U klasičnoj priči o naučnom otkriću, istraživač radi do duboko u noć, sam u laboratoriji. Odjednom, na pamet mu pada genijalna pomisao: jabuka mu padne na glavu, munje zvekne ključ, pojave se bakterije u Petrijevoj posudi. I eureka: otkriće!
Priča o Mirijam Menkin malo je drugačija. Jednog utorka u februaru 1944. godine, ova 43-godišnja laboratorijska tehničarka ostala je budna čitavu noć umirujući osmomesečnu ćerku – “uzorak uživo”, imala je običaj da kaže za nju – kojoj su upravo počeli da rastu zubi.
Narednog jutra, Menkin je otišla u laboratoriju, baš kao što je to činila svake nedelje tokom proteklih šest godina. Sreda je bio dan kada je uvodila sveže oprano jajnu ćeliju u rastvor sperme koji je podsećao na oblak u staklenoj posudi i molila se da ta dva entiteta postanu jedno.
Kao tehničarka harvardskog stručnjaka za plodnost Džona Roka, Menkinova je želela da oplodi jajnu ćeliju van ljudskog tela. Bio je to prvi korak u Rokovom planu da izleči neplodnost, koja je doktorima uporno predstavljala naučnu misteriju. Njegov cilj je bio da pomogne ženama koje su imale zdrave jajnike, ali oštećene jajovode – uzrok jedne petine slučajeva neplodnosti koje je viđao na klinici.
Obično je Menkin izlagala spermu i jajnu ćeliju tako da budu u kontaktu oko 30 minuta. Ne i ovaj put. Godinama kasnije, ispričala je novinaru šta se tu desilo.
“Bila sam toliko iscrpljena i pospana da sam, dok sam gledala pod mikroskopom kako spermatozoidi obigravaju oko jajne ćelije, zaboravila da pogledam na časovnik sve dok odjednom nisam shvatila da je prošao čitav sat… Drugim rečima, moram da priznam da je moj uspeh, nakon šest godina neuspeha, nastao zahvaljujući – ne genijalnoj inspiraciji – već prosto dremanju na poslu!”
U petak, kad se vratila u laboratoriju, videla je nešto čudesno: ćelije su se spojile i sada su se razdvajale, čime se po prvi put videlo kako izgleda ljudski embrion oplođen pod staklom.
Dostignuće Mirijam Menkin najaviće novo doba reproduktivne tehnologije – u kojoj će neplodne žene moći da zatrudne, dece da se prave u epruveti, a naučnici da zavire u najranije stadijume života.
Svet će 1978. godine upoznati prvo dete nastalo vantelesnom oplodnjom, Luiz Braun, začeto u procesu poznatom kao VTO (vantelesna oplodnja). Uskoro je VTO postala unosan posao: 2017. godine, VTO je činila većinu od 284.385 pokušaja asistirane reprodukcije u SAD, a posledicu toga bilo je rođenje 78.052 beba kao što je Luiz Braun.
Uprkos načinu na koji je ispričala priču, uspeh Mirijam Menkin nije bio slučajan. Kao i svi oni drugi značajni trenuci naučnih otkrića, da bi se stiglo do tamo bile su potrebne godine i godine istraživanja, teško stečenih tehničkih veština i strpljivosti da se isti eksperiment iznova ponavlja.
Ona će napisati sama ili u saradnji sa drugima 18 naučnih radova, između ostalog dva istorijska izveštaja o tom prvom uspehu u časopisu Sajens. Ali za razliku od koautora Roka, ona neće postati opštepoznato ime.
Istoričari ne mogu da se dogovori oko uloge Mirijam Menkin. Nazivali su je različitim titulama: tehničarkom, istraživačicom-saradnicom, biološkinjom, doktorkom Menkin, gospođom, gospođicom. Na neki način, sve je to bilo istina.
Ono što može da se kaže jeste da je bila više od obične Rokove asistentkinje, tvrdi Tereza Vudraf, profesorka akušerstva i ginekologije i šefica katedre za reproduktivnu nauku na Fajnbergovom medicinskom fakultetu Univerziteta Nortvestern.
