Filmovi o Džejmsu Bondu uvek su predstavljali ogledalo u kome globalni Zapad prikazuje svoju političku moć, a ta slika nikada nije izgledala konfuznije, niti strašnije: Rusi su i dalje zlikovci, terorizam je i dalje globalan, „crni životi“ su i dalje „bitni“, ali istovremeno bezbednosni sistem samom sebi predstavlja najvećeg neprijatelja i kreatora kriza koje sam kasnije rešava, sa sve visokoparnim frazama o „zakletvi da će se služiti otadžbini“. I mada ništa ne funkcioniše, i mada je sistem bušan kao sir, svi se prave ludi. Upravo to predstavlja najverniju sliku savremene globalne obaveštajne zajednice u ovom filmu.
vadeset sedmi film o Džejmsu Bondu i peti u kome glamuroznog britanskog špijuna igra Danijel Krejg, nakon što je u bioskope stigao sa par godina zakašnjenja, uprkos ambicioznoj produkciji i emotivnoj priči ostao je u senci pitanja „ko će biti sledeći Bond”. Film koji rediteljski potpisuje Kari Džodži Fukunaga pod nazivom Nije vreme za umiranje (možda bi primereniji bio prevod „Loše vreme za umiranje”, ili čak „Nema vremena za umiranje”) znatno je kvalitetniji i uzbudljiviji od svog prethodnika Spektre, čije je rupe u velikoj meri pokrpio, ali i dalje nije uspeo da opravda „ceđenje suve drenovine” iz Krejgovog Bonda nakon vrlo solidne i umetnički zaokružene trilogije koja je završena sa Skajfolom 2012. godine.
Jedna od posledica ovog „zamora materijala” bilo je i to što je zapadna javnost u kudikamo većoj meri bila zainteresovana za pitanje „šta dalje sa Bondom”, nego za sam film. Naravno, u kontekstu vladajuće ideološko-političke klime u Holivudu, ovo pitanje je u prevodu značilo „kada će Bond da evoluira iz postojećeg mizoginog, toksično-maskulinog i patrijarhalnog ideala Privilegovanog Belog Muškarca” u „tajnog agenta za novo vreme”, koga bi u idealnim okolnostima igrao pripadnik neke manjinske etničke ili kulturne zajednice, žena, ili – idealno – oboje.
Ironično, sam film – koji inače u velikoj meri predstavlja galimatijas komitetski sklepanih opštih mesta za širokopojasno povlađivanje globalnoj publici – direktno odgovara na ovaj kulturološki izazov, predstavljajući publici „novog agenta 007” – harizmatičnu, drčnu i opasnu crnkinju Em Nomi (igra je Lašana Linč), koja je „nasledila Bondovu šifru” nakon što je ostareli Džejms otišao u penziju.
Rezultat ovog eksperimenta je prilično očigledan – ne samo da pedantna, profesionalna, i ozbiljna Nomi ne može da „popuni Bondove čizme” ni kao operativac, ni kao špijun, a kamoli kao ikona popularne kulture, nego ne uspeva čak da zaseni ni Iv Manipeni, koju od Skajfola naovamo vrlo ubedljivo igra, takođe crnkinja, Naomi Haris, da ne pominjemo bravuru koju je za svega desetak minuta na sceni izvela latinoamerička lepotica Ana de Armas, čiji je sporedni lik u svojoj senci ostavio celi ostatak filma.
Problem, naravno, uopšte nije u Lašani Linč, koja je vrlo kompetentno i ubedljivo odigrala treniranog profesionalnog ubicu MI6; problem je u tome što „007”, uprkos frazi koju više puta ponavljaju u filmu – nije samo broj.
Stari kadar
Ovih dana korisnike društvenih mreža pasivno-agresivno je bombardovao članak o novom Bondu iz londonskog „Ekonomista”, koji čitaoci, naravno, uglavnom nisu mogli da pročitaju jer je za to potrebno pretplatiti se na elektronsko izdanje ovog lista, ali je zato bio naglašen isečak u kome se tvrdi da „javnost greši” kada pruža otpor „crnom i ženskom Bondu”, jer Bond „nije persona, nego skica” (outline), njegov lik se iscrpljuje u rigidnom designatoru njegovog imena i šifre i eventualno u afinitetu prema votka-martinijima, dok sve ostalo može da bude prepušteno slobodnoj mašti scenariste i reditelja.
