Milić Vukašinović: Najbolnije mi je bilo kad sam sahranio kćerku - BIGportal.ba
Ex Yu

Milić Vukašinović: Najbolnije mi je bilo kad sam sahranio kćerku

Rođen sam 9. marta 1950. u Beogradu, preko puta Skupštine. Inače, moji roditelji su Vasojevići rodom iz okoline Andrijevice. Moj pokojni brat je rođen u Prištini 1948, a sestra i ja dvije godine kasnije zato što je moj otac bio major Udbe, i te godine kada je rođen moj brat, izbio je Informbiro.

Tada su mog oca već zvali u Beograd jer je tu bilo potrebno više udbaša. Zahvaljući Udbi ja sam rođen u centru Beograda, inače bih čuvao ovce negdje u okolini Andrijevice.

Prve slike koje su mi ostale urezane u pamćenju su slike djetinjstva provedenog kod Skupštine, gdje smo se igrali u parkiću, ali vrlo rijetko, jer su nas čuvali zbog oca udbaša. Rijetko smo izlazili, a živjeli smo na četvrtom spratu, pa kad su bile parade, brat i ja smo bacali ljudima na glave igračke sa prozora da bi se nešto događalo, eto… Bili smo vezani jedan za drugog. Upravo zbog te lokacije gdje sam proveo najranije djetinjstvo, znao sam da će mi život biti jako zanimljiv i uzbudljiv.

Milic Vukasinovic

U tom periodu smo imali i kućnu pomoćnicu, pa kad pere sudove, ona se onako nagne u nekoj kraćoj haljinici, a brat i ja gledamo u njenu zadnjicu. Možeš misliti tog meraka! Ja sam insistirao da donesemo jednu stoličicu i ja sam taj koji je tu pomoćnicu redovno štipao mašicama za žar za guzu. Nekad sam se i pravio bezobrazan, pa me ona kao tješi, jer sam ja kao mala beba, pa mi je davala sisu da sisam. Imao sam te seksualne aspiracije već sa tri godine. Ozbiljno.

E, kad se ‘53. završio Informbiro, onda je pokojni Krcun, koji je bio šef Udbe, mog oca prebacio u Peć. On je kao pravnik došao da bude sudija, da se uspostavi pravni sistem na Kosovu i Metohiji. Inače, mog strica su Šiptari zaklali u Ðakovici, ali, i uprkos tome, ja sam vaspitan u duhu bratstva i jedinstva. Meni je tamo bilo fantastično, imali smo kuću sa dvorištem, stalno smo se igrali i malo tukli.

Prvi razred osnovne škole završio sam u Peći, to su bile one stare drvene klupe, toga se sjećam. Poslije prvog osnovne mi smo se preselili za Sarajevo. Otac je htio da mi odrastamo u nekom univerzitetskom gradu, i to gdje je multinacionalna sredina.

Od početka školovanja u Sarajevu ja sam bio problematičan, jer sam ja rano počeo da sviram – sa 12 godina. Tada sam imao dugu kosu, jer se već bio pojavio rokenrol, i onda sam imao veliki problem jer nisam htio da se šišam. Tad je bio vrlo strog školski sistem i zbog toga su me izbacili iz osnovne škole. Međutim, po socijalističkom zakonu, tada se morala završiti osnovna škola, tako da me je otac prebacio u drugu školu u osmom razredu, ali i tamo je bio isti problem, jer ni tamo nisam htio na šišanje. I, da me ne bi opet izbacili, morali su me trpjeti. U svjedočanstvu su mi sve bile dvojke, jer ja nisam ni išao u školu, već su valjda morali tako, nisam učio uopšte. Naravno, vladanje je bilo neprimjereno.

Poslije završene osnovne škole upisao sam, po očevoj želji, Drugu gimnaziju u Sarajevu. Tu nisam dugo izdržao, jer je krenuo rokenrol, mi iz zadnjih klupa smo već i u osnovnoj školi pili pivo i pušili, tada je to bio veliki problem, a to se nastavilo i u gimnaziji.