“Mislim da se može smatrati ravnopravnom sa Džonom Rokom”, kaže Vudraf. “Nije bila samo tehničarka ili pomoćni par ruku, kako su ljudi tvrdili, već je zapravo intelektualka koja je obavljala suštinski važan posao.”
Margaret Marš, istoričarka na Univerzitetu Ratgers, slaže se s tom ocenom.
“Rok je praktično bio kliničar. Ona je bila naučnica, sa naučničkim umom, naučničkom preciznošću i naučničkim uverenjem u važnost praćenja protokola”, kaže ona.
Marš se udubila u priču Mirijam Menkin za Rokovu biografiju iz 2008. godine koju je pisala zajedno sa Vandom Roner, Doktor za plodnost: Džon Rok i reproduktivna revolucija. Ali kad se danas osvrne, kaže da joj je žao što ju je u knjizi okarakterisala samo kao istraživačicu saradnicu. (Najnovija knjiga Marš i Roner, Potraga za roditeljstvom, pridaje veće zasluge Mirijam Menkin.)
“Kad bih ovo radila ponovo, napisala bih da je imala naučnički um. Nije bila samo nečiji potrčko”, kaže ona.
Čudotvorka
Jednog dana 1900. godine, jajna ćelija se susrela sa spermom i spojila se njom. Par se razdvojio u dve ćelije, potom četiri, zatim osam. Devet meseci kasnije, Mirijam Fridman rođena je u Rigi, u Letoniji, 8. avgusta 1901. godine.
Dok je još uvek bila beba, njena porodica je emigrirala u SAD, gde je njen otac kao lekar donosio kući dovoljno novca da joj omogući bezbrižno detinjstvo i kućnu poslugu. Kasnije će se setiti kako ga je “očarano” slušala dok ju je zabavljao pričama o tome kako će nauka uskoro pronaći lek za dijabetes.
Početak njene naučničke karijere je obećavao, diplomiravši 1922. godine na Univerzitetu Kornel iz histologije i komparativne anatomije. Sledeće godine stekla je master iz genetike na Kolumbiji i kratko predavala biologiju i fiziologiju u Njujorku.
Ali kad je odlučila da pođe očevim stopama i upiše se na medicinski fakultet, naletela je na prvu prepreku: odbila su je dva najjača medicinska fakulteta u zemlji.
“Ne znam zašto. Mislim da je uglavnom bilo do moje ličnosti”, prisetiće se ona kasnije. U stvarnosti, gotovo je sigurno imalo veze sa njenim polom.
U ono vreme malo je elitnih medicinskih fakulteta primalo žene a oni koji jesu nametali su stroge kvote. Kornel je želeo da ograniči broj studentkinja da škola ne bi bila “zatrpana podnositeljkama zahteva”, kako je to jedan dekan formulisao 1917. godine.
Drugi su počeli da primaju žene tek tokom ratnih godina – poput Harvarda, na koji će prva klasa žena biti primljena 1945. godine. (Tokom rasprave na koledžu oko “ženskog pitanja”, jedan profesor je tvrdio da će primanje studentkinja “narušiti fundamentalni biološki zakon da je primarna funkcija žena da rađaju i odgajaju decu”, piše Meri Rot Volš u Traže se doktori: Žene neka se ne prijavljuju.)
Umesto toga, udala se za studenta medicine na Harvardu Valija Menkina. Mirijam Menkin radila je kao sekretarica da bi pomogla mužu da završi studije, otišavši toliko daleko da je čak stekla drugu diplomu iz sekretarskih studija na koledžu Simons.
Iskoristila je priliku da se prijavi na kurseve iz bakteriologije i embriologije, asistirajući mužu sa eksperimentima u laboratoriji. Tu je upoznala Gregorija Pinkusa, harvardskog biologa koji će postati, zajedno sa Rokom, tvorac pilule za kontracepciju.
