Francuski lider svestan je da svet postaje multipolaran i da su Evropi, da bi bila ravnopravan globalni igrač, potrebne hitne reforme i oslonac na Rusiju – inače će se ona potpuno okrenuti Kini
Svi se u poslednje vreme pitaju – šta je s francuskim predsednikom Emanuelom Makronom? Neki ga podržavaju, neki čak i hvale, ali je mnogo onih u Evropi i SAD koji njegove ideje dočekuju s nerazumevanjem. Ili im se pak otvoreno protive. Najpre je izazvao buru vetom na otvaranje pristupnih pregovora u procesu EU integracije Albanije i Makedonije. Time je, po oceni mnogih analitičara, poslao poruku da se Unija neće širiti još dugo, pre svega na tzv. Zapadni Balkan, gde svoju šansu čeka i Srbija. Još odavno, ceo naš region krenuo je „evropskim putem“, ali je on, kako je vreme prolazilo, postajao sve maglovitiji. A onda je Makron spustio zavesu u ovoj predstavi balkanskog teatra koju Vašington i Brisel decenijama režiraju. Otuda i ljutnja na francuskog lidera, najviše iz ova dva centra moći. Deluje kao da je Makron iznenada došao i srušio njihove kulise.
SUVERENITET I STRATEŠKA AUTONOMIJA Od početka nije uhvatio ritam s konzervativnim američkim predsednikom Donaldom Trampom, uprkos činjenici da su na vlast došli negde u isto vreme. Makron nije postao previše blizak ni sa ideološki srodnijim političarima liberalnog usmerenja. Time je stvorio dosta protivnika i u Evropi i Americi, ali to u Francuskoj – zemlji gde desničari i nacionalisti okupljeni oko Marin le Pen tradicionalno drže uporište u trećini biračkog tela – ne mora da bude automatski hendikep. Za razliku od mnogih članica EU, u Francuskoj je dublji i širi rezervoar patriotskih glasova, a biračko telo smatra se jednim od najnaklonjenijih Rusima. Sve to ukazuje Makronu put, ako ne želi da predsednički mandat okonča još na prvom stepeniku, poput Nikole Sarkozija i Fransoa Olanda, koji su zanemarivali ove važne aspekte tradicionalne francuske politike. A oni, prema rečima bivšeg šefa francuske diplomatije Ibera Vedrina, glase: suverenitet, nezavisnost i strateška autonomija.
To su principi koji spajaju francuske predsednike različitih političkih orijentacija – Šarla de Gola, Fransoa Miterana i Žaka Širaka. Sva trojica ostavila su dubok trag u nacionalnoj i međunarodnoj politici. Neki, opet, skloni su da Makrona porede sa De Golom, citirajući i rečenicu slavnog generala koja glasi: „Naša zemlja, naspram drugih država, mora težiti velikim ciljevima i ni pred čim ne ustuknuti, jer u suprotnom može da se nađe u smrtnoj opasnosti.“ Ova poruka iz De Golovih „Vojnih memoara“, napisanih u vreme dok je boravio u „dobrovoljnom izgnanstvu“, oličava stavove koji su ga nekoliko godina kasnije doveli na vlast. I dok je De Gol, u svom čuvenom nastupu 23. novembra 1959, pre tačno 60 godina, govorio o „Evropi od Atlantika do Urala“, Makron je 19. avgusta 2019. u objavi na tviteru otišao hiljadama kilometara dalje na istok: „Uveren sam da je budućnost Rusije vezana za Evropu. Verujemo u Evropu koja se prostire od Lisabona do Vladivostoka.“ Zajedničko za obojicu jeste zalaganje za reforme koje zadiru u suštinu postojećeg poretka: u De Golovom slučaju prvenstveno Francuske, a u Makronovom – Evropske unije i NATO-a.
DEGOLISTIČKI ISPRED ATLANTISTIČKIH STAVOVA I general je, doduše, ostavio dubok trag u odnosima sa zapadnom vojnom alijansom: po njegovoj direktivi Francuska je 1959. preuzela suverenu kontrolu nad svojim PVO i raketnim snagama, što je izazvalo bes s druge strane Atlantika. Šest godina kasnije De Gol je uradio nešto još „užasnije“, odbacujući dolar u međunarodnim plaćanjima i prelazeći na zlato, uz izjavu da se Pariz ne smatra obaveznim pred NATO-om. Sledeće godine Francuska i zvanično napušta vojni komitet NATO-a, nakon čega je glavni štab ove organizacije premešten iz Pariza u Brisel, gde se i danas nalazi. Francusku napušta 33 hiljade „savezničkih“ vojnika iz 29 baza. Posle ovih koraka, sve do kraja vladavine Šarla de Gola, francuska politika bila je izrazito antiamerička.
