Krediti u „švajcarcima“
Banke su građanima štedro nudile kredite sa stranom klauzulom, pre svega u švajcarskim francima, a da su sav rizik takvih aranžmana snosili samo korisnici kredita. Mnogi su tako ostali bez imovine koju im je banka uzela i budzašto preprodala
Ništa bolje nije moglo da opiše muku građana zaduženih u švajcarskim francima od jednog nedavnog iseljenja iz stana na Novom Beogradu. Kao da je taj slučaj „prelio čašu“ u ionako zategnutoj situaciji oko ovih kredita koja je poprimila i politički karakter. Inače, ne bi se predsednik Srbije Aleksandar Vučić tek tako, iznenada, pojavio među štrajkačima zaduženim u švajcarskoj valuti, a koji su već sedam dana protestovali ispred Vrhovnog kasacionog suda (VKS) u Beogradu, kako bi ih ubedio da prestanu s protestom jer će se država potruditi da im pomogne.
STAV VRHOVNOG KASACIONOG SUDA Građani su protestovali ispred VKS tražeći da ovaj sud „donese stav o kreditima“.
I VKS je ovog utorka zauzeo stav, prema kojem je ništavna odredba ugovora ukoliko banka nije dostavila dokaz da se i sama zadužila u toj valuti za plasman odobrenih sredstava.
Ugovor o kreditu proizvodi pravno dejstvo i nakon utvrđenja ništavnosti klauzule o indeksaciji duga primenom kursa CHF.
„U tom slučaju, ugovor će se izvršiti konverzijom uz očuvanje jednakosti uzajamnih davanja – tržišne vrednosti datog kredita utvrđene na osnovu kursa evra na dan zaključenja ugovora i isplatu kamate u visini određenoj ugovorima o kreditu iste vrste i trajanja, zaključenim sa valutnom klauzulom u evrima između istog davaoca kredita i drugih korisnika kredita čije se dugovanje utvrđuje primenom kursa evra“, navodi se u stavu VKS.
VKS je ukazao da će u parničnom postupku u kome se odlučuje o pravnoj valjanosti ugovora o kreditu, odnosno ugovorne klauzule o indeksaciji duga u CHF, sud na predlog tužioca (korisnika kredita) odrediti privremenu meru kojom se davaocu kredita (banci) zabranjuje realizacija sredstava obezbeđenja i izvršenje ugovorne obaveze korisnika kredita, ukoliko već nije pokrenuto izvršenje radi realizacije sredstava obezbeđenja.
To znači da će na predlog zaduženog građanina sud izdati privremenu meru kojom se banci zabranjuje aktiviranje hipoteke.
U slučaju kada je postupak izvršenja, radi realizacije sredstava obezbeđenja duga iz kredita već pokrenut, sud, odnosno javni izvršitelj će na zahtev izvršnog dužnika odložiti izvršenje bez polaganja jemstva, naveo je VKS.
Odluka VKS obavezuje sudije Vrhovnog kasacionog suda, dok će nižestepeni sudovi moći da donose i suprotne odluke, ali će po reviziji slučajevi doći u VKS.
SLUČAJ PORODICE AKSENTIJEVIĆ Nažalost, bračni par Aksentijević nije imao sreće da dočeka odluku VKS, već je, zbog duga banci za stambeni kredit u švajcarskim francima koji usled enormnog povećanja kursa ove valute nisu mogli da otplaćuju, iseljen iz svog stana na Novom Beogradu.
Štaviše, Đorđe Čolović, sin izvršiteljke Danice Čolović, kupio je na licitaciji za 118.000 evra stan porodice Aksentijević kod Arene, vredan bar 140.000 evra.
Dejan Aksentijević, dosadašnji vlasnik stana, kaže da mu je nekretnina oduzeta ne nezakonit način, a da su izvršitelji na ovom „poslu“ zaradili nekoliko desetina hiljada evra.
„Stan iz koga me sada izbacuju kupio sam 2005. godine, a za njega sam uzeo kredit u švajcarcima u vrednosti od 103.000 evra. Isplatio sam 87.000 evra, ali tada su rate počele naglo da rastu zbog poznatog problema sa kreditima indeksiranim u francima. Završili smo na sudu, veštak je procenio da treba da vratimo još 36.000 evra, ja sam nekako nabavio taj novac i bio spreman da platim. Međutim, banka je pokrenula novi postupak, tražila da joj platim još 60.000 evra i dobila nas na sudu“, objašnjavao je Dejan Aksentijević medijima.
