I u nemačkom slučaju tiha voda breg roni rastačući nekadašnje stroge zabrane i tabue: Pod sloganom „normalnosti“ (da izađe iz sopstvene senke i prihvati sve obaveze, pa i one vojne, kao i druge zemlje) Nemačka je stigla do situacije koja je dugo bila nezamisliva – sve učestalije se barata s Bundesverom kao aktivnim činiocem njene spoljne politike
Za to su ovde, u Nemačkoj, nekad letele (politički) glave (ostavke). Vremena su se očigledno promenila. I atmosfera u nemačkom društvu, koje je nekad reagovalo krajnje odbojno i alergično na svaku pomisao o militarizaciji spoljne politike. Više to, očigledno, nije tabu.
Na izjavu (i zahtev) nove nemačke ministarke odbrane Anegret Kramp Karenbauer da nemačka armija, Bundesver, treba i mora da dobije (i praktikuje) ulogu „svetskog policajca“ (opaska „Dojče velea“, istina sa znakom pitanja) gotovo niko nije reagovao. Ako izuzmemo stranku Levice, čije se rukovodstvo tome usprotivilo. Uz još jedan izuzetak među Zelenima: njihov veteran Hans Kristijan Štrebele je rekao da ga od svega toga „obuzima užas“.
I u nemačkom slučaju se, upravo kad je reč o ovoj temi, potvrdilo da tiha voda (najbolje) breg roni i rastače nekadašnje stroge tabue. Pređen je veliki put od onih, čini se već (pra)davnih posleratnih vremena kad se, iz razloga stravične prošlosti, ovde (zavetno) govorilo „nikad više puška o nemačko rame“.
Vreme snažnih mirovnih pokreta Čak su i sećanja na osamdesete, vreme (posebno ovde) neverovatno snažnih mirovnih pokreta i protesta, gotovo izbledela. A tada je na ulicama nemačkih gradova, najčešće i najsnažnije u Bonu, stotine hiljada demonstranata dizalo glas protiv razmeštanja raketa s nuklearnim bojevim glavama, s jedne i druge strane međunemačke granice. Američkih Peršinga-2 i sovjetskih SS-20 raketa.
Da ne zaboravimo ministarku Karenbauer koja je dala povod priči o dugom nemačkom putu od (iznuđenog) pacifizma i (takođe iznuđene) uzdržanosti kad se radilo o angažovanju Bundesvera, do sve uočljivije militarizacije nemačke spoljne politike. Iako je ono što sadašnja vojna zapovednica (u miru, u ratu je to u kancelarskoj nadležnosti) zagovara u neka minula vremena moglo da deluje kao „pogibeljna“ politička jeres, ona ide stazom koja je poslednjih nekoliko godina prilično utabana.
Izlazak iz kasarni Pre nego što ga pošalje u svet, s maslinovom grančicom (mirovne misije) ili (ni to se ne isključuje) uz ratne doboše, ministarka želi da Bundesver, pod hitno, afirmiše i instalira u samo središte društva i javnosti, da ga „detabuizira“. Prvi, demonstrativan potez, u tom smeru: izvela je vojnike iz kasarne da polože uobičajeni i obaveznu zakletvu („zaklinjem se da ću verno služiti SRN i da ću hrabro braniti slobodu nemačkog naroda“) pred zgradu Rajhstaga u Berlinu. Učinjeno je to i u drugim nemačkim gradovima.
Kad je svojevremeno, 1980. godine, naredio da se tako postupi tadašnji ministar odbrane, socijaldemokrata Hans Apel (vojnici su polagali zakletvu na stadionu u Bremenu), izbile su masovne demonstracije, s dosta povređenih i uhapšenih. Karenbauerova je svega toga bila pošteđena: ni glasa pacifističkog protesta.
Ostavka šefa države Drastičniji slučaj od onog s ministrom Apelom iz 1980, dogodio se, s dramatičnijim posledicama, Horstu Keleru 2010. Deveti posleratni šef nemačke države postao je prvi predsednik koji je bio prinuđen da podnese ostavku. Učinio je to, na početku drugog mandata, zbog spornih ideja o eventualnom angažovanju Bundesvera, armije koja, inače, nije u predsedničkoj nadležnosti.