Ovaj film, međutim, pokazao je da to jednostavno nije tako. Bond predstavlja hladnoratovsku ikonu zapadne civilizacije upravo zato što otelovljuje onaj njen fundamentalni aspekat koji danas u Holivudu nije politički korektan – on je osioni i arogantni beli muškarac iz visokog društva kome su zbog njegovog socijalnog statusa sva vrata otvorena, i koji upravo zato smatra da je njegovo prirodno i bogomdano pravo da gazi preko mrtvih da bi dobio ono što hoće.
Crnac ili žena ne mogu biti ubedljivi u toj ulozi iz prostog razloga što Džejms Bond otelovljuje jedan rasni i rodni stereotip. Holivud je prethodnih decenija u nastojanju da svoje likove učini prijemčivijim za šarolikiju publiku imao niz uspešnih „operacija zamene pola”, odnosno „bojadisanja” ikoničnih likova popularne kulture: padaju na pamet „Marvelovi” Nik Fjuri ili Majls Morales, pomenuta crna Iv Manipeni, ili sjajna Džudi Denč u ulozi M u ranijim „Bondovima”, baš kao što je Lusi Liu ubedljivije odigrala „doktorku Votson” u američkoj seriji o Šerloku Holmsu od klasičnih engleskih glumaca kao što su Martin Friman i Džad Lou u drugim ostvarenjima o slavnom detektivu. Međutim, na svaku ovakvu uspešnu zamenu dođu bar tri usiljene i besmislene, gde je usiljena promena rase ili roda glavnog junaka, umesto sredstva za oplemenjavanje priče, bila sama sebi svrha.
Džejms Bond je svakako jedan od takvih likova – ako hoćete da temeljno izmenite ono što on jeste, morate da ga odbacite u celini. Problem je u tome što, ako savremeni Holivud možda intimno i želi da se ratosilja Bonda kao „hladnoratovskog dinosaurusa čije je vreme prošlo”, on to ne može da učini jer – nema kim da ga zameni. Priča o kulturološki prevaziđenom tajnom agentu tako postaje priča o čitavoj jednoj generaciji koja je izgradila današnji privilegovani Zapad, na čijim plećima stoji današnja rasno, klasno, rodno, i ekološki osvešćena globalna civilizacija, koji su u međuvremenu postali politički nepodobni i „neprijatni relikt prošlosti”, ali bez kojih celi sistem i dalje ne može da funkcioniše, jer nije u stanju da im proizvede zadovoljavajuću zamenu.
Špijunska melodrama
Nije vreme za umiranje sve vreme upravo ostaje razapet između te potrebe da se publici prikaže ono što već pola veka voli da gleda – bandoglavog i osionog britanskog aristokratu besprekornih manira sa viškom testosterona i manjkom empatije koji nestrpljivo cepa suptilne obaveštajne mreže i zavese spavaćih soba zanosnih lepotica, i potrebe da se Bond „prevaziđe”, „transformiše” i da „evoluira” u nešto politički i ideološki podobnije. Pritom je temu „prevaziđenosti Bonda” već ubedljivo – i u ovoj, Krejgovoj instanci – ubedljivo tematizovao Sem Mendez u Skajfolu i Fukunaga tu nije imao ništa naročito smisleno da doda. Odnosno, ono što je dodao pretvorilo je Bonda iz špijunskog trilera u – melodramu.https://www.youtube.com/embed/6kw1UVovByw”Skajfol” (2012), trejler
Bez sumnje, nije bila reč o nedostatku talenta ili kreativnosti – prvi deo filma predstavlja klasičnog Bonda u jednom od najboljih izdanja otkako je šifra 007 dodeljena Danijelu Krejgu. Scene u Karibima, uz nezaboravne epizode već pomenute Ane de Armas i Džefrija Rajta, mogu da stoje rame uz rame sa najvećim dometima franšize. Sučeljavanje Bonda sa Blofeldom u zatvoru bilo je toliko dobro da je čak opravdalo postojanje inače blede i dosadnjikave Spektre. Najzad, automobilska jurnjava u Norveškoj s malim detetom koje razgoračenih očiju sedi na zadnjem sedištu, dodala je faktor „spilbergovskog” uzbuđenja na koji nismo navikli u špijunskim akcijašima.