Pinkus je postao ozloglašen kao frankenštajnovski naučnik koji je stvorio “zečeve bez očeva” oplođene u posudi, koji su odgojeni tako da postanu zdravi i skakutavi odrasli zečevi. On je dao zadatak Mirijam Menkin da izvlači dva ključna hormona iz štitne žlezde, koje je trebalo da ubrizgava u materice zečica kako bi ovulirale dodatna jaja.
Menkin je izvodila ovaj zadatak umešno, ali vreme koje je provela u laboratoriji nije potrajalo. Pinkusu nije bio obnovljen status profesora 1937. godine i on se vratio u Englesku, a Menkin je najverovatnije zbog toga izgubila posao.
Džon Rok se ubrzo pojavio na sceni kao specijalista za plodnost i želeo je da uvede Pinkusova zapažanja u vezi sa životinjama u klinička istraživanja.
“Kakav blagoslov za jalove žene sa zatvorenim jajovodima!”, napisao je on u nepotpisanom uvodniku za Medicinski časopis Nove Engleske.
Menkin se prijavila da radi u njegovoj laboratoriji i bila je primljena. “Bila je pametna, uporna i minuciozna – savršeno je odgovarala Roku”, kaže Marš. “On je bio briljantan, intuitivan i željan odgovora, ali je nije imao strpljenja za mukotrpni rad u laboratoriji.”
Srećom po Roka, Menkin je briljirala u tome.
Svakog četvrtka u osam ujutro, Menkin se muvala ispred operacione sale u podrumu Slobodne bolnice za žene, dobrotvorne bolnice u Bruklajnu, u Masačusetsu, za žene sa niskim primanjima.
Ako bi imala sreće, Rok bi joj predao sitan deo jajnika koji je upravo odstranio pacijentkinji – često folikulu “veličine malog lešnika”, prisećala se ona. Ponela bi uzorak i potrčala uz stepenice na četvrti sprat do laboratorije. Tamo bi isekla folikulu i potražila dragocenu jajnu ćeliju unutra.
To nije bio lak poduhvat. Iako je to jedna od najvećih ćelija u telu, ljudsko jaje je i dalje manje od tačke na kraju ove rečenice. Većini ljudi je potrebna lupa da bi je spazili; čak i tad, to je samo tamna tačkica za njih. Za Menkin, to je bio čitav univerzum.
Umela je da razabere jajnu ćeliju golim okom, a mogla je i da oceni samo pogledom da li je deformisana ili normalna. Sa ponosom je sebe nazivala Rokovim “lovcem na jajne ćelije”.
Nedelju za nedeljom, Menkin je sledila istu proceduru: lovila jajne ćelije utorkom, mešala ih sa spermom sredom, posmatrala pod mikroskopom petkom. Svakog petka, kad bi pogledala u inkubator, videla bi samo jednu – neoplođenu jajnu ćeliju – i gomilu mrtvih spermatozoida. Uradila je to 138 puta. Tokom šest godina.
Sve do tog sudbonosnog petka u februaru 1944. godine, kad je otvorila vrata inkubatora i počela vikom da doziva Roka. “Kao i obično, on je bio u bolnici na drugom kraju grada donoseći na svet pravu bebu majci”, prisetila se ona kasnije, u razgovoru s odeljenjem školske dece.
“Pozvali smo ga telefonom… Kad je video šta je u posudi, prebledeo je kao duh.”
Kako se laboratorija punila posmatračima – “svi su trčali da vide najmlađu ljudsku bebu koju je bilo ko u istoriji video” – Menkin ni za trenutak nije gubila jajnu ćeliju iz vida.
“Plašila sam se da ispustim iz vida taj dragoceni predmet, koji je šest godina bio neispunjeni san”, napisala je ona kasnije. Da bi ga očuvala, morala je da sipa tečnost u posudu, kap po kap. Satima je obrađivala jajnu ćeliju, jedući sendvič jednom rukom, kapajući tečnost drugom, do duboko u noć.
