Muzika i Bitlsi: Kako je Džon Lenon pretvoren u mit - BIGportal.ba
Magazin Showbiz

Muzika i Bitlsi: Kako je Džon Lenon pretvoren u mit

Zvezda Bitlsa ubijena je pre više od četrdeset godina – i od tad je širom sveta stekla status božanstva. Dejvid Barnet bavi se njegovim mnogobrojnim inkarnacijama u popularnoj kulturi.

Džon Lenon je jedva nešto malo duže mrtav nego što je bio živ – ubijen je pre 41 godinu na stepeništu zgrade Dakota u Njujorku.

Od tada, Lenon je postigao, kao što je tipično za muzičare koji umru mladi ili na vrhuncu kreativne snage, legendarni status.

Ali to možda nije tačno – ili makar nije kompletna priča.

Kao što je stekao status “legende”, koja je možda izgubila snagu zbog prečestog pominjanja, Lenon je izdignut u nešto jednako neuhvatljivo i folklorno – mit.

Legende su za heroje.

Mitovi su za ličnosti veće i od toga; za bogove.

A Džon Lenon je zaista postigao neku vrstu božanske besmrtnosti – delom zahvaljujući prisvajanju njegove ličnosti u proznim i filmskim delima.

Od portreta koji su mu dodelili ulogu svega – nezaposlenog dokoličara do lidera Laburističke stranke, od mudrog starog ribara do pravog psihodeličnog boga, Lenonov život je romantizovan, preoblikovan i revidiran posle njegove smrti.

To je urađeno do tačke u kojoj je mit često postajao stvarniji od samog čoveka.

Ali stvarniji ne znači nužno i istinitiji.

Ponovno izmišljanje Džona Lenona započelo je skoro momentalno čim se njegov život okončao.

Neshvaćeni svetac

“Ubrzo posle Lenonove smrti – u roku od nekoliko sati, zapravo – predstavljen je na zaista licemeran, prečišćen način koji nije fer prema njegovoj ličnosti, njegovom smislu za humor ili njegovim kolegama Bitlsima”, kaže Rob Šefild.

On je novinar časopisa Roling Stoun i autor knjige iz 2017. godine Sanjanje Bitlsa.

“Oduvek mi se sviđalo ono što je Pol izjavio osamdesetih: ‘Posle smrti, postao je Martin Luter Lenon.'”

Prirodno, zgrada Dakota postala je tačka okupljanja obožavalaca u danima posle ubistva, pretvorena u more cveća i poruka s izjavama saučešća.

Stotine ljudi je stajalo u tišini na stepenicama Linkolnovog spomenika u Vašingtonu.

Radio stanice danima nisu puštale ništa drugo sem Lenonovih i pesama Bitlsa, a prodavnice ploča rasprodale su dupli album Lenona-Ono Double Fantasy.

Za to vreme, na drugom kraju sveta, dešavalo se slično proglašavanje svecem: takođe u roku od nekoliko sati posle njegove smrti, na zidu zabite bočne uličice u Pragu pojavio se mural, ukrašavan i dorađivan tokom godina, pretvorivši se u pravi hram.

Uprkos naporima da se on ukloni i prefarba, to je sada glavna turistička atrakcija i redovna usputna stanica na vođenim turama kroz glavni grad Češke.

“Razumljivo je da su u prvom naletu ožalošćenosti ljudi želeli da se pretvaraju da je svetac, ali to je poslednje što bi Lenon rekao za samog sebe”, kaže Šefild.

“Uz sve ostalo što je bio, bio je najzajedljiviji, najsarkastičniji, najkritičniji um u muzičkom svetu. I zato je strašno potcenjivanje kad ga predstavljaju kao jednodimenzionalnog optimistu.”

Lenon je sasvim sigurno bio daleko od sveca.

Pet godina ranije, pojavio se pravni dokument u kom se nalazio iskaz Doroti Džarlet, Lenonove spremačice dok je bio oženjen prvom ženom Sintijom, u kom je zvezda predstavljena kao serijski ženskaroš koji je bio agresivan i nasilan prema njihovom malom sinu Džulijanu.