Osnovna tema filma, međutim, jednostavno nije dorasla zadatku. Pritom, nije čak reč o tome da je ona loše odabrana kao način da se Bondov lik učini čovečnijim i emotivno zrelijim, već prosto u tome da je to sve učinjeno usiljeno i neubedljivo. Pitanje porodičnog života i lojalnosti obaveštajnih agenata je samo po sebi omiljena i dobro istražena tema, koja stoji u temelju nekih nezaboravnih filmova kao što su Morelovih 96 sati iz 2008, Zemekisovi Saveznici (2016), ili, u krajnjoj liniji – Hičkokova Ozloglašena (1946). Uostalom, srpska špijunska serija Državni službenik besprekorno je prenela ovu tematiku u realije balkanskih obaveštajnih igara, pri čemu je Milan Marić odigrao ulogu „Bonda u ulozi oca” kudikamo ubedljivije od Krejga u ovom filmu.
Paralelna čitanja
Osnovni utisak koji Nije vreme za umiranje ostavlja na kraju jeste da je film plod jednog bezdušnog, ali veoma pedantno sprovedenog marketinškog istraživanja tržišta. U pitanju je u velikoj meri kameleonsko delo koje sadrži „ponešto za svakoga”, i koje je baždareno na takav način da se može smisleno „čitati” iz potpuno različitih ideoloških perspektiva. Na taj način on predstavlja dva potpuno različita filma, u zavisnosti od toga iz koje perspektive odlučimo da mu pristupimo.
Jedan od ta dva filma predstavlja priču o „penzionisanju Bonda”, ne kao konkretnog agenta, već kao ideala. Film nam na više nivoa (mada suptilnije od Mendezovog Skajfola) šalje poruku da je Bond prevaziđen i zastareo: penzionisan je, njegova šifra je dodeljena agentu koja otelovljuje nove vrednosti obaveštajne službe, izgubio je kontakt sa realijama obaveštajnih odnosa u svetu, manje pije, ne švaleriše se, i postepeno se pretvara u očinsku figuru kojoj Služba više nije na prvom mestu, već primarno razmišlja kako da zbrine svoju porodicu.
Na kraju filma Bond više i nije Bond, i nema drugog izbora nego da umre. Pritom je misija obavljena, svet spasen, i ništa ga ne sprečava da sedne u svoja skupa kola i odveze se u luksuzni hotel sa prelepom damom ispod ruke, ali on to više neće. On hoće „ženu, kuću, i porodicu” koje ne može da ima. On je potrošen kao oružje i kao ikona, i preostaje mu samo da dostojanstveno siđe sa scene i prepusti špijuniranje u novom svetu novoj generaciji špijuna.
Gledano iz druge perspektive, imamo sasvim drugi film: penzionisani obaveštajac reaktivira se iz penzije nakon što se ispostavi da su svetske obaveštajne službe potpuno izgubile kontakt sa stvarnošću i sposobnost da iole kompetentno rade svoj posao. Aktiviranje ovog „starog kadra”, koji stvari rešava „u duhu stare škole”, jedini je način da se celi obaveštajni sistem spase od potpunog kolapsa, pri čemu Služba više nije u stanju ni da obavlja najbanalnije zadatke – da proverava biografije svojih saradnika, kontroliše kontakte zatvorenika u izolaciji sa spoljnim svetom, niti da pronađe svoju dugogodišnju saradnicu koja se krije u svojoj vlastitoj kući. U filmu se ispostavlja da čizme 007 ipak može da popuni samo Džejms Bond lično, a ako je raskalašni glamur i ohola samoživost nešto što treba da bude prevaziđeno, onda se ono prevazilazi u smeru jednog izrazito konzervativnog ideala – očuvanja porodice i (krajnje mačističke) „zaštite nejači”.