Iz gimnazije sam izbačen u prvom polugodištu prvog razreda jer sam udario nogom zamjenika direktora, koji jedino mene nije pustio da uđem u školu pošto smo u nekom podrumu nas petorica-šestorica nešto pili. Stao je na vrata jer je znao kad mi ulazimo, sve ih je pustio osim mene. Još sam htio da ga bijem, ali su me drugovi zaustavili i spriječili. Nakon ovoga, otac me je, da bih završio neku srednju, upisao u onu, kako se to zvalo, školu učenika u privredi, to je bio TV mehaničarski zanat. Ta škola mi je ostala u užasnom sjećanju, tu su bili svi oni izbačeni iz normalnih škola. Praksa na tom zanatu je bila raznošenje televizora, mi smo tu bili šegrti. Kad bismo odnijeli televizor nekoj starijoj gospođi, ja bih je pitao da li želi da popije nešto, moj drug bi otišao, a ja bih ostao sam sa njom. Bilo je tu puno seksualnih dugodovština. Samo zbog tog seksa na terenu volio sam taj zanat, tako sam sticao iskustvo. Ni to nije trajalo dugo, a ja sam i to ostavio. Upisali su mi bili nešto i tamo da bi ispalo kako sam nešto završio, a mene, prijatelju moj, ništa osim muzike nije zanimalo.

Na kraju sam završio ugostiteljsku školu u Bihaću jer, da bi se otvorio kafić, morala se imati srednja ugostiteljska škola. To je bilo smiješno polaganje, Raka Marić je imao tamo neku vezu. Jedno od pitanja je bilo kako se servira ruska votka, a ja kažem – u čaši.

Ja sam bio protivnik tog školskog sistema, ali sam sa 14 godina pročitao knjige koje ni neki mnogo stariji nisu, interesovala me je filozofija, Marksov „Kapital“, tako te stvari…

Često su me kući u tom periodu dovodili pijanog, sa ocem sam bio u jako lošim odnosima, brat i sestra su imali bolji odnos sa njim. Sa njim sam znao da ne govorim mjesecima. Jednom sam ga čak i udario. Brijao sam se, a on me je otpozadi uhvatio za kosu i rekao mi da se ošišam. Kako me je to zaboljelo, ja sam se refleksno okrenuo i udario ga. Raskrvario sam ga i otad me više nikad nije hvatao za kosu.

Moje prvo zaljubljivanje desilo se u Peći, u jednom cirkusu, gdje me je otac vodio. Tamo je bila jedna djevojčica u plavoj satenskoj haljinici i bijelim hulahopkama, koja je na konju izvodila neke akrobacije. To je za mene bilo neopisivo, dobio sam bio i temperaturu kad smo došli kući. Sutradan sam pobjegao u cirkus da bih je opet vidio, ali je cirkus otišao iz grada. Bio sam očajan. Dugo me je to držalo, ona je bila mojih godina.

Milić Vukašinović

E, a prvo pravo seksualno iskustvo doživio sam sa prostitutkama u Sarajevu. Ja sam morao da se skrivam po Sarajevu da bih pušio i, u tom parku gdje sam sjedeo, bio je jedan dio koji je bio malo mračniji, i tu je bio jedan zidić na kome sam ja sjedeo i pušio. Tamo su sjedile neke žene koje su se tu skrivale; nisam ja znao šta one rade tu. Zatim je jedna od njih ustala i otišla iza jednog drveta sa nekim muškarcem i tamo su nešto radili. A ja sam onda odlazio iza drugog drveta tu blizu i gledao kako vode ljubav. Poslije sam ja sa njima počeo da pričam, a pošto je ta jedna završila sa mušterijom, pitala me je šta ja radim tu, da sam mali i da mi se ne može ni dići. Ja sam rekao da može, pa smo se opkladili. Ja im pokažem, …hajde, da ne psujem, i dobih opkladu! Tako da sam izabrao najmlađu od njih, ostale su bile milfare. Otišli smo iza tog drveta, obavili smo posao. Ona je htjela čak i da se zabavlja sa mnom, ljubili smo se. Ali nije mi bilo prijatno baš da idem opet tamo.

