Ma koliko priče o ruskoj i kineskoj pretnji bile prenaduvane, zbog ogromnih profita već godinama se gradi infrastruktura sukoba, koja kad-tad može da profunkcioniše u svojoj izvornoj svrsi
Vojno prisustvo Sjedinjenih Američkih Država u Evropi dostiglo je rekordni nivo od početka 21. veka, saopštio je prošle nedelje generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, obraćajući se poslanicima u Evropskom parlamentu. „Danas imamo više američke vojske nego u mnogim godinama od početka veka. Kroz nekoliko nedelja započeće najveći manevri ’Zaštitnik 2020’, zbog čega će u Evropu iz SAD stići 20.000 vojnika“, naglasio je Stoltenberg. Američki vojnici biće raspoređeni po različitim evropskim zemljama, radi učešća u nekoliko vojnih vežbi i to će biti najveće razmeštanje trupa SAD u poslednjih 25 godina. Posle okončanja planiranih aktivnosti, gosti iz Amerike biće vraćeni na svoje položaje u SAD. To, međutim, ne mora da znači definitivni odlazak – još novembra prošle godine poljski premijer Mateuš Moravjecki otkrio je da SAD planiraju da udesetostruče brojnost svojih vojnika na teritoriji Poljske.
„MALE VEŽBE“ I „MALE ATOMSKE BOMBE“ I eto, rekao bi neko, dobrih vesti za Evropu. Sad više, bar do aprila, dokle će trajati vežbe, neće morati da strepe od spoljne agresije, jer će najveće američko vojno prisustvo u ovom veku odvratiti svakoga ko bi na to pomislio. Ali ko bi to mogao biti? Ko ima dovoljno drskosti da planira invaziju na članice NATO-a, najveće vojne sile na svetu? Ako je verovati Pentagonu, to je Moskva. Zato su nedavno i održali „male vežbe“, razrađujući scenario po kome Rusija nanosi nuklearni udar po NATO objektu u Evropi – ograničeni napad atomskim oružjem male snage.
U Rusiji, međutim, imaju drugačije tumačenje. Prema rečima poslanika Državne dume Jurija Švitkina, imitacija nuklearnog udara na Rusku Federaciju manevrima američkih vojnika jeste posledica informacionog rata protiv Rusije. Ali otkud sad udar po Rusiji, zar po scenariju nisu Rusi napali Evropu „atomskim oružjem male snage“? Kako se ispostavilo, suština održane vežbe i jeste u tom „mogućem protivudaru“. Pod izgovorom odbrane od ruske agresije, Pentagon razrađuje planove nuklearnog sukoba – u Evropi. U tu svrhu, upozoravaju opet ruski eksperti, vojska SAD već priprema „male atomske bombe“, zamenjujući dosadašnje bojeve glave snage od 100 do 250 kilotona mnogo slabijim – od pola, do dve-tri kilotone.
Veruju da njihova upotreba neće izazvati katastrofalne posledice po okolinu i civilno stanovništvo. Neka vrsta „humanih atomskih bombi“. Takoreći, bombica. To bi Evropljane trebalo mnogo više da zabrine, nego da obraduje. Sa izuzetkom Francuske, EU ne poseduje samostalne kapacitete za atomski rat, već je pod američkim „nuklearnim kišobranom“, plaćajući zaštitu spoljnoj sili koja razmešta na njihovoj teritoriji oružje za masovno uništenje usmereno ka drugoj evropskoj sili – Rusiji. Ostaje utisak, mada Evropljani o tome nerado govore, da ih niko ništa i ne pita.
Deputat Švitkin ističe da je ovaj nuklearni scenario američke armije, zapravo, akcija zastrašivanja usmerena protiv Rusije i tvrdi da Vašington ovakvim akcijama nastavlja informativni rat protiv RF. „Nažalost, SAD uvećavaju svoj nuklearni potencijal kršenjem Sporazuma o raketama srednjeg i kraćeg dometa, koji su oni jednostrano napustili. To je činjenica i pokušaj zastrašivanja“, poručio je poslanik Dume. Ruski vojni ekspert Konstantin Sivkov ukazuje spremnost SAD da se upusti u „mali atomski rat“. Ostaje otvoreno pitanje da li konflikt može ostati mali i ograničen, ili upotreba nuklearnih sredstava vodi u katastrofu planetarnih razmera.
AMERIKA ZAPOČINJE OPASNU IGRU Prema ruskoj vojnoj doktrini, Moskva može da upotrebi nuklearno oružje samo kao odgovor na atomski napad bilo koje jačine, ili ako je predmet nenuklearne agresije tolike jačine da je u pitanje doveden sam opstanak države. Ni u jednom, ni u drugom slučaju, međutim, nije predviđeno da bi Rusija prva i bez povoda upotrebila atomske „male“ ili „velike bombe“, jer bi to bilo protivno njenom zakonodavstvu. Zato je američki scenario „malog atomskog rata“ takođe opasan – on insinuira da u Kremlju sede kriminalci, spremni da krše i domaće i međunarodno pravo. A sa međunarodnim kriminalcima zna se kako se postupa. Zato Švitkin ima pravo kada ocenjuje da je reč o nastavku informativnog rata. Na duge staze, osim istine koja prva strada, žrtva tog rata može postati i Evropa.