Drugim rečima, sa jedne strane imamo Službu koja otelovljuje i promoviše „progresivne vrednosti”, koja više nije sposobna da na elementarnom nivou štiti javnu bezbednost, koja bez ikakve transparentnosti organizuje vazdušne udare na teritoriju strane države kako bi prikrila posledice vlastite bezbednosne brljotine, a sa druge strane imamo aristokratski ideal „privilegovanog belog muškarca” koji se u svom tom geopolitičkom ludilu žrtvuje – da bi spasao ženu i dete. Na metanivou Bond silazi sa scene jer za njega na sceni više nema mesta, sa druge strane iza njega ostaje praznina, jer niko drugi nije ni sposoban, ni voljan da radi to što on radi.https://www.youtube.com/embed/zi-QvZWmDic”Bond Girls”
Teorije zavere, duboka država i privatizacija bezbednosti
Ako se film čita politički, dobijamo još veći galimatijas i šarenilo različitih ideja i motiva. Pritom se snažno oseti da u filmu postoje slojevi koji su nastajali u različitim političkim momentima tokom prethodnih nekoliko godina. S jedne strane imamo sliku „nekompetentnih obaveštajnih službi prošaranih korumpiranim političkim kadrovima”, što su nedvosmisleno otrovne strelice koje ciljaju na kadrovsku politiku Trampove administracije, sa druge strane imamo priču o zaveri da se globalno stanovništvo „pročisti od genetski označenih nepodobnih elemenata” putem masovnog prokužavanja laboratorijski proizvedenim virusom koji targetira samo osobe sa unapred definisanim genetskim segmentima DNK (pritom je ovo biološko oružje je nastalo u tajnim laboratorijama u Engleskoj i Rusiji), koja kao da je došla sa nekog QAnon ili antivakcinaškog foruma.
I glavni negativac je na sličan način „komitetski sastavljen” tako da „okida” reakcije kod svih ključnih ideoloških grupa na Zapadu – on je „ruski trovač” koji različitim otrovima likvidira nepoćudne ličnosti bez obzira na kolateralnu štetu, on je takođe i „ruski haker” koji sa lakoćom dolazi do podataka iz najbolje zaštićenih informatičkih sistema stranih međunarodnih službi i međunarodnih kriminalnih organizacija, ali je istovremeno „beli muškarac” koji neodređeno sugeriše da postoje „rasne grupe” koje treba „očistiti” sa planete.
Za publiku sa jeftinijim ulaznicama, tu je karikaturalni ruski naučnik Valdo Obručev koji, doduše, radi na nelegalnom projektu biološkog oružja koji britanska obaveštajna služba razvija samoinicijativno i bez ikakvog znanja svoje vlade (niti u bilo kom trenutku planira da je o tome obavesti), ali je istovremeno kukavički prevrtljivac koji zabija nož u leđa svom velikodušnom poslodavcu i odlazi da radi isti posao za loše momke u laboratoriji koja izgleda kao set za snimanje serije Černobilj; ovaj kukavni ljigavac potpuno arbitrarno i van karaktera preti crnoputoj operativki „da može izbrisati celu njenu rasu sa lica zemlje” kako bi joj dao za pravo da ga u nastupu pravednog gneva baci u bazen kiseline (nevezano za to što je od svojih šefova prethodno eksplicitno dobila nalog da ga likvidira kao, podrazumeva se, neugodnog svedoka).
Ovaj raskorak između „trampovske” i „posttrampovske” epohe svetske politike vidi se na svakom koraku – kreatori filma nam istovremeno poručuju da „obaveštajnim službama upravljaju moroni” čije brljotine mogu sve da nas pobiju, i da je vojno-bezbednosni aparat jedina brana koja stoji između mirnog sna građana planete i nedefinisanih uniformisanih terorista sa ne baš najjasnije formulisanim mračnim ciljevima i lošim ruskim akcentom.
