Slava Mikisa Teodorakisa se ne zasniva samo na njegovim pesmama i simfonijama, već i na njegovom učešću u pokretu otpora, kao i na njegovom političkom delovanju.
On je 1999. nastupao na demonstracijama i koncertu na trgu Sintagma u Atini u znak protesta protiv bombardovanja SR Jugoslavije i Beograda. Protivio se kompromisu Atine i Skoplja u sporu oko naziva države, izjavivši na demonstracijama 2018. da Grčka “nikada neće dati ime Makedonija”.
Rođen je 1925. na ostrvu Hios. Otac mu je bio državni službenik poreklom sa Kipra, a majka iz današnjeg turskog grada Češme.
Otac se selio po dužnosti, pa je Mikis Teodorakis nemogućnost sklapanja trajnih prijateljstava rano nadoknađivao posvećenošću muzici. Svoju prvu sačuvanu pesmu napisao je sa 12 godina.
Borba protiv haosa
Za vreme nemačke okupacije Grčke, on se sa 18 godina priključio pokretu otpora. Posle povlačenja nemačke vojske, u Grčkoj se rasplamsao građanski rat, a Mikis Teodorakis se borio na strani levice.
Posle poraza komunista 1949. morao je u radne logore. To iskustvo je bilo presudno za njegov docniji razvoj.
Mnogo kasnije, u novom milenijumu, taj grčki kompozitor je na konferencji koja je na Kritu razmatrala temu “Univerzalna harmonija i muzika”, rekao da je njegovo ukupno političko delovanje u stvari reakcija na disharmoniju, na haos.
Objasnio je da sve što je uradio, u politici, društvu, otporu diktaturi uradio zbog stremljenja ka harmoniji:
“Moj glavni princip bio je borba protiv disharmonije i haosa. Možete moje političke odluke relativno lako objasniti suprotnostima harmonije i disharmonije. Čak i kada sam bio u zabludi. To je bio moj najviši princip”.
Otpor uz pomoć Dojče velea
Sredinom pedesetih godina prošlog veka Teodorakis je studirao kompoziciju na konzervatorijumu u Parizu.
Uprkos prvim uspesima u klasičnoj muzici, on se 1959. vratio u Grčku i posvetio pisanju muzike za grčku liriku. Nekoliko godina kasnije postigao je svoj cilj – Grci su u tavernama pevali pesme sačinjene od lirike grčkih pesnika i njegove muzike – a ti tekstovi nisu bili namenjeni širokoj publici.
Šezdesetih je u Grčkoj bio vidan napredak i u ekonomiji i u umetnosti i kulturi. Vojna hunta je 1967. prekinula svaki dalji napredak.
Mikis Teodorakis je doživeo da mu zabrane muziku i proteraju ga. Zahvaljujući svetskoj slavi pustili su ga da izađe iz zemlje. Iz Pariza se od 1970. Angažovao protiv grčke vojne diktature. Tada je često do svojih sunarodnika u Grčkoj dopirao jedino putem emisija na grčkom Dojče velea.
Do pada diktature 1974. održao je preko hiljadu koncerata, veliki broj njih u Nemačkoj. Prema njegovim rečima, na tim koncertima osećao je veliku podršku. Posle ponovnog uvođenja demokratije, Mikis Teodorakis se vratio u zemlju i postao poslanik Komunističke partije.
Ali je 1989. bio, kao nezavisan kandidat, na listi konzervativne Nove Demokratije, a potom je bio i ministar bez portfelja u vladi Konstantina Micotakisa. Posle tog mandata povukao se iz aktivne politike, ali je do kraja ostao politički angažovan građanin.
Angažovan do kraja
Uprkos kritici koja je na njegov račun stizala i od političkih protivnika i od istomišljenika, ostao je veran svojim principima. Nije se ustezao da javno kaže šta misli.
Čak i kada bi mu to donosilo političku, pa i ljudsku izolovanost, kao kad se na primer osamdesetih založio za grčko-tursko prijateljstvo. Tada je tako nešto u Grčkoj bilo nezamislivo, pa su ga čak optužili za izdaju.
Uprkos dubokoj starosti, javno se usprotivio sporazumu sa Makedonijom, izašavši u invalidskim kolicima da govori na velikim demonstracijama.
Nije poznato kako je Mikis Teodorakis, koji je čitav život zastupao progresivne ideje, došao do tog konzervativnog stava. Kako god, Teodorakis je smatrao da je greška da se prizna susedna država pod imenom koji sadrži naziv Makedonija, smatrajući da će to dovesti do večnog sukoba. Razvoj događaja ga izgleda ipak opovrgava.
Muzika koju tek treba otkriti!
Teodorakis je iza sebe ostavio neverovatno obimno delo. Pored više od hiljadu grčkih pesama, komponovao je i skoro nepregledan broj klasičnih dela: pet opera, niz simfonija, koncerte za solo instrumente i orkestar, baletnu i kamernu muziku.
Verovatno su sva ta dela u senci njegovog stvaralaštva kao kompozitora grčkih pesama i filmske muzike.
Da li neko, ko je napisao muziku za film “Grk Zorba” zaista može da napiše i značajnu simfoniju? Sam Teodorakis je smatrao da ne postoji razlika između “ozbiljne” i “zabavne” muzike – razlikovao je dobru i lošu muziku. Muziku koja je izazov slušaocu i onu koja ga loše zabavlja.
Njegov cilj je, kako je 2002. povodom dodele nagrade Erih Volfgang Korngold za filmsku muziku rekao u Bonu u intervjuu za DW – da stvori boljeg čoveka.
Kritikovao je dobar deo današnje muzike koja je usmerena na to da bude konzumirana i da zabavlja na najnižem nivou.
Bio je uveren da umetnost i kultura odlučujuće utiču na pozitivan razvoj čoveka. Prema njemu muzika bi morala da navede slušaoca na razmišljanje, da u njemu podstakne pitanja. Zato je bio uveren da samo muzika visokog kvaliteta može slušaocima da obezbedi da se dobro osećaju na koncertu.
