Na belom platnu samo crni kvadrat: Kako je nastala čuvena Maljevičeva slika - BIGportal.ba
Magazin Showbiz

Na belom platnu samo crni kvadrat: Kako je nastala čuvena Maljevičeva slika

Na dan kada je slikar Kazimir Maljevič umro u neimaštini, Mihail Bulgakov je slavio rođendan. Bulgakov će u romanu Majstor i Margarita ostaviti misao da je svaka vlast nasilje nad drugima. Obojica su to nasilje iskusili.

Beogradsko leto je tromo i pospano. Asfalt je mek, na njemu se žvakaće gume razvlače za štiklama neopreznih devojaka. U sobici studentskog doma na Karaburmi kroz prozor vidim Pančevački most, Dunav i teniski teren. Onda opet oborim glavu i zadubim se u knjigu.

“Istorija umetnosti”, autora Horsta Valdemara Jensena je knjiga starija od mene, prvi put objavljena u Americi 1962. Beogradsko izdanje – bela knjižurina sa preko 600 stranica – bilo je za mene, dvadesetpetogodišnjeg postdiplomca sociologije kulture, uzbudljivo kao krimi priča.

Tražio sam jedno ime i nisam ga nalazio. Ono nije bilo toliko važno Jansonu, u čemu se stari znalac temeljno prevario, a beogradskim kustosima je bilo nedostupno – Kazimir Maljevič.

Već sledeće godine leto sam proveo u Krakovu, gradu koji je imao solidan broj knjižara. U jednoj od njih prepoznao sam monografiju o kubizmu, koja je sadržala Maljevičeve radove iz manje poznate, kubističke faze.

Kupio sam knjigu. Oslobođen obaveze da čitam mudre interpretacije na jeziku koji nisam razumeo, opušteno sam listao knjigu kao slikovnicu – sjajne ilustracije u koloru sugerisale su mi da narod, koji i u beznadnom realnom socijalizmu, ima potrebu da pravi takve knjige, ima budućnost. U Krakovskom muzeju sam video svog prvog Rembranta u životu, ali Maljeviča nisam sreo.

Crni kvadrat

Ivan Gol u Manifestu Zenitizma piše: “Uništimo civilizaciju pomoću nove umetnosti”. Zenitizam u novostvorenoj državi južnih Slovena bio je rođak sličnih pokreta koji su nicali kao pečurke posle kiše, dok je stara gospođa Evropa postajala pepeo u požaru Velikog rata.

“Moja filozofija glasi: Uništavanje gradova i sela svakih 50 godina”. Ovu preglasnu i preteranu parolu, dostojnu zenitističke barbarogenijske poze, izbacio je nešto ranije Kazimir Maljevič, promovišući novi likovni pravac – suprematizam.

Jedan od najvažnijih pokreta likovne umetnosti zasnovan je u Sankt Peterburgu, usred agonije Ruskog carstva. Na latinskom je supremus označavao “najviše”, suprematija je nadmoć. Kazimir Maljevič, čovek poljskog korena i ukrajinsko-rusko-evropskog obrazovanja pojasnio je:

“Pod suprematizmom razumem suprematiju čistog osećanja u likovnoj umetnosti”.

Maljevič nije samo pričao o nadmoći, on ju je radikalnom provokacijom za tadašnji ukus ostvario:

“Kada sam 1913. u mom očajničkom naporu, da oslobodim umetnost od balasta predmetnosti, pobegao u formu kvadrata i izložio sliku koja nije predstavljala ništa osim crnog kvadrata na beloj podlozi, uzdisala je kritika zajedno sa društvom – Izgubljeno je sve što smo voleli; Mi smo u pustinji. Pred nama je crni kvadrat na beloj pozadini! Crni kvadrat na beloj podlozi bio je prvi oblik izraza za bespredmetno osećanje – Kvadrat = osećanje, belo polje = Ništa izvan tog osećanja.“

Ostalo je zabeleženo da je Maljevič nadahnuće za svoj Crni kvadrat dobio kada je u Sankt Peterburgu video jednog dečaka sa velikim školskim rancem na leđima kako hoda po stazi kroz plitki sneg. Ranac je bio živ, crni kvadrat od kojeg se dete skoro nije videlo. Baš taj kvadrat je prema Maljeviču predstavljao sve što se do tada desilo tom malom čoveku kao i sve ono što će sa njim biti.

Zvanična kritika u carskoj Rusiji nije štedela Maljeviča. No, on se nije obazirao. Nije imao manjak samopouzdanja. Kako bi inače nepoznati slikar iz Ukrajine, kojeg su više puta odbijali na moskovskoj akademiji, postao jedno od ključnih imena likovne umetnosti 20. veka?

Beli kvadrat

Tih godina, koje su bile presudne i za Maljeviča, Oktobarska revolucija je označila smenu epoha. Posle nje nastaje Crveni kvadrat, za koji je Maljevič rekao da je simbol revolucije, potom i Beli kvadrat – čista bespredmetnost.

