Da li je novosadska Deklaracija autentični plod balkanske politike, koja bi pre svega morala da ima u vidu interese stanovnika balkanskih zemalja?
Posle završetka dvodnevnog sastanka predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, te premijeri Severne Makedonije Zoran Zaev i Albanije Edi Rama predstavili su javnosti 10. oktobra u Novom Sadu zajedničku Deklaraciju o uspostavljanju zone „malog Šengena“. Već upotreba sintagme „mali Šengen“ jasno ukazuje na nameru donosilaca Deklaracija da po uzoru na „veliki“ Šengen, u koji je uključeno 26 evropskih zemalja, do 2021. godine uklone između ovih država graničnu kontrolu i sve druge vancarinske barijere koje onemogućavaju slobodan prekogranični protok roba, kapitala i ljudi. Kako je tom prilikom objasnio A. Vučić, sva trojica lidera „jedva čekaju“ da drugi članovi tzv. zapadnobalkanske šestorke (čine je pored Srbije, Severne Makedonije i Albanije, još i Crna Gora, BiH i tzv. Republika Kosovo), koji se na više mesta eksplicitno pominju u tekstu Deklaracije, prihvate osnovna pravila „malog Šengena,“ a ona će možda već biti obelodanjena na sastanku u Ohridu, 10. novembara ove godine. Pri tome su Crnoj Gori, BiH i tzv. Kosovu već upućeni pozivi za sastanak koji će biti održan u decembru u Tirani.
BALKAN BALKANSKIM NARODIMA ILI…? Predlagači uspostavljanja zone „malog Šengena“ na području tzv. Zapadnog Balkana su svoju inicijativu opravdali isključivo pozivanjem na ekonomske argumente, koji na prvi pogled deluju prihvatljivo svima, a pri tome su i te kako pogodni za (zlo)upotrebu u političkoj komunikaciji s biračima u balkanskim cezarističkim demokratijama. Sledstveno, iz Novog Sada su lideri Srbije, Albanije i Severne Makedonije građanima poručili kako će stvaranjem zone slobodnog protoka ljudi, roba, usluga i kapitala učiniti tzv. Zapadni Balkan atraktivnijim za investitore iz EU i drugih zemalja, pošto će se dobiti jedinstveno tržište od skoro 20 miliona ljudi, sa znatno većim BDP od pojedinačnih nacionalnih BDP. Uz to, na jedinstvenom tržištu rada inostrani investitori će lakše rešavati problem deficita radne snage koji postoji na nacionalnim tržištima rada. Ukidanjem graničnih kontrola trebalo bi da budu smanjeni operativni troškovi za 7% do 9%, a sve to zajedno bi moralo da utiče na popravljanje životnog standarda i povećanje plata. Takav jedinstveni regionalni ekonomski prostor bi u budućnosti zajednički nastupao prema bilo kojoj trećoj strani, a naročito u odnosu na institucije EU, što bi prema očekivanjima A. Vučića moralo da rezultira većim uvažavanjem interesa stanovnika tzv. Zapadnog Balkana. Iako su potvrdili da je stvaranje zone „malog Šengena“ komplementarno s procesom evrointegracija, Vučić, Rama i Zaev su iz Novog Sada poručili da njihove zemlje ne žele više da pasivno iščekuju iz Brisela milost proširenja, već su umesto toga odlučili da, rečju A. Vučića, „uzmu sudbinu u svoje ruke“.
Posmatrana iz ugla ove poruke i pretpostavljenih direktnih ekonomskih koristi koje bi stanovnici balkanskih zemalja imali od uspostavljanja jedinstvenog tržišta rada, roba, usluga i kapitala, novosadska Deklaracija o „malom Šengenu“ deluje kao najava vraćanja politici „Balkan balkanskim narodima“. Da li plan o uspostavljanju slobodne ekonomske zone zaista predstavlja izraz ideje koja se, rečju V. Ćorovića, u najkraćem sastoji u tome da su „balkanski narodi, bez izuzetka, poučeni iskustvom, došli odavno do saznanja da je jedini uslov za njihov opstanak taj da budu ostavljeni sami sebi“?