Tu prvu jajnu ćeliju će izgubiti – “prvi pobačaj u epruveti”, sećala se ona sa žaljenjem. Ali ponoviće uspeh još tri puta, stvorivši još jedan dvoćelijski zigot i dva troćelijska.
Spakovala ih je u staklenu posadu, ofarbanu u crveno i plavo, i poslala u Karnegijev institut Vašingtona u Baltimoru. Ti uzorci bili su “naš ponos i dika”, rekla je Menkin, jer su dokazali “bez svake sumnje – imamo jajnu ćeliju.” Kad su stigli na odredište, Rok i Menkin već su dobijali stotine pisama od neplodnih žena koje su se raspitivale da li nauka može da ih izleči.
Menkin je sada čvrsto rešila da bude naučnica koja će pomeriti granice plodnosti još dalje. Sledeće je planirala da uzgoji jaje na četiri ćelije, potom osam, a onda – ko zna?
Ali onda se desilo nešto što ni ona ni Rok nisu mogli da predvide: njen muž je izgubio posao. Kao njegova supruga i majka njegove dece, morala je da ga sledi na Univerzitet Djuk, u Severnoj Karolini, gde se vantelesna oplodnja smatrala skandalom – i, makar za jednog lekara, “vantelesnim silovanjem”.
Bez znanja Menkinove, istraživanje vantelesne oplodnje u Bostonu ukopalo se u mestu. Nijedna od Rokovih asistentkinja nikad više definitivno neće uspeti vantelesno da oplodi ćeliju.
Jasan pravac
U govoru pred školskom decom, Mirijam se iščuđavala nad procesom u kom se jajna ćelija uživo sreće sa spermom.
“Kad samo pomislite koliko je malo to jaje, zar ne deluje fantastično da se jednom kad se oslobodi iz folikule i ispadne u proporcionalno ogromnu telesnu šupljinu, ono ne izgubi?”, zapitala se ona. “Kako jedna tako sićušna stvar, praktično tačkica, nađe put do mesta gde treba da stigne?”
Kad je jajna ćelija u pitanju, čudesne promene u ženskom telu je guraju napred. Masa razgranatih završetaka sjedinjenih na vrhu jajovoda se ukruti, ispuni krvlju i privuče jajnu ćeliju u jajovod; tamo, sićušne dlačice nazvane trepavice uvlače jajnu ćeliju dublje ka materici.
U slučaju Menkin, dva faktora su je vratila istraživanju plodnosti: čista upornost i malo sreće.
Kud god bi je odveo posao njenog muža, ona bi tražila priliku da lovi jajne ćelije i pronađe laboratorijski prostor. Kucala je na vrata istaknutih istraživača u oblasti reprodukcije i tražila od Roka da joj napiše preporuke.
“Morala sam da budem veoma… uporna da bi presretala ljude iznebuha i govorila im: ‘Hej, nekad sam radila sa Džonom Rokom, mogu li da dobijem malo vremena za sebe u laboratoriji?'”, kaže Sara Rodrigez, istoričarka sa Univerziteta Nortvestern koja je pisala o doprinosu Menkin reproduktivnoj nauci.
“Za to je potrebna određena količina – ako ne hrabrosti – makar samouverenosti i strasti.”
Ali 1945. godine, Menkin je pisala Roku iz Severne Karoline da su “šanse za dalji rad na jajnicima poprilično obeshrabrujuće.”
Ne mogavši da dospe u laboratoriju, ipak je nastavila da sarađuje sa Rokom na daljinu. Njih dvoje su 1948. godine objavili prvi potpuni izveštaj o njihovom prvom dostignuću sa vantelesnom oplodnjom na stranicama časopisa Sajens, sa Menkin navedenom kao prvim autorom.
Međutim, ona se ubrzo suočila sa prvim ograničenjima u ostvarivanju vantelesne oplodnje. Godinama je odlagala razvod od Valija, koji joj je uskraćivao novac i često pretio nasiljem pred decom, Lusi i Gabrijelom.