Porediti Rotšildovog bankara s legendarnim generalom i liderom pokreta otpora u Drugom svetskom ratu bilo bi možda preterano. I svakako preuranjeno. Nije još uvek francuski predsednik pokazao toliko da bi mogao da se svrsta rame uz rame s velikim prethodnicima, niti je proveo dovoljno vremena na položaju da bi realizovao svoje planove. Ali kako su izračunali statističari, u predsedničkoj kampanji 2017. Emanuel Makron je bio jedan od kandidata koji je najviše puta pomenuo De Gola u svojim govorima. Isto tako, uvek je davao prednost degolističkim, naspram atlantističkih stavova. A to podrazumeva i izgradnju dobrih i konstruktivnih odnosa s Moskvom. Ovo poslednje daje posebnu dramatiku i zaplet „misteriji Makron“.
Kako je „Pečat“ nedavno pisao, francuski lider zainteresovan je za saradnju s Moskvom, obećavajući da će uzdići EU u rang globalne vojne i političke sile, autonomne od SAD. Makron tvrdi da su nesuglasice unutar NATO-a toliko narasle da će članice „morati da preispitaju svrsishodnost postojanja“ ove vojne alijanse. Ovo su njegove ocene iz novembra, u intervjuu londonskom „Ekonomistu“. Podvukavši „nepouzdanost američkih partnera“, pozvao je na preispitivanje pozicije EU prema Rusiji, jer od toga zavise „mir u Evropi“ i njena „strateška autonomija“. Osim toga, posebno je naglasio da je NATO u teškom stanju, jer unutar alijanse postoje problemi strateške i političke prirode. „To sa čime se mi sada suočavamo jeste moždana smrt NATO-a“, ocenio je Makron i dodao da se Evropljani nalaze na „ivici provalije“ i više ne mogu da računaju na vojnu zaštitu SAD. Stoga, naglasio je, Evropa mora da počne da razmišlja o sebi kao o samostalnoj geopolitičkoj sili, inače neće kontrolisati svoju sudbinu.
KRAJ ZAPADNE HEGEMONIJE U SVETU Ovo su klasične degolističke poruke „o smrtnoj opasnosti“ koja preti ako se stvari ne preuzmu u svoje ruke. Odnosno okretanje suverenitetu, nezavisnosti i strateškoj autonomiji, što bi rekao Iber Vedrin. Makron zato oživljava staru francusku ideju da je Evropi neophodna sopstvena armija. Ovo pitanje je u korenu debata o budućnosti EU. Makron je prvi put prošle godine, uoči početka pobune „Žutih prsluka“, govorio o stvaranju evropske armije, koja bi štitila EU „od Kine, Rusije, pa čak i SAD“. „SAD su naš istorijski saveznik i to i ostaju, ali biti saveznik ne znači biti vazal. Mi ne smemo da zavisimo od njih“, poručio je tada. A nedavno za „Ekonomist“ i sledeće: „Imajući u vidu nestalnost našeg američkog partnera i rastuće tenzije, jača ideja stvaranja mehanizma evropske bezbednosti. U jednom trenutku moraćemo da razmotrimo svrsishodnost postojanja NATO-a. Ako želimo mir u Evropi i da obnovimo stratešku autonomiju, moramo da revidiramo našu poziciju prema Rusiji. Tvrd politički kurs koji SAD sprovode prema Moskvi uslovljen je krajnje preteranom ocenom Vašingtona o sopstvenom administrativnom, političkom i istorijskom značaju.“
Ne treba zaboraviti ni njegovu avgustovsku izjavu, nakon susreta s ruskim liderom Vladimirom Putinom na Azurnoj obali: „Mi vidimo kraj zapadne hegemonije u svetu. Okolnosti se menjaju. Kina izbija u prvi plan, a Rusija postiže veliki uspeh svojom strategijom.“ A prošle nedelje načinio je još jedan korak u zbližavanju s Rusijom, čime je izazvao nova podozrenja u zapadnom taboru. Na konferenciji za medije s generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom, rekao je da Francuska Putinovu inicijativu o moratorijumu na razmeštanje raketa srednjeg i kraćeg dometa u Evropi „prihvata kao osnovu za diskusiju“. Dan pre toga, u pismu Putinu, Makron je poručio da ruska ideja zavređuje „pažljivo izučavanje“. Ove izjave su u oštroj koliziji s vladajućim NATO stavovima, uključujući i samog Stoltenberga – koji je ruski predlog nazvao „nerealnim“.
Makron aktivno radi na zbližavanju s Rusijom. To uočava i američka agencija „Blumberg“, koja ocenjuje da nakon osvajanja Francuske, Makron sada teži da učvrsti svoju poziciju kao vodećeg lidera EU. U analizi se navodi da je „Rusija postala zajednička nit u mnogim Makronovim razmišljanjima“ i da želi Moskvu da izvuče iz kineske orbite i ubaci je u „evropsku orbitu“, kako bi se postigla ravnoteža na evroazijskom kontinentu. „Blumberg“ podseća i da je Pariz imenovao specijalnog izaslanika za obnovu odnosa EU i Rusije, navodeći da je to bivši francuski ambasador u SAD Pjer Vimon. Francuski predsednik je svestan da svet postaje multipolaran i da su u EU, da bi bila ravnopravan globalni igrač, neophodne brze i korenite promene – za šta mu je potreban oslonac na Rusiju. U suprotnom, ona će se potpuno okrenuti Istoku i Kini, a od „samostalne Francuske“ neće ostati ni traga.