U intervjuu za Plejboj, objavljenom svega dva dana pre nego što je stradao, Lenon je priznao:

“Bio sam svirep prema svojoj ženi, čak i fizički… prema svim ženama. Bio sam udarač. Nisam umeo da se izrazim, pa sam ih onda udarao.”

A opet je to Lenon kog retko srećemo u popularnoj kulturi.

U filmu Denija Bojla Jesterdej, neuspeli pesmopisac Džek Malik u tumačenju Himeša Patela budi se posle nesreće u svetu u kom Bitlsi nikad nisu ni postojali.

Proslavivši se svirajući klasične pesme za koje niko nije čuo u ovoj alternativnoj stvarnosti, Malik na kraju pronalazi Lenona, koji živi jednostavnim životom – u kolibi, sa ribarskim brodićem po imenu Imedžin – daleko od žiže javnosti u kojoj se nikad nije ni našao, deleći bisere narodske mudrosti.

Što nije verzija koju Šefild može da razume.

“Možete li da zamislite Lenona kako sam upravlja brodićem?”, kaže Šefild.

“Ili ustaje u četiri ujutro da ide u ribolov? Džon nikad nije prestao da se žali što je morao da ustaje u osam ujutro da bi išao na sesije za snimanje Get Back, gde je trebalo samo da uključi gitaru.

Kako je Džon mogao da živi sam u toj kolibi, bez roudija ili šofera? Nije znao da kuva, nije znao da vozi, nije znao da popravi ništa po kući.

Kao što je Džordž Martin rekao: ‘Džon nije znao da zameni sijalicu.’ Ne bi izdržao ni nedelju dana kao ribar. Ali bi se odvalio od smeha na taj film”.

Spekulativne fikcije o Lenonu

Portret iz paralelnog univerzuma koji možda više zadovoljava jeste onaj iz novele Ijana R. Makleoda iz 1992, Snodgrass, u kojoj je pedesetogodišnji Lenon zapušteni, nezaposleni gubitnik.

Kao i u slučaju Yesterday, radi se o priči tipa “šta bi bilo?”, a ovaj put centralna ideja je da je Lenon napustio Bitlse 1962. zato što je želeo da objavi Love Me Do kao njihov debitantski singl (kao što su uradili u stvarnosti), ali su se oni odlučili za neku drugu numeru.

Međutim, u Makleodovoj viziji, ne radi se samo o tome da Lenon sa strane posmatra život kakav je mogao da ima.

Umesto toga, Bitlsi nikad zapravo nisu postali slavni kao u stvarnosti, toliki je bio njegov uticaj i integralna uloga u bendu.

Snodgras je naknadno adaptiran u televizijski film, a scenario je napisao bivši novinar časopisa NME, a sada romanopisac i scenarista Dejvid Kvantik.

“Zanimljiva stvar za scenaristu Snodgrasa bila je što vas je oslobađalo svih klišea o Džonu Lenonu, zato što ste mogli da radite s njim šta hoćete.

Nije postojala zvanična legenda o Bitlsima u koju ste morali da se uklapate”, kaže Kvantik koji je 2002. godine napisao i knjigu, Revolucija, dubinsku analizu Belog albuma benda.

“Bitlsi su vremenom ulepšavani na najrazličitije moguće načine, a Lenon je ulepšan u neku vrstu pomalo drskog lika koji je voleo mir. A on uopšte nije bio takav.

Imao je prilično teško detinjstvo i veoma haotičan život, uzimao je droge i pio alkohol u ogromnim količinama, i bio je prilično loš roditelj i muž prvog puta.”

“Zanimljivim ga čine, međutim, ogromne kontradikcije – bio je nasilan čovek, ali se zalagao za mir”.

Bio je bogataš koji nam je poručivao da zamišljamo da nemamo imovinu. Uvek je predstavljan kao heroj radničke klase, ali je odrastao u lepoj kući i okruženju.

“Sve te kontradikcije čine ga zanimljivim za mene, a ne činjenica da je bio nekakav kartonski lik koji nikad ništa nije pogrešno uradio.”

