prestonice Minska marširale su nevelike, ali bučne kolone demonstranata. Nije bila reč o predizbornom skupu, jer je glasanje za republički parlament okončano sredinom prošlog meseca, a opozicioni predstavnici nisu uspeli da osvoje dovoljan broj glasova za prolaz u skupštinu. Niti su ovi demonstranti bili uopšte zainteresovani za to pitanje. Njih je zanimalo nešto drugo – najavljeni „ulazak Belorusije u sastav Rusije“. Ovo pitanje već godinama stoji na dnevnom redu, kako vlasti, tako i opozicije. Ako su predstavnici opozicije s belo-crveno-belim zastavama jasni u svojim zahtevima i odbijaju bilo kakvu pomisao da bi Belorusija mogla da krene putem dubljih veza i bliske integracije sa „starijom sestrom“ Rusijom, dotle predsednik Aleksandar Lukašenko još nije iskristalisao svoj stav o ovom pitanju. Tvrdi da Belorusija neće postati deo Rusije, ali istovremeno traži pristup ruskim energentima i druge privilegije – kao da već žive u istoj državi.
MAPA PUTA To je nešto što u Moskvi mogu da razumeju, ali teško da će prihvatiti. Uoči predsedničkih izbora u Belorusiji, koje je Lukašenko najavio za leto 2020. i istovremeno saopštio da je spreman da po šesti put uzastopno na njima učestvuje – jer je to „dug“ prema narodu – potrebne su mu bar dve, međusobno isključujuće, stvari. Prvo, da osigura podršku Kremlja. Javnu i jasnu, potkrepljenu dolarima, naftom i gasom. Na taj način jačaće ekonomiju i osigurati poverenje preovlađujuće proruskog biračkog tela, odnosno većine stanovništva kojoj je ruski maternji jezik i želi veće zbližavanje s Rusijom. S druge strane, da bi umirio preostalu četvrtinu naroda okrenutu katolicizmu, Poljskoj, Litvaniji, i Zapadu u celini, mora da zauzme tvrđi kurs prema Moskvi. I odbaci „preteću“ ideju ujedinjenja s Rusijom, čime umiruje zapadnjake i domaće nacionaliste.
Tako će obezbediti bar prećutno odobrenje Zapada da zakorači u šesti uzastopni predsednički mandat, posle koga će biti više od 30 godina na čelu države. Naravno, sve to je u direktnoj suprotnosti s demokratskim pravilima koja važe u EU, SAD, pa i u samoj Rusiji, ali u ovim centrima moći shvataju koliko je Baćka Lukašenko važan u njihovim geopolitičkim kombinacijama. Za Ruse, on je saveznik, a Belorusija važno mesto na granici sa EU i NATO-om i jedna od najzapadnijih tačaka uticaja, a koju od Kalinjingrada deli samo pedesetak kilometara poljske i litvanske teritorije, takozvani Suvalki koridor. Ovaj koridor je neizostavan na svim NATO mapama, jer ga zvaničnici zapadne vojne alijanse godinama ističu kao jedno od mesta gde je najpre moguće očekivati „rusku agresiju“. Zapad vidi Belorusiju kao poligon za revoluciju i suzbijanje ruskog uticaja, a ne bi imali ništa protiv da posao umesto njih obavi Lukašenko svojim rukama.
U takvoj atmosferi, dok su beloruski nacionalisti marširali Minskom i pretili da će upasti u državne institucije ako Lukašenko pristane na ujedinjenje s Rusijom, održani su prošle subote u Sočiju njegovi pregovori s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Na razgovorima koji su trajali više od pet sati prisutni su bili i premijeri dve zemlje Dmitrij Medvedev i Sergej Rumas. Tema je bila „mapa puta“ nastavka integracije dve države, koje su već „ujedinjene“ u okviru Savezne države Rusije i Belorusije. Konkretno, na stolu su ovog puta bili predlozi vezani za zajedničke investicione projekte i isporuke gasa Belorusiji.
Lukašenko je svoj cilj direktno objavio: da cena gasa za Belorusiju bude jednaka onoj koja važi u ruskoj Smolenskoj oblasti. Prethodno je u obraćanju beloruskom parlamentu govorio i o „najžešćem antibeloruskom pritisku“ na Putina, i to iz „bliskog okruženja, antibeloruskog“. Mnogi su pomislili na Medvedeva, koji je u vreme dok je bio predsednik RF imao brojne nesporazume s beloruskim kolegom. Sukobe je tada morao da „pegla“ Putin, za koga Lukašenko i danas kaže da gaje prijateljske odnose. Medvedev odbacuje ove tvrdnje i ističe da u Rusiji nema antibeloruskih elemenata i napomenuo da su „integracioni procesi uvek praćeni raspravama, iznošenjem mišljenja, ponekad i emotivnih“. „Pročitao sam da kod nas ima antibeloruskih elemenata koji na ovaj ili onaj način utiču na državnu politiku. Želim da vam kažem, a reći ću i predsedniku Republike Belorusija: kod nas takvih antibeloruskih elemenata nema“, rekao je premijer beloruskom kolegi Rumasu.
