Na zapadu ništa novo – previsoka cijena lošeg mira - BIGportal.ba
BIG preporuka

Na zapadu ništa novo – previsoka cijena lošeg mira

Dana 11. novembra 1918, u pet ujutru, u vagonu u Kompijenjskoj šumi potpisano je primirje u Velikom ratu. Njegovi potpisnici, nemački političar Matijas Ercerger i francuski maršal Foš, znali su da je mir dogovoren tog dana oročen, ali nisu ni slutili da će cena biti mnogo veća nego ona plaćena u krvi prethodne četiri godine.

„Ova knjiga nije ni optužba ni ispovest, a ponajmanje avantura, jer smrt nije avantura za one koji stoje licem u lice s njom. Ovom knjigom ću jednostavno pokušati da prikažem jednu generaciju ljudi koja, iako je uspela da izbegne njegove granate, biva uništena ratom“, piše Erih Marija Remark u uvodu romana Na zapadu ništa novo.

nogo veća nego ona plaćena u krvi prethodne četiri godine.

„Ova knjiga nije ni optužba ni ispovest, a ponajmanje avantura, jer smrt nije avantura za one koji stoje licem u lice s njom. Ovom knjigom ću jednostavno pokušati da prikažem jednu generaciju ljudi koja, iako je uspela da izbegne njegove granate, biva uništena ratom“, piše Erih Marija Remark u uvodu romana Na zapadu ništa novo.

Iako ga mnogi smatraju jednim od najsnažnijih antiratnih romana, njegov autor ga nikada tako nije opisao. Slavni nemački pisac znao je da ne mora to izričito da napiše, dovoljno je bilo na papir pretočiti sopstveno iskustvo iz rovova u Flandriji.

Dovoljno je pročitati o uzaludnim jurišima koje su mitraljezi kosili kao srp zrelu pšenicu, o iščekivanju artiljerijskih baraža koji su besomučno uništavali svaki život, o osvojenim metrima fronta koji su natopljeni krvlju neprijatelja, samo da bi sutra bili natopljeni krvlju saboraca.

Kroz čitav roman se provlači Platonova cinična misao o tome da su „samo mrtvi videli kraj rata“ i da i oni koji su preživeli kao i da nisu. Možda ih je promašio šrapnel ili ih nije proburazio bajonet, ali su oštećeni – umorne prazne ljušture isceđene od one stvaralačke životne energije, koje žele, ali nisu sposobne da se vrate normalnom životu.

Najnovija filmska verzija Na zapadu ništa novo nemačke produkcije na savršen vizuelni način oživljava Remarkove pasuse, ali i donosi jedan novi osvrt na rat. Film je osvojio sedam nagrada Bafta, a sada je jedan od glavnih kandidata u devet kategorija na predstojećoj dodeli Oskara.

Divno je i slatko umreti za otadžbinu, zar ne?

Zadivljen vatrenim oratorstvom svog profesora, Pol Baumer odlučuje da se s drugovima prijavi u vojsku i pokaže odanost caru i otadžbini. Zadojeni velikim rečima i još većim idejama o nemačkom rajhu, a zapravo ne znajući ništa o strahotama rata, vrlo brzo se sudaraju sa surovošću i užasima na frontu.

Njihov školski drug Ludvig Bem gine prve noći, a dečaci shvataju da rat nije ni nalik onome što im je profesor pričao. Brutalnost fronta i zlokobnu monotonost u rovovima dečacima i Polu delimično razbija novo prijateljstvo sa starijim vojnikom Stanislausom „Katom“ Katčinskim.

Ono po čemu se nova verzija razlike od romana i filma iz 1930. godine jeste što fale Polova iskustva sa odsustva u kojima se pokazuje otuđenost i užasan psihički danak kod onih koji su preživeli. U ostvarenju iz 1930. godine, Pol na odsustvu sa fronta pita svog profesora: „I dalje mislite da je divno i slatko umreti za otadžbinu, zar ne? I mi smo mislili. Prvo bombardovanje nas je naučilo drugačije.“

Uprkos tome što Remark posvećuje veliku pažnju psihičkim ožiljcima rata, u novoj verziji filma odlučili su da o tome gledaoci izvedu zaključak gledajući realistične i odlično snimljene scene mučnih borbi i Polovu tranziciju od vedrog dečaka do slomljenog čoveka.