I nije samo reč o tome da uloga Ujedinjenog Kraljevstva kao „globalne supersile”, koja samoinicijativno i bez ičijeg znanja i dozvole raketnim napadima bombarduje teritoriju ni manje ni više nego Rusije, nikada nije izgledala neubedljivije. (Jedino zajedničko što sa ovom filmskom flotom Njenog veličanstva ima onaj britanski bojni brod koji se nedavno dao u bežaniju nakon što su na njega pripucali Rusi pored Krima, jeste strategija „pravi se lud i ne priznaj ništa”.) Stvar je u tome da mi sada imamo sliku vojno-bezbednosnog sistema koji više ne pokušava ni da simulira da odgovara nekakvim konkretnim državnim ili nacionalnim interesima zemlje.
Bezbednosne službe u filmu su očigledno privatizovane i kriminalizovane, njihovi tajni projekti oružja masovnog uništenja nemaju nikakvu političku kontrolu, niti one polažu bilo kakve račune kada to nelegalno oružje prepuste u ruke međunarodnih terorista. Niti polažu bilo kakve račune kada, bez ikakve komunikacije sa vlastima svoje države niti sa saveznicima iz drugih država, bukvalno kidnapuju vlastitu flotu i narede nelegalne raketne napade na tuđu teritoriju samo da bi prikrili svoje sopstvene bezbednosne brljotine.https://www.youtube.com/embed/b7aLX5My-WoDanijel Krejg kao Džejms Bond
Filmovi o Džejmsu Bondu uvek su predstavljali ogledalo u kome globalni Zapad prikazuje svoju političku moć, a ta slika nikada nije izgledala konfuznije, niti strašnije: Rusi su i dalje zlikovci, terorizam je i dalje globalan, „crni životi” su i dalje „bitni”, ali istovremeno bezbednosni sistem samom sebi predstavlja najvećeg neprijatelja i kreatora kriza koje taj isti bezbednosni sistem kasnije rešava, sa sve visokoparnim frazama o „zakletvi da će se služiti otadžbini”. I mada ništa ne funkcioniše, i mada je sistem bušan kao sir, svi se prave ludi, i upravo to predstavlja najverniju sliku savremene globalne obaveštajne zajednice u ovom filmu.
Kako preživeti smrt špijunskog žanra
Bez ikakve sumnje, komandir Džejms Bond već decenijama predstavlja relikt prošlosti i (baš kao drugi instrumenti sile zapadnog bloka, poput NATO-a ili Cije) od pada Berlinskog zida uporno pokušavaju da „nađu neprijatelje koji će opravdati njihovo postojanje”. Svaka verzija Bonda odgovarala je svojoj eposi međunarodnih odnosa – Šon Koneri je bio Bond atomskog doba u vreme kada su špijunske igre još uvek bile delikatne a svet na ivici nuklearnog rata; Rodžer Mur je sa svojom glamuroznom i klovnovskom razmetljivošću najavio epohu reganizma u kojoj će arhineprijatelj – SSSR – biti konačno poražen upravo na planu kulturne politike; Brosnan je bio Bond epohe apsolutne američke hegemonije gde se svaka priča o patriotizmu i nacionalnim interesima gubila u globalnim tehnokratskim procesima. Krejgov Bond počeo je kao pokušaj da se celi koncept istrgne iz realpolitičkih okvira kojima je sve manje prilagođen i vrati u okvire filmskog žanra u kome najbolje funkcioniše, i prva tri filma su to besprekorno uradila, ukazavši jasno na jedinu budućnost koju ova franšiza može da ima.