Ja sam doživio popularnost prije medija, prije šoubiza, za mene je znao cijeli grad jer su svi išli na igranke. To je bilo ‘63-64. godine. Bio sam čudo od djeteta na bubnjevima. Sa 12 godina sam počeo da sviram bubnjeve, i to preko brata, koji je svirao gitaru. Svirao sam na tim igrankama još dok se nisu pojavile ni pjevačke grupe. Još se nisu ni Bitlsi bili pojavili. Mi smo sa instrumentalnom muzikom cijelu noć zabavljali ljude. Moja prva grupa su bili Plavi dijamanti, imao sam tad 13 godina, ali tu niko nije pjevao, samo smo svirali. Sjećam se prve sarajevske gitarijade u Drugoj gimnaziji, odakle su me izbacili. Tad sam solo odsvirao pjesmu „Vidim te u svojim bubnjevima“. Bio sam proglašen za čudo od djeteta, nosili su me i na rukama, izašla je tada ta slika u novinama. Tada su svi govorili idemo da slušamo Miću, nisu spominjali bend.

Milić Vukašinović

Od 1965. godine počeo sam ozbiljnije da se bavim bubnjevima, u drugom bendu po imenu Čičci. Sa njima sam išao na ljetnje turneje po Primorju, to mi je bio najljepši period, jer nije bilo ni zavisti ni sujete, samo smo svirali i zabavljali se.

Onda sam se 1970. zaputio u Italiju sa Goranom Bregovićem i Zoranom Redžićem, zvali smo se Mića, Goran i Zoran. Rokenrol je tad bio u najvećoj ekspanziji. Napulj, Iskija, tamo smo bili. Ja sam tad bio svjetska klasa u bubnjevima, tako sam razmišljao. Tamo su dolazili samo bogataši sa jahtama i „rols-rojsevima“, cijelu noć smo samo svjetske hitove svirali. To mi se peti dan već smučilo i ja im kažem da mi počnemo da sviramo rokenrol. Odmah smo dobili otkaz. Taj menadžer nam je našao neku kuću i tamo smo vježbali prije nego što smo se vratili u Sarajevo. Prvi smo svirali Led cepelin, Blek sabat, Dip parpl i ostale. Tad sam shvatio da treba sve to da ostavim i da odem negdje gdej me niko ne zna i da počnem sve od početka. Bilo mi je potrebno da osjetim neku muku u životu kako bih mogao da pravim svoje tekstove, nisam želio da prepravljam tuđe tekstove. Već sam imao 19 godina, i tad sam prodao bubanj i otišao za London.

U Londonu nisam nikom govorio da sam muzičar iako sam mogao da odem na bilo koju audiciju i da sviram sa bilo kojom svjetskom zvijezdom jer sam taj kvalitet imao. Tamo sam tri godine živio, prao sam sudove po šesnaest sati dnevno, istovarao kamione, a onda sam se zaposlio u „Hard-rok kafeu“, tada jedinom u Evropi. Bio sam pri ruci za sve živo tamo i tu sam radio godinu i po. Tu mi se baš bilo osladilo. Bilo je šest konobarica, a nas četiri potrčka. Tu je cijeli krem Londona dolazio, u blizini su bili „Plejboj klub“, hotel „Hilton“. Dolazile su samo zečice u bundama, tada sam shvatio da žene vole muškarca kome p… viri iz očiju, to su one vidjele u mojim očima! Ja sam im pospremao stolove, a one su mi samo pisale na salvetama brojeve telefona. Bile su tu i konobarice, nadrogirane djevojke, žurke, haos je bio šta sam radio tad! Haos. U tom periodu sam se najviše drogirao, džoint se tamo normalno duvao. Šmrkao sam i kokain tad, u to me je uvela kasirka sa kojom sam radio i sa kojom sam bio u vezi.