Legenda o ubodu u leđa

Sa druge strane, film između scena na frontu prati Matijasa Ercbergera, nemačkog levičarskog antiratnog političara koji po svaku cenu želi da pregovara o okončanju rata, i fanatičnog generala Fridrihsa koji odbija da prihvati realnost na terenu i ubeđen je u pobedu Rajha.

Matijas Ercberger

„Ovi ljudi prodaju našu otadžbinu. Moja naređenja su rat i boriću se za svaki metar. Francuzi pokušavaju da nam nametnu potpuno neprihvatljive uslove. Neću kapitulirati“, kaže Fridrihs i naređuje novi uzaludni napad koji postaje potpuna klanica i debakl.

I dok Pol u možda najmučnijoj sceni filma ubija jednog francuskog vojnika, da bi mu se odmah potom izvinjavao dok ovaj grca u sopstvenoj krvi, Ercberger u Kompijenjskoj šumi seda sa francuskim generalom Ferdinandom Fošom koji isporučuje surove zahteve koje Nemačka mora da prihvati inače će se rat nastaviti.

Suočen sa bezuslovnom kapulacijom koju ne može da odbije, Ercberger potpisuje primirje. Na suptilan i veoma efektan način prikazuje se da su uslovi pod kojima se postiže mir isto toliko važni koliko i sam prekid rata.

Nametanje ponižavajućih uslova gubitniku stvara plodno tle za budući rat. To se i te kako videlo sa stvaranjem „Legende o ubodu u leđa“ (Dolchstoßlegende), popularnom stavu u međuratnoj Nemačkoj, po kom carevina nije poražena vojnički na frontu od Antante, već zbog domaćih političara koji su je izdali.

Ubod u leđa – nemačka desničarska karikatura 1924. godine na kojoj su prikazani Filip Šajdeman i Matijas Ercberger

Ercberger je zbog toga ubijen skoro tri godine nakon potpisivanja primirja, a Adolf Hitler je zadojen i na krilima “Dolchstoßlegende” došao na vlast. Savezničke sile u Drugom svetskom ratu su to dobro naučile.

Poniženje znači novi rat

I sam Remark je zbog toga zabranjen jer su njegova dela bila „nepatriotska“, morao je da pobegne u Švajcarsku, a njegovu najmlađu sestru nacisti su 1943. godine ubili zbog „podrivanja morala“. Sudija je obrazložio odluku rečima: „Vaš brat je, nažalost, van našeg domašaja. Vi nam, međutim, nećete pobeći.“

Stavljanje ovog aspekta u film treba da posluži kao snažna poruka i u današnjim konfliktima u Evropi i svetu – da će ponižavajući mir dovesti do novog rata.

Da čitava situacija bude gora, maršal Foš je mislio da uslovi nametnuti u vagonu u Kompijenjskoj šumi nisu dovoljno strogi. Njegove reči posle mirovne konferencije u Versaju bile su: „Ovo nije mir. Ovo je primirje na 20 godina.“ Omašio je za mesec dana, ali ovoga puta su Nemci ušli u Pariz.

Slomljeni Pol Baumer pred poslednji napad

Čak i ako Na zapadu ništa novo trijumfuje na dodeli Oskara, čak i ako svaki običan čovek pročita Remarkovo svedočanstvo o uzaludnosti ratovanja, sve dok bude krvožednih generala da pokreću ratove i onih samouverenih koji ne znaju kako da ih okončaju – neće biti mira. Možda je cinični Platon bio u pravu…

Danas objavljeno

Šta je to što YU grupu čini tako velikom i važnom: Besmrtna mladost

Zeljka

Neobična čestitka takozvanom Kosovu od Marka Milačića

Zeljka

O Siniši Mihajloviću: Srbin od glave do pete, ponosan kao i njegov narod

Zeljka

Ostavite komentar