Sudbina Džejmsa Bonda je ujedno sudbina žanra špijunskog filma, koji u svetu digitalnih tokova informacija odavno predstavlja temu epohe, a ne savremenosti. Baš kao što kostimirana drama predstavlja jedini žanr u kome se mogu snimati ubedljivi filmovi o gusarima i musketarima, o kaubojima i revolverašima, ili o avijatičarima-asovima, tako i špijunski film – ako pretenduje na ikakvu ubedljivost – mora ili da napusti svoje ustaljene žanrovske obrasce (uključujući i onaj ultimativni: uglađenog mačo-muškarca koji pijucka votka-martini dok očijuka sa lepoticom koja će mu odati tajne svoje države), ili da se potpuno zatvori u žanr i odbaci svaku pretenziju na savremenost. Najubedljiviji filmovi o Bondu koji su snimani prethodnih decenija pridržavali su se upravo ovog pravila, i – baš kao prva polovina Nije vreme za umiranje – briljirali su upravo kada su se oblikovali po nostalgičnim pravilima žanra, dok su obavezno ispadali smešni u nastojanju da „idu u korak sa vremenom”.
Ovo isto važi i za sve ozbiljne filmske alternative Bondu, bilo da je reč o parodijama ili kopijama. Urnebesne parodije o Ostinu Pauersu, genijalno nijansirane francuske komedije o tajnom agentu OSS 117 Mišela Haznavičijusa, tehnički savršena bioskopska ekranizacija špijunske serije iz šezdesetih Šifra UNCLE Gaja Ričija, ili inteligentna dekonstrukcija cele Bondove franšize koju je razvio Metju Von u svom serijalu Kingsman, svi ovi filmovi, svaki na svoj način, bili su verniji duhu Džejmsa Bonda o većine novijih filmova o samom Džejmsu Bondu, bili su „bondovskiji od Bonda”. I svi su oni po pravilu bili žanrovski „iščašeni iz stvarnosti” kako bi omogućili „suspenziju neverice”, koja predstavlja osnovni problem sa kojim se filmovi o Bondu sve češće susreću.
Da li je, onda, zaista vreme da Džejms Bond ode u penziju? Da li je Džejms Bond mrtav? Zapravo, pre se može reći da je mrtav svet koji ga je iznedrio i koji je decenijama branio. Poput hrabrih kauboja koji štite nezaštićene farme od najezda krvoločnih Indijanaca, poput Indijane Džonsa koji spasava mistične relikvije iz ruku okultnih nacističkih sekti, poput kapetana Džeka Vrapca koji slobodno krstari karipskim morem, i Džejms Bond može da opstane samo kao junak jednog vremena i jedne istorijske estetike. Špijunski filmovi koji pretenduju na savremenost moraće ili da se presele u svet računarskih centara i stranih ambasada čiji junaci nisu glamurozne ubice u skupim odelima sa votka-martinijem u ruci, već analitičari, novinari i uzbunjivači poput Edvarda Snoudena ili Džulijana Asanža, ili će – kao u slučaju već pomenutog Državnog službenika – morati da se presele na neki meridijan i u neku kulturu koja nije gadljiva na glamurozni i mizogini ideal koga otelovljuje agent 007.
Ali ako klasični špijunski film čeka ista sudbina klasičnih vesterna ili akcionih filmova Reganove epohe – koji su danas politički nepodobni u kulturi koja ih je iznedrila i za koju su izborili pobedu u Hladnom ratu – ostaje i dalje ono pitanje koje zapadna javnost grozničavo postavlja samoj sebi: „šta dalje?” Bond je mrtav, ali šta posle Bonda? Da li Zapad danas uopšte ima snage da proizvede tako jarke ikone globalne popularne kulture poput onih koje ovih odbacuje kao politički nepodobne? Čini se da nema, i da je strategija Holivuda da ove stare popkulturne ikone „rebrendira i modernizuje” do neprepoznatljivosti, i da se nada da to niko neće primetiti. Problem je što se primećuje.
I u novom Džejmsu Bondu se itekako primećuje. A u sledećem će se, kako stvari stoje, primećivati još više, sve dok se publika ne odustane od Bonda i dok se ne okrene „drugim, bondovskijim Bondovima”. Ili dok holivudski producenti ne odluče da im se od podilaženja ideološkim trendovima više isplati da franšizu vrate njenim korenima. Znamo da znaju kako, pitanje je samo da li hoće. I da li smeju.