MINSK ZAGLEDAN U OPOREZIVANJE NAFTE Posle sastanka Putina i Lukašenka u Sočiju, ministar ekonomskog razvoja Rusije Maksim Oreškin objasnio je o čemu se razgovaralo i dokle su stigli pregovori. Razgovore je nazvao plodnim, ocenivši da su Moskva i Minsk uspeli da se „ozbiljno približe“ u stavovima po mnogim temama. „Na čitavom nizu pravaca, u poljoprivredi, telekomunikacijama, carini, regulisanju naftnog tržišta, zaista smo postigli ozbiljan progres. Čak i o pitanju nafte i gasa pozicije strana bile su veoma ozbiljno približene“, otkrio je Oreškin i najavio da će sledeći sastanak lidera Rusije i Belorusije biti održan već 20. decembra u Sankt Peterburgu.
Ovako gust raspored sastanaka na vrhu svedoči o tome da je napredak u razgovorima zaista postignut i da sada treba kovati gvožđe dok je još uvek vruće. Takođe, treba koristiti priliku dok je Lukašenko voljniji za saradnju uoči izbora, i kako se oni približavaju, biće sve više. A kada oni prođu – može ga minuti želja za razgovorom i kompromisima. Priča o integraciji traje već decenijama, a ubrzana je u poslednjih godinu dana. Analitičari, posebno zapadni, ističu da bi u slučaju da zaista bude formirana funkcionalna zajednička država s izvršnim ovlašćenjima, upravo Vladimir Putin bio glavni pretendent da stane na njeno čelo. Opet, i Lukašenko već dve decenije „pikira“ to mesto, dok je još započinjao integraciju svojevremeno s Borisom Jeljcinom.
Pre tri meseca ruski dnevnik „Komersant“ objavio je „Program ekonomske integracije Rusije i Belorusije“, koji su dve strane, navodno, nezvanično parafirale početkom septembra. Njime je predviđeno ujedinjenje dva ekonomska sistema od januara 2021. godine. Predviđeno je i ukidanje rominga za mobilnu telefoniju od juna 2020, a jedinstveni poreski sistem od 2022. godine. Oporezivanje nafte je pak predmet najvećeg beloruskog interesovanja – Moskva ne žuri da skine ograničenja u ovoj profitabilnoj oblasti. Minsk, s druge strane, sa svojim velikim modernim rafinerijama, svestan je kolike bi profite od izvoza gotovog goriva na Zapad mogao da ima. Doduše, i sada ova šema prilično dobro funkcioniše za Belorusiju, ali Moskva i dalje drži kvote za isporuku jeftine nafte Belorusiji. Osim toga, planom je direktno predviđeno formiranje jedinstvenog tržišta gasa, nafte, naftnih derivata i električne energije. Drugim rečima, na papir je uglavnom stavljeno ono za čime žudi beloruska privreda.
MOSKVA TRAŽI ČVRSTE GARANCIJE Nema, međutim, ni reči o onome što interesuje Ruse – zajedničke valute i ujedinjenja centralnih banaka, ali se pominje ujedinjeni bankarski i finansijski nadzor. Do 2021. treba da se formira i jedinstven sistem javnih nabavki, registar imovine i izvrši unifikacija ekonomskog zakonodavstva, kao i Građanskog zakonika. Od januara 2022. planirana je usaglašena politika na tržištu rada i u sferi socijalne zaštite, ali ovo poslednje na nivou „zbližavanja nivoa“ socijalnih garancija i „jednakih prava“ građana dve zemlje. Odbrana i bezbednost, sudstvo, policija, zdravstvo, nauka – nisu ni dotaknuti u ovom dokumentu. Kao ni ono najvažnije, pitanje formiranja i ovlašćenja izvršne vlasti zajedničke države.
To, ipak, ne znači da i ove teme neće doći na dnevni red kasnije, nakon što „ekonomski dnevni red“ zaživi u punoj meri. Stvaranje konfederacije na ovaj način, kako su to zamislili u Moskvi i Minsku, veoma je mukotrpan posao, jer se rešenja dostižu pregovorima i dogovorom, a ne nametanjem i prostim „formiranjem“, što je obično posledica ratova i volje pobedničkog centra moći. U ovom slučaju, za Moskvu nije problem da „proguta“ Belorusiju, čiji je BDP samo 3,4 odsto ruskog. Problem nastaje na drugoj strani, jer Lukašenko ne žuri da svoju vlast potčini Kremlju. I zato mu dobro dođu nacionalisti s belo-crveno-belim zastavama, pritisci iz Vašingtona, Brisela i svi drugi izgovori za odugovlačenje ovog procesa.
Rusija, međutim, neće da se igra ovih igara, već želi Belorusiju da obaveže čvrstim vezama. Da se ne bi dogodilo kao u Ukrajini, da s promenom vlasti bude radikalno promenjen i geopolitički vektor, a godine i decenije finansijskih ulaganja i izgradnje dobrih odnosa budu bačene u vetar. Moskva traži od Lukašenka i Belorusije čvrste i trajne garancije, a zauzvrat je spremna i sama takve da ponudi, posebno kada je reč o ekonomskom razvoju bratske republike.