Snodgrasu je Lenona igrao liverpulski glumac Ijan Hart.

To mu je bio treći put da ga je glumio, posle filma Bekbit iz 1994. koji se bavio ranim danima benda i usredsredio se na odnos između Lenona i Stjuarta Satklifa, originalnog basiste.

Satklif je napustio grupu u povoju da bi se posvetio svojoj strasti prema slikarstvu, i umro mlad 1962, u 21. godini, od izliva krvi u mozak.

Hart je igrao Lenona i u filmu iz 1991, Sati i dani, koji nije bio baš sasvim Džon iz alternativnog univerzuma, već više spekulacija na temu nekih rupa u pravoj istoriji.

U ovom slučaju, istražuje se šta je moglo da se desi kad su Lenon i menadžer Bitlsa Brajan Epstajn proveli vikend u Barseloni 1963. i predstavio je epizodu kao priču o nežnoj, ali zabranjenoj ljubavi između njih dvojice.

Je li to zasnovano na stvarnosti?

Joko Ono je 2015. izjavila u intervjuu da je Lenon doživljavao biseksualnost kao prirodnu, dok je on sam govorio da je njegova veza sa Epstajnom bila “skoro ljubavna, ali ne sasvim. Nikad nije bila fizički ostvarena”.

Roman Bitlboun Kevina Berija iz 2015. polazi od slične postavke, uzevši Lenonovo pravo putovanje na zapadnu obalu Irske 1978. i pretvorivši ga u krajnju fikciju o tome da je ovaj učestvovao u terapiji primalnog krika da bi “konačno postao ono što jeste”.

Bitlboun se dešava dve godine pre Lenonove smrti, a Šefild kaže da je premisa emocionalno ubedljiva u smislu da je u to vreme imao mnogo toga da preboli.

“Tema njegovih poslednjih intervjua jeste koliko se Džon mučio u odraslom životu da iskoreni mizoginiju koju je nasledio i da nauči da bude odrasli muškarac koji nije ukorenjen u mizoginiji”, kaže on.

“On nije pokušavao da opravda svoje ponašanje iz prošlosti; pokušavao je da ga razume da bi mogao da ga ostavi za sobom.

I govorio je o tome u javnosti da bi muška deca poput mene mogla da razumeju da ne moramo da odrastemo praveći iste greške koje je on pravio.

Bio sam samo dete kad je umro, ali Džon je bio jedan od retkih odraslih muškaraca koje sam video da otvoreno govore o feminizmu. To je ogroman razlog zašto sam se ugledao na njega.”

Očiglednije činjenična i najpoznatiji od svih priča o Lenonu, jeste film Sema Tejlora Vuda Nowhere Boy iz 2009, koji se bavi njegovim mlađim životom i odnosom sa majkom Džulijom i tetkom Mimi.

Kao učenjaci koji rastavljaju na sastavne delove život Bude, mi želimo da razumemo kako je Lenon postao čovek koji je postao.

Ali u ovom portretu postoji i izvesna čistota, zato što predstavlja Lenona pre nego što ga je prizma slave razbila u njegovo kaleidoskopsko mnoštvo naličja.

To je omogućilo umetnicima da realizuju vlastite ideje o tome ko je Džon Lenon bio ili je mogao da bude.

Lenon kao izmišljena ličnost

Nisu svi portreti Lenona u fikciji želeli da sprovedu realističko istraživanje njegovog života sa ili bez Bitlsa.

U romanima pisca i filmskog kritičara Kima Njumena iz serijala Ano Drakula, o svetu u kom se vampirski grof ženi kraljicom Viktorijom i natprirodna stvorenja žive otvoreno rame uz rame sa smrtnicima, Lenon se pominje kao lider Laburističke stranke.

On može da se nađe čak i u Marvelovom stripovskom univerzumu, preko lika Džona Skrula, pripadnika vanzemaljske rase koja menja oblik scenariste Pola Kornela, koji rutinski uzima Lenonovo obličje.

Oba ističu različite aspekte višeznačne Lenonove persone.

U Njumenovim knjigama, on je bukvalno pretvoren u ultimativnu inkarnaciju njegove vlastite pesme iz 1970. godine “Working Class Hero”.