Ruski zamenik šefa diplomatije Sergej Rjabkov ocenio je da SAD, uvežbavajući nuklearne udare po teritoriji RF, idu putem konfrontacije i doprinose snižavanju praga primene oružja za masovno uništenje. Ruski MIP osuđuje američke manevre s vežbanjem primene atomskog oružja ka Rusiji, naglasio je Rjabkov. „Umesto da se usredsrede na napore za jačanje sistema kontrole nad naoružanjem, uključujući raketno-nuklearno, SAD započinju krajnje opasnu igru“, ističe diplomata, podsećajući da Moskva može upotrebiti najsmrtonosnije oružje samo u dva navedena slučaja. Kako je naglasio, nikakvi drugi scenariji, poput onog koji predstavlja američka strana – ne postoje, nazivajući „praznim brbljanjem“ razmišljanja o tome da Rusija može da postupa po doktrini „eskalacija radi deeskalacije“. „Zato skrećemo pažnju američkim kolegama na neophodnost da se u potpunosti razjasni njihovo vojno planiranje, za početak ponovo potvrđujući poznatu formulu još iz sovjetskog vremena: u nuklearnom ratu ne može biti pobednika i on nikada ne sme da bude započet“, naglasio je Sergej Rjabkov.
U američkom Kongresu, u budžetskom komitetu, takođe su se ovih dana bavili Rusijom i – mogućim ratom u Evropi. Na zahtev senatskog odbora za odbranu, razmatrali su scenario oružanog sukoba s Rusijom u baltičkom regionu (kao i s Kinom u Južnom kineskom moru). Prema ovim „prognozama“, Moskva može da napadne jednu ili više pribaltičkih država. Ruski eksperti i u ovom slučaju ocenjuju da je reč o igri koja treba da posluži za raspirivanje antiruskih strasti u Priblaltiku. U Kongresu su izvršili procenu niza oružanih sistema koje bi Pentagon mogao da iskoristi za jačanje sopstvenih pozicija u slučaju sukoba s Rusijom i Kinom. Imajući u vidu da se radi o milijardama budžetskih dolara, primarna motivacija projektovanja „budućih konflikata“ je novac. Ne čudi što i po ovom „scenariju“ Rusija samo što nije nekoga napala. O „agresivnim Kinezima“ da se i ne govori. Dok je tako, Pentagon može mirno da napada američki budžet.
PODSTICANJE NEPRIJATELJSTVA PREMA RUSIJI U izveštaju Kongresa, u koji je imao uvid RT, analizira se zabrinutost Pentagona da Rusija i Kina mogu da osujete američku dominaciju u vazduhu i na moru, čime bi se ograničile mogućnosti SAD za vođenje „kampanja“. Kako se navodi, akcije SAD u Iraku, Avganistanu i Jugoslaviji počele su brzim uspostavljanjem dominacije u vazduhu i na moru koja je zatim korišćena za kopnene operacije (zaboravili su da direktnog kopnenog napada na SRJ nije ni bilo). Kako se navodi, verovatni protivnici među kojima su Rusija i Kina mogu ozbiljno da otežaju realizaciju scenarija budućih „kampanja“. „Među scenarijima planiranja Ministarstva odbrane, sa najvećim troškovima i naporima povezani su oni vezani za pretpostavku sukoba s Rusijom i Kinom. Obe ove zemlje uložile su velika sredstva u sisteme naoružanja koji mogu da liše SAD mogućnosti nesmetane primene u graničnim regionima svojih vazdušnih i pomorskih snaga“, navode u komitetu. Razmatra se i koje bi raketne i antiraketne sisteme mogli da upotrebe i koliko bi svaka od tih varijanti zahtevala milijardi dolara.
Ovakva „razmišljanja“ podstiču neprijateljstvo prema Rusiji u Evropi, a posebno u zemljama koje su joj geografski blizu. Vašingtonu to može koristi jer smatra da će tako izolovati Moskvu, ali se time podstiče atmosfera napetosti i sukoba u Evropi, kao i pripreme za rat. Umesto da se kontinent okrene miru i saradnji, što je od najvećeg interesa za njegove stanovnike. Bajkama o ruskoj i kineskoj pretnji dodaje se ugalj u američku ratnu lokomotivu: ma koliko sve ove priče bile prenaduvane – mahom zbog ogromnih profita – već godinama se gradi infrastruktura sukoba, koja kad-tad može da profunkcioniše u svojoj izvornoj svrsi. Pri tome nije nevažno što NATO i Vašington godinama odbijaju da s Moskvom započnu realne razgovore koji bi vodili deeskalaciji u Evropi, već napuštaju i sporazume potpisane u decenijama nakon Drugog svetskog rata. Ako se spirala sukoba ne zaustavi, varaju se oni koji misle da će moći proces da obuzdaju i kontrolišu na nivou „malog atomskog rata“.