“Smatrala sam da će im to naneti preveliku traumu”, napisala je u pismu datiranom od septembra 1948. godine. “Stigma razvoda bi posebno teško pala Gabrijelu.”
Kako je ponašanje njenog muža nastavilo da se pogoršava, odlučila je da ga napusti. “Nemam nameru da izvršim samoubistvo ovim sporim procesom”, napisala je narednog meseca. Obezbedila je advokata, zatražila razvod i dobila starateljstvo nad Lusi.
Kao samohrana majka, jedva je sastavljala kraj s krajem. Otežavajuća okolnost je bilo što je osoba za koju je bila odgovorna – njena kćerka Lusi bolovala od epilepsije, pa je često morala da odlazi kod psihijatara i lekara. Kad je Menkin i uspela da dobije ponudu da besplatno koristi istraživačke laboratorije noću i vikendima, često ne bi mogla da je prihvati.
Ranih pedesetih, Menkin se preselila nazad u Boston da bi upisala Lusi u školu za decu sa posebnim potrebama. Ponovo je počela da radi sa Rokom u laboratoriji – ali u protekloj deceniji mnogo toga se promenilo.
U tom trenutku reproduktivni cilj nije bio da se stvori veći broj beba, već da se spreči rađanje više njih. Rok je imao vlastitu laboratoriju, a njegova primarna misija bila je da se razvije odgovarajući metod kontracepcije, poduhvat koji će 1960. dovesti do istorijskog odobrenja pilule za kontraceptivnu upotrebu.
Kako se Rok sve više približavao krajnjem cilju, Mirijam je radila iza kulisa kao njegova “asistentkinja za literaturu”. Ona je proučavala istraživačke teme u rasponu od zamrzavanja sperme u Japanu do konjske neplodnosti (jedan upit doveo je do ove reakcije: “Draga gospođice, uz sve probleme na ovom svetu, drago mi je da ste toliko zainteresovani za neplodne konje!”).
Bila je koautorka studija koje su se bavile time da li ženske menstruacije može da stabilizuje svetlo i da li donji veš koji greje može da učini muškarce privremeno neplodnim.
Iako ove kasnije studije deluju udaljeno od njene prvobitne namere, Menkin se trudila da doprinese istom krajnjem cilju. Poput Roka, istraživala je misterije reprodukcije, pomerajući granice onoga što je poznavala nauka.
I ona je saosećala sa tim “jalovim ženama” i bila je ponosna što može da doprinese tehnologiji koja bi jednog dana mogla da im pomogne da postanu majke. Ipak lično je nije zanimalo da koristi vantelesnu oplodnju.
“Nikad to ne bih uradila zato što bih mislila da to nije ispravno”, jednom je rekla novinaru. “Suviše biste rizikovali… mogli biste da napravite čudovište.”
Umesto toga, njena prava strast bila je rešavanje naučne zagonetke vanmaterične trudnoće. Za nju je rad sa vantelesnom oplodnjom bila šansa da postane deo šireg naučnog projekta, ostvarenje karijere koja je negde usput skrenula sa puta.
Teško je znati šta bi Mirijam Menkin uspela da postigne da je njen život ispao drugačiji – da se nije udala za Valija ili da je dobila doktorat. Ono što može da se kaže jeste da su je vreme u kome je živela i okolnosti saterali u određenu nišu.
Čak i na njenom naučnom vrhuncu, priča o njoj je ona o rasejanoj mladoj majci koja je slučajno nabasala na veliko otkriće. Ali, dovoljno je da samo pogledati njene besprekorne beleške, rigorozne protokole koje je pratila i dobro istražene bibliografije da bi se videlo da je ona pravi pravcati naučnik.
Ničiji potrčko, zaista.
*Autorka bi volela da se zahvali Čaris Tompson, profesorki naučnih i tehnoloških studija na londonskoj Školi ekonomije.
Rejčel I. Gros piše knjigu za V.V. Norton o tome kako su anatomi izmapirali ženske delove tela kroz istoriju. Pratite je na @rachelegross na Tviteru.
Izvor: BBC News na srpskom
