Glumac Predrag Miki Manojlović odbio je reditelja Stivena Spilberga, a francuskom predsedniku Emanuelu Makronu je u lice rekao istinu o Kosovu i Metohiji.
Miki Manojlović gostovao je u emisiji “Za stolom sa Apostolom” na RTS-u, gde je podelio detalje iz svoje bogate karijere.
On je otvoreno govorio, između ostalog, o svom odnosu sa predsednikom Francuske i odbijanju holivudskog producenta i reditelja Stivena Spilberga.
Gospodine Manojloviću, vaša pozorišna i filmska karijera je impresivna. Kako ste uspeli da ostvarite toliko uloga?
– Pa, iskreno, ne znam ni sam kako sam stigao. Nisam žurio, to se jednostavno događalo. Gluma je za mene postojanje, ne samo ponašanje ili zanat. Svaki glumac je poseban kosmos i teško je objasniti kako se menja iz uloge u ulogu. Sloboda u glumi je retka i dragocena, i to je ono što nas vodi.
Upravo ste igrali u predstavi “Garderober” u Zagrebu. Kako su vas tamo prihvatili?
– Kao i u Beogradu, nema velike razlike. Gostovali smo sa velikim uspehom u ZKM.
Nedavno ste radili i na novom projektu koji povezuje Beograd, Zagreb i Sarajevo. Volite li političke trilere?
– Politički trileri su često predvidivi, sa jednom matricom. Imaju napetost, ali retko iznenađuju. Ipak, takvi projekti su zanimljivi jer povezuju različite sredine i priče.
Kako se nosite sa prelaskom iz zahtevnih uloga, poput kralja Lira, u svakodnevni život?
– Teško je potpuno se isprazniti od uloge. Ona ostaje u meni. Gluma nije samo zanat, već postojanje. Svaka uloga ostavlja trag, i to je deo umetničkog procesa koji traje.
Vaša veza sa Francuskom je poznata. Kako je ona uticala na vaš život i karijeru?
– Moja majka je iz Crne Gore, otac je rođen u Francuskoj. Od malena sam bio vezan za francuski jezik i kulturu, zahvaljujući baki koja me je učila francuski. Francuska je moja druga domovina, a poznanstvo sa glumcem Simonom Abkarijanom i odnos sa predsednikom Makronom dodatno su obogatile moj život.
Spomenuli ste predsednika Makrona. Kako je došlo do vašeg susreta i razgovora o Kosovu?
– Bio sam na događaju gde je Makron bio gost. Imao sam fotografiju iz Prvog svetskog rata koja povezuje moju porodicu sa njegovom. Kasnije smo se videli na večeri i razgovarali o Kosovu. On me je pitao za mišljenje, a ja sam mu rekao da rešavanje mora biti poštovanjem rezolucije 1244.
Kako gledate na podeljeno društvo i da li umetnik ima pravo na sopstveno mišljenje u takvom okruženju?
– Društvo je veoma podeljeno i nedostaje dijalog. Umetnik mora imati pravo na svoje mišljenje, ali često je izložen kritikama i napadima, naročito na društvenim mrežama. Važno je da se sagledaju činjenice i da se vodi konstruktivan dijalog.
Čuvena je priča da ste odbili Stivena Spilberga. Zašto?
– On je bio producent, ne režiser. Nisam želeo da učestvujem u filmu koji glorifikuje nestajanje Jugoslavije i ubijanje naroda. To nije bila priča koju sam želeo da podržim.
Zašto niste dobili Zlatnu palmu u Kanu za glavnu mušku ulogu?
– Žan Moro mi je rekla da su morali da nagradu daju i drugim filmovima, iako sam bio blizu. Nagrade su dobre, ali nisu presudne. Važno je šta ostaje posle njih.
Na kraju, šta za vas znači Vidovdan i vaša uloga Vuka Karadžića?
– Vidovdan je simbol slobode, što je za mene najvažnije. Vuk Karadžić je bio čovek svog i budućeg vremena, veliki reformator jezika i kulture. Ta uloga mi mnogo znači i ponosan sam što sam je igrao.