UZ SAGLASNOST SAD I EU Već poruka Edija Rame da se sastanak u Novom Sadu „nije iznenada desio“, te da u odluci o uspostavljanju zone „malog Šengena“ treba videti ništa drugo do „realizaciju Akcionog plana za formiranje regionalne ekonomske oblasti koji je usvojen 2017. godine na tršćanskom sastanku Berlinskog procesa“, jasno pokazuju da novosadska Deklaracija nije nikakav autentični plod balkanske politike, koja bi pre svega morala da ima u vidu interese stanovnika balkanskih zemalja. Pošto se uspostavljanjem zone slobodnog prekograničnog protoka ljudi, roba i kapitala samo realizuju već preuzete obaveze u okviru Berlinskog procesa, onda se realizacijom ove ideje u prvom redu ostvaruju interesi država i organizacija koje koordiniraju i nadziru regionalnu saradnju na tzv. Zapadnom Balkanu u okviru Berlinskog procesa, a to su, u prvom redu, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, kao i međunarodne finansijske institucije poput Svetske banke i MMF. Da su Rama i Zaev otišli na novosadski sastanak sa Vučićem tek pošto su dobili saglasnost SAD i EU, pokazuje izjava potpredsednika makedonske vlade zaduženog za evrointegracije Bujara Osmanija, data 1. oktobra nemačkom „Dojče vele“: „Mi smo na korak do početka pregovora sa EU, de facto smo članica NATO-a, pa bi zato za takve inicijative (’mali Šengen’) trebalo konsultovati Vašington i Brisel.“
I pored zaklinjanja da uspostavljanje zone slobodnog protoka ljudi, roba i kapitala na tzv. Zapadnom Balkanu nije zamena za proces proširivanja EU, niti za klinički mrtav CEFTA sporazum poništen carinskim stopama prištinskih separatista, jasno je da „mali Šengen“, zajedno sa implementacijom pravnih standarda EU, služi obezbeđenju neokolonijalnih ekonomskih, a s njima u vezi i političkih interesa zapadnih metropola i zapadnih nadnacionalnih kompanija na Balkanu. Pri tome će među balkanskim narodima najveću korist od jedinstvenog balkanskog tržišta imati trenutno biološki najmlađi, ekonomski još uvek najsiromašniji, ali poslovno najagilniji i socijalno i te kako pokretljivi Albanci. To je uostalom u Novom Sadu potvrdio i srpski predsednik, zaključivši kako će na jedinstvenom balkanskom tržištu rada inostrani investitori u automobilskoj industriji lakše nadomestiti deficit radne snage koji postoji u Srbiji i Makedoniji, što jedino može da pretpostavlja angažovanje radnika iz Albanije ili tzv. Republike Kosovo. Ako se zna da, primera radi, predstavnici turske „Taj grupe“ ne prestaju da jadikuju našim vlastima zbog toga što ne mogu da im obezbede potreban broj radnika na osnovu čijeg bi angažovanja povukli obećana sredstva iz budžeta Srbije, tada nije nemoguće zamisliti da se deficit od više hiljada radnika u fabrici u Kraljevu nadoknadi uvozom radne snage iz Albanije ili s područja Kosova i Metohije. Pošto „mali Šengen“ podrazumeva i međusobno priznanje školskih i fakultetskih diploma u cilju formiranja jedinstvenog tržišta rada, ako bi uspela realizacija ove ideje građani centralne Srbije bi posle 2021. godine mogli da umesto svojih sugrađana koji su otišli u zemlje EU dobiju Albance kao lekare ili medicinske sestre.
ŠTA PORUČUJE EDI RAMA? Umesto pomaganja Albancima iz Albanije i sa Kosova i Metohije da se uključe i institucionalno povežu u jedinstveno tržište rada, roba i kapitala, na kome jedino mogu da budu konkurentni njihovi privredni subjekti, uz dodatno saobraćajno povezivanje s moravsko-vardarskom dolinom i Koridorom 10, interes srpskog naroda je da se do punog vraćanja teritorije KiM pod Srbijin suverenitet izoluje i ekonomski iscrpi albanski separatistički režim. To bi neminovno dovelo do ubrzavanja već započetog procesa demografskog pražnjenja teritorije Kosova i Metohije, ali i Albanije. U takvim okolnostima ni homogeno albansko društvo ne bi odolelo iskušenjima podela i sukoba, a uz njih bi se pojavili prvi znaci nacionalnog defetizma i apatije. Suprotno tome, „mali Šengen“ bi obezbedio institucionalne pretpostavke da „Velika Albanija“ postane, zahvaljujući podršci Srbije, ekonomski održiva realnost.
Pod institucionalnim okvirom „malog Šengena“ našla bi se ne samo teritorija tzv. prirodne Albanije već i celokupna BiH, što bi pomoglo afirmaciji nadentitetskog nivoa vlasti u BiH. Nasuprot tome, regionalna ekonomska saradnja u okviru Sporazuma o specijalnim vezama između Srbije i Srpske doprinosi jačanju državnosti srpskog entiteta u BiH.
Kada Edi Rama u Novom Sadu kaže da „ne možemo biti taoci prošlosti ili taoci nekih neslaganja“, on nam, zapravo, poručuje da je srpsko nacionalno pitanje na Balkanu zauvek rešeno uništenjem Republike Srpske Krajine, nasilnim uključivanjem Republike Srpske u BiH, odvajanjem Crne Gore i otimanjem Kosova i Metohije. Cementiranju takve NATO mape Balkana služe institucionalna rešenja koja nas okreću ka „budućnosti“, kakav je i „mali Šengen“. Jednom rečju, interes Srbije nije u prihvatanju institucionalnih modela regionalne saradnje koji u ime stabilnosti i mira na Balkanu održavaju u životu državolike monstrume kakva je tzv. Republika Kosovo, dok srpsko nacionalno pitanje tretiraju kao temu koja je skinuta sa dnevnog reda svetske politike. Umesto toga, svetskim metropolama treba poručiti da sve dok se pravično ne reši srpsko nacionalno pitanje na Balkanu neće biti mira.