I običnim posmatračima, kao i dobro upućenim ekonomskim ekspertima, jasno je da je slučaj Aksentijević školski primer kako izvršitelji koriste još jednu rupu u zakonu da bi masno zarađivali. Ili, kako ukazuju u „Združenoj akciji Krov nad glavom“, kolektivu koji okuplja organizacije i pojedince ujedinjene u borbi za pravo na stanovanje, dok se čeka nov zakon, izvršitelji po starom ekspresno završavaju predmete kako bi u međuvremenu što više ljudi isterali na ulicu.
NOVAC PORESKIH OBVEZNIKA Ostaje nejasno zašto je predsednik Vučić izašao sa svojim predlogom da se krediti konvertuju u evre, što bi trebalo da košta 120 miliona evra ili preciznije „trošak države bi bio 120 miliona evra“, pre odluke VKS. Čak je izašao i sa računicom da je država spremna da, „ukoliko sud donese takvu odluku, da banke plate 60-70 odsto, a država 20-30 odsto iz svojih sredstava da bi umilili banke da pomognu“. To znači da bi budžetski deo platili poreski obveznici, tj. svi građani, dakle i oni koji nikada nisu uzeli kredit. Prvo su „opljačkani“ jedni – kroz kredite – a sada i svi ostali.
U udruženju CHF Srbija, tj. korisnika ovih kredita, bili su protiv toga da država, odnosno građani Srbije podnesu veliki deo tereta njihovih kredita. Tražili su ukidanje valutne klauzule kojom su ovi zajmovi vezani za franke, odnosno da se zajam računa kao dinarski. U slučaju ovakvog rešenja banke bi uradile novu računicu kredita, a preostali dug bi bio manji s tim da bi rata bila ista kao i prva. Banka bi zarađivala na kamati, ali bez ekstraprofita koji joj je omogućila valutna klauzula, odnosno vezivanje valorizacije za švajcarac. Za državu, kako kažu, u ovom slučaju nema nikakvih troškova, rešenje košta banke.
Korisnicima kredita u švajcarskim francima nije potrebna pomoć već poštovanje zakona i njihova brza i efikasna primena, ista koja se primenjuje u Zakonu o izvršenju kada je građanin dužnik prema banci, ukazalo je Udruženje bankarskih klijenata „Efektiva“.
U pismu koje je „Efektiva“ uputila predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću navedeno je da građanima koji su zaduženi u francima „treba država koja će ih zaštititi i omogućiti im da im se vrati opljačkano, a da se pljačkaši privedu pravdi i poštovanju zakona“, podsećajući ga na sličan potez mađarskog premijera Viktora Orbana i ukazujući da se banke nisu zbog toga povukle sa tržišta.
UPOZORENjA MMF-a Ovo udruženje se često oglašavalo povodom kredita u „švajcarcima“ i ukazivalo na greške i previde još od donošenja odluke da se građanima odobravaju krediti indeksirani u stranoj valuti (to indeksiranje znači da bi građani dobijali dinare, ali je vrednost kredita obračunavana u stranoj valuti).
Tako su svojevremeno naveli da je MMF još 2007. godine upozorio centralne banke zemalja Istočne Evrope, kao i banke koje posluju u tim zemljama, na moguće rizike od zaduživanja u švajcarskom franku. Ovo upozorenje se čak našlo i na sajtu Narodne banke Srbije.
Dakle, banke u Srbiji imale su informacije i bile upozorene na moguće jačanje švajcarskog franka pre početka odobravanja stambenih kredita u ovoj valuti, ali ta saznanja nisu podelile sa svojim klijentima. Suprotno njihovoj obavezi o predugovornom obaveštavanju, čak su prikrivale ove podatke od građana, svesno ih uvlačeći u ove aranžmane zbog ostvarivanja ekstraprofita na kursnim razlikama, tvrdili su iz „Efektive“ kad god bi pitanje ovih kredita zaokupilo veću pažnju javnosti.