Ekspert za finansijska pitanja (bio je i direktor Evropske banke za obnovu i razvoj, a u predsednički dvorac „Belvi“ stigao je s funkcije direktora Međunarodnog monetarnog fonda) nije bio previše vičan političkim „ekvilibristikama“. Posle posete nemačkim vojnicima u Avganistanu, u razgovoru s novinarima, saopštio je kako bi Bundesver mogao da se angažuje u obezbeđivanju (nestabilnih) trgovačkih puteva i održavanju regionalne stabilnosti. Zemlja naše veličine, rekao je, navodno, Keler, toliko i tako orijentisana na izvoz, mora znati da je, u slučaju nužde, neophodno i vojno intervenisati kako bi se oslobodile trgovačke rute i obezbedili njeni (nemački) ekonomski interesi.
Nastala je uzbuna. Suočen s lavinom kritika za „nedopustivo kršenje ustava“, koji ne predviđa, ili zabranjuje takvu upotrebu vojske, Horst Keler je morao da napusti najviši, iako ne i politički najvažniji (to je kancelarski) položaj u zemlji. Bile su uzaludne njegove tvrdnje, koje je ponovio i u obrazloženju ostavke, kako nikad nije zagovarao protivustavno angažovanje Bundesvera.
Provociranje Kine Ono što je, pre roka, oteralo Kelera iz dvorca „Belvi“, ostvarilo se: bez velikog političkog varničenja poslat je ka Rogu Afrike kontingent nemačkih vojnika, njih sedamdesetak, da štiti pomorske (trgovačke) puteve. Francuzi bi hteli – zvaničan zahtev Berlinu se čeka – da im vojnički priskoče u pomoć, takođe u Africi, u Maliju. S tim, po svemu sudeći, ne bi trebalo da bude problema.
Politički daleko delikatnija, i zapaljivija je misija s kojom se u javnosti (još) mnogo ne barata: o slanju nemačkih ratnih lađa na Daleki istok, u indokineski region, pod izgovorom nadgledanja i kontrole sankcija zavedenih Severnoj Koreji. Glavni cilj je, međutim, demonstrativna plovidba kroz Južno kinesko more i prolaz širok sto osamdeset kilometara između kineskog kopna i Tajvana, teritorije koju Peking smatra svojom.
U Berlinu se računa s žestokim protivljenjem Pekinga na tu, u suštini, provokaciju. „Špigl“ tvrdi da je kancelarka Angela Merkel letos, pred putovanje u Kinu, zbog toga „povukla kočnicu“ kako ne bi otežala razgovore s kineskim liderima i planirane poslovne aranžmane.
U međuvremenu je došlo do osetnog „pada temperature“ u odnosima između Pekinga i Berlina: odluka nemačkog šefa diplomatije Hajka Masa da u septembru primi aktivistu iz uzavrelog Hongkonga Vonga izazvala je oštre reakcije kineskih zvaničnika. Kancelarka bi da se, po svaku cenu, „situacija smiri“, čemu slanje nemačkih ratnih lađa u Južno kinesko more ne bi doprinelo. Naprotiv. U Bundesveru pak samo čekaju signal: nemačkim mornarima je malo, i „tesno“ da plove samo Istočnim i Sredozemnim morem…
Frontalni nastup Nemačka politička elita je, inače, prvi put unisono i snažno nastupila s ofanzivnom politikom u čijem središtu se našlo naglašenije angažovanje Bundesvera, kao činioca i sredstva nemačke spoljne politike, na čuvenoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti. Tada su nastupili, frontalno i u punom saglasju, iako različitih političkih opredeljenja, tadašnji ministar spoljnih poslova (sadašnji šef države) socijaldemokrata Frank Valter Štajnmajer, ministarka odbrane (sada predsednica Evropske komisije) konzervativka Ursula fon der Lajen i (sada već bivši) predsednik Joahim Gauk. Nastupali su, u različitim varijacijama, a pod praktično istim sloganom: Nemačka je odviše velika da bi mogla samo da „komentariše spoljnu politiku“, kao posmatrač, ona mora da razmišlja i o vojnom angažmanu, istina kao „poslednjim sredstvom“ (Štajnmajer).