E, a kad sam se jednom vraćao s posla iz „Hard-rok kafea“, krenuo sam ka kući i video policiju koja je stajala ispred zgrade, mislio sam da su tu zbog nekog drugog. Međutim, mislim se ja „ma ko ih j.. e“, i pravo na njih. Jedan od tih policajaca mi je tražio papire, a ja nisam imao ništa kod sebe, a kad je počeo da pretresa torbicu, našao mi je i hašiš. Odmah su me strpali u maricu, pa na ispitivanje kod sudije, a ja neman ni pasoš. A dok ne odem na ispitivanje, morao sam u zatvor, gdje su bili najveći kriminalci tog vremena, teroristi, ubice. Najgori zatvor u Engleskoj. Četiri dana sam bio tamo zatvoren. Tu sam sreo jednog tipa koji je dolazio u „Hard-rok“, preko njegove djevojke sam obavijestio menadžera u kafeu, koji mi je platio kauciju i izvadio me odatle. Nisam imao pravo ni na jedan poziv.

Milić Vukašinović

Čim sam se vratio u Sarajevo, tu su me odmah pozvali Indeksi, koji su tad radili veliki koncert u Skenderiji povodom 15 godina svog rada. Svirao sam im bubnjeve, išao sam i u London da im kupujem garderobu i instrumente. Tad smo snimili „Bacila je sve niz rijeku“ i „Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj“ za Opatijski festival. Te pjesme su tek kasnije postali veliki hitovi.

Kad je trebalo sa njima da krenem u Sovjetski Savez, oni su tu nešto htjeli da me prevare za honorar. Tad sam im rekao da oni idu za SSSR, da ja sa njima više ne idem nigdje i da sa njima više ne želim da se družim. Tako se završila ta priča.

Milic Vukasinovic

Ja nisam znao da je baš u to vrijeme Goran Bregović pregovarao sa Indeksima da me puste u Bijelo dugme, jer je njihov bubnjar otišao u vojsku. Mi smo te 1976. potpisali ugovor na godinu, sve su isplatili i sa njima nisam imao problema. Snimili smo njihovu treću ploču „Eto! Baš hoću!“, koja je sinonim za dobro odsvirane bubnjeve. U Londonu smo to snimali. Tu sam ostao malo manje od godinu iako su me i Brega i menadžer Raka Marić ubeđivali cijeli dan u kafiću da ostanem sa njima za stalno.

Nisam pristao jer je moja životna vizija bila da imam svoju grupu, svoju muziku.

Tad je nastao i Vatreni poljubac. Tu sam imao velike hitove, kao što su „Doktor za rokenrol“, „Tike, tike, tačke“, „Tvoje usne su bile moj najdraži dar“, „Muškarci ne plaču“, „Od želje da te ljubim hoću prosto da poludim“, i tako dalje. Od Vardara do Triglava svi su znali za Vatreni poljubac.

Milic Vukasinovic

Sa mojom prvom ženom Verom vjenčao sam se 1978. godine, kum mi je bio jedan basista i drugi bubnjar iz grupe, samo nas četvoro. Upoznali smo se u Sarajevu u večernjoj gimnaziji, i to onda kada sam bio izbačen iz gimnazije, otac mi je to bio sredio, pošto je poznavao tu direktorku, da idem tamo i makar malo prisustvujem nastavi, a kad bude polaganje, da će me maltene pustiti. Drugu noć tamo ja sam upoznao Veru, a ona je tamo bila iz drugog razloga. Nju je napadao profesor matematike, i pošto ona nije htjela ništa da ima sa njim i odbila ga, on se zainatio i oborio je. Njen otac je bio šef policije, vrlo strog, i da on to ne bi saznao, ona je sa svojom majkom sredila da ona ide u tu večernju gimnaziju, da ona to položi i da otac ne primijeti. Ocu ništa nije pričala o tom profesoru jer bi ga on ubio. Tako smo se mi upoznali i to se nastavilo vezom. Ona je već tamo iza 1980. godine pričala da želi da imamo djecu, ali ja sam joj rekao da to ne treba da radimo jer će djeca biti na mene. Rekao sam joj da ja sigurno imam jaču genetiku i da, ako dijete bude bilo na mene, to neće valjati. Pitanje je bilo da li će preživjeti sve ovo što sam ja preživio i kako sam živio i dalje. Trideset godina smo bili u braku, varao sam je često, ali to sam bio ja.