„Bolje je da se zadužiš u švajcarcima. Povoljnije je. To je i poslovna politika banke!“ Baš ovim rečima „nagovarali“ su bankari kreditne klijente, da bi ih kasnije ojadili, izbegavajući da zajednički snose rizik promene kursa valute.
LIHVARSKO POSLOVANjE Mnogi su u tome videli čisto zelenašenje, bez obzira na to što su i sami potražioci kredita lakomisleno verovali da će profitirati prilikom višegodišnjih otplata rata.
Da su posredi lihvarski poslovi potvrdio je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Nedavna presuda ovog suda u korist države Mađarske, a protiv udruženja banaka Mađarske u vezi s državnom konverzijom švajcarskih franaka u mađarske forinte, sa oduševljenjem je primljena kod građana. Pošto je Mađarska prva povukla hrabar potez u korist svojih građana, presuda je izazvala veliki odjek u desetak zemalja koje su slično uradile kao Mađarska, a koje iščekuju istu presudu u Strazburu.
U Luksemburgu je Sud pravde Evropske unije, na zahtev suda u Rumuniji, u septembru 2017. godine, presudio da krediti u švajcarskim francima sadrže nepoštene odredbe, jer su banke bile dužne da potrošače obaveste o ekonomskim posledicama i rizicima koje oni nose, ali da to nisu učinile.
Jedine dve zemlje koje skoro da se nisu osvrnule na presudu u Strazburu jesu Srbija i BiH, čije su nacionalne banke podržale sopstvene komercijalne banke koje i dalje naplaćuju ove kredite u švajcarskim francima, kako u novcu, tako i u zapleni nekretnina kupljenih švajcarcima.
HRVATSKI MODEL Za razliku od Srbije, problemi stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima u Hrvatskoj su uspešno rešeni. Iako sporni krediti u Hrvatskoj nisu predstavljali suštinsku pretnju za stabilnost finansijskog sistema (kao ni u Srbiji), model za olakšanje njihove otplate iz 2015. pokazao se efikasnim. Za razliku od modela NBS, koji se bazira na konverziji ostatka duga i koji je usklađen sa tržišnim uslovima koji važe na dan potpisivanja aneksa ugovora, hrvatski model predviđa konverziju kredita u evro, koja obuhvata novčane tokove od trenutka uplate glavnice kredita na račun korisnika (po kursu chf/eur i ostalim uslovima koji su važili na dan uplate). Suština modela je da se pozicija korisnika stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima u potpunosti izjednači s pozicijom u kojoj bi se oni našli da su uzeli kredit indeksiran u evrima.
Ne čudi što se na model i preporuku Narodne banke Srbije odazvao skoro zanemarljiv broj ljudi, jer su korisnici te mere ocenili kao nepovoljne. Njima bi se, praktično, samo odložila već uveliko nastala agonija.
Jelisaveta Vasilić, bivši sudija Višeg privrednog suda, svojevremeno je ukazivala da se NBS javno izjasnila da su ugovori o kreditu „zakon“ i da „švajcarci“ ostaju jer su i oni ugovoreni. To je, kaže ona, tačno, ali samo ako su u potpunosti zaključeni u skladu sa osnovnim načelima i odredbama obligacionih odnosa. Ugovor mora da sadrži i zaštitne klauzule kako u toku dugog izvršavanja ne bi promenio svoju prirodu. Banke to nisu učinile, niti su klijente zaštitile od kursnih razlika.
Bez takve klauzule, objašnjavala je Vasilićeva, banka je dovela do toga da je ugovor vremenom promenio pravnu prirodu i postao je ugovor na sreću, u kome se ne zna kako će ko od stranaka proći tokom izvršenja ugovora.
Gledano iz perspektive obligacionog, odnosno ugovornog prava, „nepredviđene promenjene okolnosti“ su jedini pravni osnov za raskid ili promenu ugovora.
VKS se očigledno rukovodio Zakonom o obligacionim odnosima, jednim od najboljih kod nas i jednim od boljih u svetu. Sve drugo bi bio kompromis države s međunarodnom finansijskom oligarhijom. Države koja je svojevremeno uništila sopstveno bankarsko tržište zbog čega danas plaća visoku cenu.