Zaokret od „politike uzdržanosti“, učinjen još u vreme kancelara Helmuta Kola, obio se o naše glave. Krenulo je to najpre s onim famoznim i ishitrenim priznavanjem Slovenije i Hrvatske, a time, posledično, i rastakanjem Jugoslavije, da bi, potom, u vreme rata u Bosni i Hercegovini, nemački vojnici stigli tamo gde ih, čak ni u mirovnoj misiji, kancelar nije hteo da vidi. Ponavljao je, naime, da noga nemačkog vojnika neće nikad kročiti tamo gde su još sveži tragovi zločina koje je počinila nacistička Nemačka u Drugom svetskom ratu. Spominjao je, pri tome, izričito – Jugoslaviju.
Ulazak u prvu ratnu avanturu Sasvim je jasno, govorio je Kol, da u Evropi postoje područja, a u ta sigurno spada Jugoslavija, gde se ne može zamisliti angažovanje nemačkih vojnika. To nije diskriminacija Nemaca. To je akt političkog razuma.
Krajem juna 1995. godine vlada je, uprkos svemu tome, dala „zeleno svetlo“ za učešće Bundesvera u podršci trupama u Bosni koje je formirao NATO, a Bundestag je 6. decembra, sa 545 glasova za i 107 protiv, doneo konačnu odluku, čime se Nemačka pojavila kao sila s „globalnim radijusom dejstva“. Jedan od onih koji su glasali protiv ove odluke je visoki funkcioner Socijaldemokratske partije Ginter Ferhojgen. Moram da kažem jasno i odlučno, rekao je, da nemačko učešće u misijama u Jugoslaviji ne dolazi u obzir. NE iz poštovanja našeg ustava, ali takođe NE kao pouka i konsekvenca iz istorije odnosa Nemačke i Jugoslavije.
Protiv odluke su glasali samo poslanici (tada) istočnonemačke Partije demokratskog socijalizma (sadašnja Levica), ocenjujući tu avanturu kao opasan „korak u pravcu militarizacije nemačke spoljne politike“.
Drastičan zaokret Radikalan i drastičan zaokret napravili su Kolovi naslednici, zakleti pacifisti, koaliciona vlada socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera i njegovog zamenika, prvog zelenog šefa diplomatije Joške Fišera. Oni koji su se zavetovali, ističući geslo „nikad više rata“, uveli su Nemačku, učešćem u bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije, prvi put posle Drugog svetskog, na poziv iz Vašingtona (Bil Klinton), u ratnu avanturu.
U tom času ratoborni šef nemačke diplomatije ostao je zapamćen po izjavi kako nije samo naučio „nikad više rata“ nego i „nikad više Aušvica“, bombe su potrebne da bi se zaustavili „srpski esesovci“. Reagujući na Fišerovu „sumanutu izjavu“ Oskar Lafonten, koji je neposredno pred bombardovanje demonstrativno napustio sve funkcije, predsednika Socijaldemokratske partije (SD) i ministra finansija, upozorio je da je upravo NATO „stvorio novi Aušvic, onda su bile gasne komore i metak u potiljak, a danas to rade kompjuterske ubice s pet hiljada metara visine…“
Izlazak iz senke
Pod sloganom „normalnosti“ – da izađe iz sopstvene senke i prihvati sva prava i obaveze, pa i one vojne, kao i sve druge zemlje – Nemačka je stigla do situacije koja je dugo bila nezamisliva: da militarizam više u njenoj politici ne bude strana i proskribovana reč. Sve češće se, naime, barata s Bundesverom kao činiocem njene spoljne politike.
Anegret Kramp Karenbauer nije, dakako, prva koja „udara u te žice“. Čini to u ovom času možda samo naglašenije. Jednim delom je to, možda, uslovljeno i ličnim razlozima. Malerozna naslednica Angele Merkel na partijskom kormilu (Hrišćansko-demokratska unija, CDU) bije grozničavu, krajnje neizvesnu bitku da se održi na stranačkom tronu. I još manje izvesnu borbu za kancelarsku kandidaturu: sve je snažnija struja u partiji koja je ne vidi u najvažnijoj političkoj fotelji.
Pokušavajući da izađe iz (teške) kancelarkine senke, s čijim blagoslovom je na iznenađenje mnogih lansirana s provincijske (premijerka u majušnoj pokrajini Sar) na veliku berlinsku (federalnu) scenu, Karenbauerova povlači (problematične) poteze naginjući se više udesno. Riskantan poduhvat koji, između ostalog, neminovno vodi u diskontinuitet, u nekim važnim stavkama, i mogući sukob s Angelom Merkel.