Milić Vukašinović

Kćerka se rodila 1983. godine. Ja sam to slavio dva-tri dana po gradu, to su svi znali. Ja sam je izveo iz bolnice i odveo kući. Kupio sam tad prvu video-kameru, koštala je 16.000 maraka. Stalno sam je snimao, sve do rata, do njene devete godine. Bila je užasno razmažena, nije imala nagon za jelom uopšte, samo je vodu pila. Samo je vrištala kad bi morala da jede. Onda je došao rat i jednom dok je šetala sa drugaricom, ta drugarica joj je nastradala od košuljice od metka… To je bilo užasno, i to je ostavilo dubok trag na nju. Slično su izgledale, obje su imale smeđu kosu, pa kad su rekli da je jedna curica poginula, ja sam bio ubjeđen da je to bila Maja.

Ja sam joj dao ime Maja, nismo znali koje ćemo ime i, kad sam je donio, vidim ja spava, i kažem: „Mala Maja paja…“ i tako je ostalo.

Sada žalim zbog mojih brojnih mamurluka, kada sam kući dolazio sa krvavom glavom, fras je doživljavala od mene. Jednom su me tako prebili u Mrkonjić Gradu, pa me je policija stavila na voz kući. I liječio sam se jedno vrijeme od alkoholizma. Kad sam imao para, ja sam znao da imam para da pijem, gdje god bih ušao, ja sam čašćavao cijelu kafanu flašom viskija.

Kada se završio rat, Maja se počela zabavljati sa jednim bubnjarom. Odjednom je počela da traži pare i od moje sestre, odmah sam znao da se drogira iako je ona pričala da puši samo džointe. Tad je počela i da živi s tim dečkom, ja sam joj i stan iznajmio, tada se već dobro navukla na iglu. To je bila ta nesreća, kada ti se kćerka zaljubi u dečka koji je na igli. To mi i dan-danas ta žena, gazdarica stana, zamjera što sam Maji iznajmio taj stan. To je postalo pravo narkomansko leglo, ta žena ih je poslije izbacila, dva dana joj je trebalo da taj stan sredi od haosa koji su napravili.

Jednom je htjela i da se ubije, popila je bila punu šaku amfetamina, jedva su je spasli. Tad su je poslali i u ludnicu, tamo je neki napadao da je siluje. Sve je to pričala kada je izašla iz te bolnice i djelovalo je kao da se skinula. Petnaest dana je tu ležala, tad smo živjeli na Vidikovcu. Opisivala je sebe u tim stanjima, šta je sve doživljavala. Tražila je tada da ide na Egzit, ja sam joj kupio bio komplet karata, to je bila ogromna greška. U tom periodu bila je sama, više nije bila sa onim dečkom. Tad se spetljala sa nekim narkomanima, pa je otišla na Filmski festival u Sarajevu, muke su to bile. Onda se opet zaljubila u teškog narkomana, sa njim se vjenčala i dobila dvoje djece. Kad mi je rekla da je trudna, i to još sa hepatitisom C, ja sam bio van sebe još dugo poslije. Poslije im je socijalni radnik uzeo djecu.