Za to vreme, Kornel za BBC Kulturu kaže da je “želeo nekoga ko bi posmatrao superheroje i shvatio da ne može baš da im se pridruži, već bi stajao sa strane i pravio sarkastične i ne baš korisne opaske.”

“Lenon je najverovatniji kandidat koji bi to radio.”

To nije njegovo jedino pojavljivanje u stripu.

Kultni serijal iz devedesetih edicije Vertigo škotskog scenariste Granta Morisona Nevidljivi predstavlja Lenona kao pravo popkulturno, božansko prikazanje (verovatno hinduističkog boga Ganeša).

Tu je i trenutak vremenskog iskliznuća u kom mladi liverpulski protagonista Dejn Mekgauen, gleda Lenona i Stjuarta Satklifa kako pričaju o tome kako je Satklif napustio Bitlse.

“Morison ima zanimljivu poentu da je Lenon sada zapravo postao mistični lik”, kaže Kvantik.

“On je postigao taj nivo da ga ljudi koriste u magijskim ritualima zbog onoga što misle ko je bio.”

Nije to prvi put da je Morison referisao na Lenonov uticaj na kolektivnu psihu čovečanstva.

U stripu iz 1990. godine St Swithin’s Day, razočarani mladić odlučuje da izvrši atentat na Margaret Tačer.

On kupuje primerak Lovca u raži Dž.D. Selindžera da bi ga posle pronašli u njegovom džepu – baš kao što je Lenonov ubica Mark Čepmen to uradio.

Na kraju, ipak, lik baca knjigu, ne želeći da njegov plan bude preterano analiziran.

A što se tiče uticaja koji je mit o Lenonu izvršio na preživele Bitlse?

Šefild kaže da je posthumna kanonizacija Lenona posle njegove smrti išla na štetu Pola, Ringa i Džordža.

“Viđenje Lenona do kog je u međuvremenu došlo zakinulo je ostale Bitlse, zato što su oni bili ti koji su poznavali i voleli pravog Džona”, kaže on.

“Posle njegove smrti, ljudi su se iskaljivali na Polu na zaista surov i nepravedan način.

Niko nije imao da kaže ništa lepo o Polu godinama posle, a to je samo zato što su ljudi želeli da njegovog drugara iz benda pretvore u sveca.”

Logično, Lenonovi drugari iz benda – i šira pop zajednica – odali su mu vlastitu muzičke posvete u decenijama posle njegove smrti, uglavnom sa ruminacijama o gubitku prijatelja i velikog talenta umesto ozbiljnih pokušaja da se prikaže kao jedno ili drugo.

Džordž Harison je to uradio sa All Those Years Ago 1981, a Makartni sa Here Today godinu dana kasnije.

Bob Dilan je pevao o Lenonovoj smrti u Roll On John 2012, dok je Eltton Džon – bliski Lenonov prijatelj – snimio Empty Garden (Hey Hey Johnny) 1982. godine.

Bilo kao svetac, bog ili stari dobri nikogović iz naroda, prikaz Lenona u popularnoj kulturi krenuo je da živi životom daleko od realnosti samog čoveka.

Ali, kaže Dejvid Kvantik, sve bi to moglo da izbledi u poređenju sa najvećim romantizatorom Džona Lenona – njim samim.

“Lenon je bio samo-mitologizator”, kaže on.

“Mislim, pogledajte samo pesmu Bitlsa iz 1969. godine The Ballad of John and Yoko. On tu praktično ispisuje vlastitu legendu, jevanđelje po Džonu. On je u izuzetnoj meri bio opsednuti sobom.

Bio je žestoko posvećen mitologizaciji samog sebe, tako da ne iznenađuje što onda to rade i drugi.”



Izvor: BBC News na srpskom

Danas objavljeno

Povratak Heder Loklir – u mini haljini na premijeri filma

Zeljka

Izvršni direktor kompanije Nike priznao da je ubio tinejdžera – zbog toga ispaštao

Zeljka

Dodjela nagrada Zlatni Globus odložena za januar

Zeljka

Ostavite komentar