Maljevičevo obrazloženje suprematizma pod naslovom “Bespredmetni svet 1927.godina” objavio je nemački Bauhaus. Spis je nastao pri kraju suprematističke samoproglašene nadmoći. Kazimir Maljevič je te godine posetio Nemačku. Tamošnja policija ga hapsi kao sovjetskog špijuna, ali ga posle nekoliko nedjelja pušta. Avangardisti Bauhausa su ga lepo dočekali, objavili mu knjigu, no on tamo nije pronašao sebe. U Berlinu mu je napravljena velika izložba, on ostavlja ta svoja platna u Nemačkoj, možda sluteći šta ga čeka i vraća se u Sovjetski Savez.

Njegove formulacije poput “geometrijska ekonomija” ili “zgušnjavanje mase farbe” više nisu bila potrebna sovjetskoj vlasti – socijalistički realizam je postajao državna doktrina, a avangardna strujanja su već posmatrana kao buržoaski, dekadentni hir.

Maljevič se ponovo radikalno menja. Slika “kubofuturistički”, kako to vole reći istoričari umetnosti, pokušavajući da nastavi tamo gde ga je radikalni beg u kvadrat prekinuo. Ni sovjetska vlast mu ne veruje, hapsi ga u jesen 1930. pod optužbom da je nemački špijun. Na intervenciju prijatelja pušta ga na slobodu u decembru iste godine.

Mrtva avangarda

Zašto mi je Kazimir Maljevič bio bitan? Njegova radikalizacija pitanja – šta slikati i zašto, bila mi je bliska. Pronalaskom fotografije u 19. veku manevarski prostor likovne umetnosti postao je, paradoksalno, veći. Likovnost je, barem za nekoliko decenija, bila oslobođena obaveze vernog oslikavanja reprezentativnog odsečka stvarnosti. Razni pravci su pokušali da nađu nov jezik.

Maljevič ga je tražio u Parizu i Minhenu, potom je, kombinujući tamo primljene fovističke i futurističke impulse, pronašao svoj jezik u Sankt Peterburgu, zagledan u jedan školski ranac na snegu, poprilično udaljen od dominantnih avangardnih tokova na Zapadu.

Naši putevi su se ukrstili u Bonu, pre sedam godina. Maljevič je dobio reprezentativnu izložbu u muzeju koji je bio na pet minuta hoda od mesta na kojem sam radio. Jedne nedelje, zastao sam pred biletarnicom. Pogledao sam plakat. Setio sam se da sam više od četvrt veka pre tog trenutka u Beogradu uzalud tražio Maljevičevo platno. Shvatio sam da mi je ono bilo potrebno mnogo ranije, te da bih tu samo učestvovao u ispraznom ritualu zurenja u crni kvadrat i važnog klimanja glavom.

Suprematizam je osamdesetih u Beogradu imao ukus slobode, u Bonu je poprimio konzumerističku notu. Avangarda koja dospe u elitne muzeje, ustvari, je mrtva. Nisam ušao. Možda i zato da ne bih morao da demantujem starog majstora koji je mlad zapisao:

“I nikada moj kvadrat neće biti dušek za ljubavnu noć”. Njegove slike su odavno postale “ikone moderne” dostižući astronomske cene na tržištu.

Apsolutno slikarstvo

Nemački istoričar umetnosti Verner Haftman je u u svom delu “Slikarstvo 20. veka” zapisao:

“Četvorougao na površini nije bio samo spontani simbol iskustva bespredmetnosti, on se pokazao kao prvi kamen međaš apsolutnog slikarstva”.

Malo ko se danas seća, da je 1915. crni kvadrat bio deo triptihona u kojem su bili i Crni krug i Crni krst.

U svojim poslednjim sovjetskim godinama, Maljevič nije više u potrazi za tim apsolutnim slikarstvom. On slika seljake, ali opet na način koji je bio daleko od socijalističkog realizma.

Detinjstvo je slikar proveo po ukrajinskim selima. Shvatio je da nasilna kolektivizacija jednu celu klasu osuđuje na istrebljenje. Svoje figure on je nazvao “budetljanje” – budućnici. Ti likovi u kasnijoj fazi nisu imali lica. Maljevič je rekao da je to tako, jer on ne može da vidi čoveka budućnosti ili, jer je “budućnost čoveka nerešiva zagonetka”.

Kazimir Severinovič Maljevič umro je 15. maja 1935. u nemaštini, u gradu koji se tada zvao Lenjingrad. Imao je 56. godina, bio je mlađi nego što sam ja sada, u trenutku dok pišem o njemu. Njegova umetnost, svedena na čistu, ekonomičnu formu, nadživeće državu koja ju je skrajnula. Tek će perestrojka odlediti sovjetsku ideološku zadrtost, kako bi više od pola veka posle umetnikove smrti, 1988. u njegovoj zemlji omogućila prvu retrospektivu njegovog dela.

Na dan kada je slikar Kazimir Maljevič umro u neimaštini, Mihail Bulgakov je slavio rođendan. Bulgakov će u romanu “Majstor i Margarita” ostaviti misao da je svaka vlast nasilje nad drugima. Obojica su to nasilje iskusili.

Danas objavljeno

Obožava Tolkina i živi kao Hobit – potrošio je životnu ušteđevinu da bi postao lik iz fantazije

Zeljka

Dženifer Lopez i Ben Aflek u romantičnoj šetnji: Nakon glamuroznih toaleta sada u urbanom i udobnom

Zeljka

Žustra rasprava: Da li je u redu rađati dijete poslije 60. godine?

Zeljka

Ostavite komentar