Ja sam bio spreman svakog časa da mi jave na telefon da mi je kćerka umrla. Svaki put kad bi zazvonio telefon, pomislio sam: „Evo ga, sad će da mi jave da se predozirala.“ Ona je pokušavala da se skine, ali, eto… Sahranio sam i oca i majku, brata, sestru, sina od brata, ali, ipak, kćerka je kćerka. To mi je bilo najbolnije u životu, jako smo nas dvoje bili prisni. Ali bio sam nekako pripremljen na to, dugo je trajalo. Jedanaest godina je trajala ta borba. Moja sadašnja supruga Suzana ju je zaposlila kod Branke Sovrlić na Baščaršiji, u „Kući mesa“, sve je bilo super i, poslije neka tri mjeseca, opet se vratila… Branka joj je rekla da to ne valja ništa, odmah smo znali šta je. Ogromne su to cifre bile za liječenje, njoj majka ništa nije mogla da pomogne jer je bila nepokretna…

Sa Ninom sam živio 13 godina u vanbračnoj zajednici, ali kod nas ništa nije štimalo. Sam sam odlučio da prekinem sa njom, najbolji način je bio da to uradim sa nekom ženom, pa sam i uradio. Ona je od mene tražila da njenom sinu testamentom ostavim sve, pa i autorska prava na moja djela. Inače, upoznao sam je na jednoj promociji poslije rata u Beogradu.

Milić Vukašinović

Moja najveća životna ljubav je moja sadašnja žena Suzana. Nju sam upoznao na Facebook-u. Ona mi nije vjerovala da sam to stvarno ja, pa sam kasno uvečer morao da skinem naočare i šešir kako bi povjerovala da sam to ja i da to nije lažni profil. Šest mjeseci smo se zabavljali. Čim sam vidio njenu profilnu sliku, odmah sam znao da je ona žena za mene. Svima savjetujem da se upoznaju preko društvenih mreža, to je najbolje. Naša ljubav je veća od života. U svemu smo se uklopili, pa i u seksu. Ona je prevazišla i moju seksualnu maštu, to se onda zna da je to ono pravo.

Imao sam čir i gastritis cijelog života, zbog toga sam bio oslobođen i vojske. Ja sam jeo troduplo više od običnog čovjeka! A prije 15 godina sam saznao da imam helikobakteriju, ali sam to izliječio. Nije valjalo da nastavljam toliko da jedem, ali ja sam ipak nastavio i proširio mi se želudac. Samo sam odjednom primijetio koliko mi je veliki stomak. Au! Vidi! Ja ne da sam imao ravan stomak, nego sam bio i premršav. I sad kuburim s tim; pa ne može doktor za rokenrol i sa ovim mojim stajlingom da ima stomačinu. To mi je jedina i najveća životna greška što na vrijeme nisam razmišljao o tome.

Iako se možda za neke moje pjesme nikad neće čuti, to me ne uzbuđuje previše, ne moraju se ni čuti. Ali ja znam da su to božje pjesme. Ta korelacija sa Bogom, to mi je nešto najvrijednije u životu. Za to slušaoci možda neće nikad ni saznati, ali ja znam. Meni je to dovoljno. Ja sebe cijenim najviše i niko me ne može cijeniti kao što ja cijenim sebe. S tim sam zadovoljan i ispunjen. Nek me pamte kako ko hoće, briga me, ima nekoliko ljudi koji znaju kakav sam i meni je to dovoljno. To je ono što ostaje iza mene. O budućnosti ne razmišljam, sem da budem živ i zdrav i da imamo za najosnovnije, za cigare. One su mi na prvom mjestu, pa tek onda ide hrana.

Foto i tekst: kurir.rs

Danas objavljeno

Jelena Janković sada izgleda potpuno drugačije

Vanja A

Alen Islamović je upoznao suprugu kada je imala 16 godina: Bio sam niko, a bila mi je najveća podrška

Vanja A

Tanja Savić predala papire za razvod braka

Vanja A

Ostavite komentar