Massimo je u aprilu ove godine dao veliki životni intervju za jedan regionalni časopis, u kojem je ispričao detalje svojih muzičkih početaka, ali i zanimljivosti o nekim od svojih pesama. Masimo je bio živahno dete.
“Penjati se na najviše drvo ili stenu, skakati u more sa neverovatno opasnih stena, sa visine od sedam-osam metara. Jedna stena, pa druga, pa tek onda padaš u more. Bilo je nezgoda i jedan gine, jer postoji samo jedan mali zarez u koji moraš da pogodiš da bi pao u more.Na moj muzički talenat su me prvi upozorili drugi, jer sam kao mladić voleo da pevam, sa tetkama i u crkvi.Stariji dečaci bi reci mi Maks, hajde sa nama i zamoli me da nešto otpevam.Jednom je padala kiša u osnovnoj školi, najavili su da učiteljica neće doći, pa me ceo razred terao da pevam.Uzeo sam umetničku mapu, pretvarao se svirao gitaru i izvodio Hendriksa, “Deep Purple, a cappella.”
Hteo je da bude mangup na motoru
Jedan prijatelj ga je molio da mu se na komadu papira potpiše 50 puta, jer je smatrao da će njegovi autogrami biti veoma vredni jednog dana. U jednom je trenutku je poželeo da bude mangup na motoru, pa je majci obećao da će ga sam otplaćivati, ako ga ona kupi na kredit. Svi su papiri za kredit bili rešeni, ali veče pre nego što su trebali da krenu u Rijeku po motor, u vožnji na jednoj takvoj brzoj mašini je poginuo brat njegovog prijatelja.
“I mama kaže – motor ne dolazi u obzir, šta god hoćeš i prekosutra idemo, ali ne po motor, ja ti smrt neću kupiti. Ja pozovem društvo, slušamo Zepelline i razmišljamo kako sada biti veliki frajer. I jedan mi kaže da pitam mamu da mi kupi gitaru. U Rijeci smo kupili Gibson SG, gitaru kakvu je svirao Frenk Zappa. Doneo sam je u Rašu zapakovanu u novinski papir i više se od nje nisam odvajao. Počeo sam da vežbam i po deset sati na dan, brzo savladavao repertoar i za godinu dana stigao u Zagreb kako bih oformio bend. Nastala je grupa “Dorian Gray”. Svako je svirao svoj instrument kako je želeo, bila je to ekipa dobrih ljudi.”
‘Gorivo budućnosti će biti ljubav’
Massimo je odlučio da ispriča tajnu o snazi nekih pesama koje je otpevao.
“Sin jednog našeg poznatog novinara umirao je od teškog oblika tumora na mozgu. Nikada taj mladić, inače obljubljen u mnogim društvima, nije pridavao previše pažnje mojim pesmama, slušao je potpuno drugačiji žanr. No, otac ga je sve češće, kako je bolest napredovala, zaticao u krevetu sa slušalicama na ušima. Na očevo pitanje šta to tako uporno sluša, rekao je da sluša Massima. Otac je bio više nego iznenađen, no nesrećni mu je smrtno bolesni sin objašnjavao kako se oseća bolje i da mu, iako to nikada pre nije slušao niti pratio, pomaže. Doslovno je odlazio na drugi svet slušajući moje pesme. Znale su to medicinske sestre i nisu mu skidale slušalice sa ušiju. Umro je i njegov otac mi je ispričao to kroz suze. Ne mogu da verujem koliko nekim ljudima znači to što ja radim. Ispada da su recimo u ovom slučaju pesme imale terapeutski efekat kojeg ni autor muzike niti ja nismo svesni. I dalje mislim da ne predstavljam ništa posebno, ali ima ljudi kojima to, iako im ja ne značim apsolutno ništa ili im čak idem na živce, u jednom trenutku ta moja pesma pomaže. Mislim da još uvek ne znamo šta sve ljubav i muzika mogu da urade. Ja sam uveren da će gorivo budućnosti biti ljubav”.
O deci i budućnosti
Naša deca imaju budućnost, ali mi moramo moramo da im se sklonimo sa puta. Kritikujemo ih što su stalno pognuti nad telefonima, ali naša generacija je to napravila. Mi smo hteli napredak i digitalizaciju, ali kad smo to dobili, a imajući sećanja na jednu loptu u ulici, ostali smo iznenađeni. Danas lopte i tone igračaka ne služe ničemu. Davali smo deci previše jer smo mislili da smo mi imali premalo. A imali smo taman.Istorija je niz krvavih sukoba, granice su iscrtavane krvavim sukobima, religije su ogrezle u krv. Jedva čekam da naša doktrina nestane i da naša deca krenu da stvaraju bolja društva, ali bojim se da ništa ne učimo iz grešaka. Recimo Drugi svetski rat, sud u Nurnbergu je bio zbog koncentracionih logora najviše. Danas imamo direktan prenos zla, pretvaranja gradova u brisani prostor, i šta činimo? Ništa. Jako sam tužan zbog toga što mi je kći rekla pre tri meseca da idemo u svetski sukob. Ja spavam dva sata, pa sam budan tri sata i tako celu noć, ne znam šta je san u celini. Iza nas muzičara će ipak ostati samo pesme”, rekao je on za magazin Ekran Večernjeg lista.
