On je za “Indeks” poručio kako redovno prati aktualna dešavanja u NBA karavanu.
Na pitanje ko stilom igre danas podseća najviše na njega, da li je reč o Nikoli Jokiću, Luki Dončiću ili nekom drugom, Kukoč se našalio:
“Jokić je sjajan, ali sam ipak bio malo brži od njega i mogao sam da skočim više, hahaha. Naravno, šalim se. Kod dosta igrača vidim neke sličnosti. Jokić sjajno čita igru, Dončić je strašan, ali iako je fizički znatno jači od mene, nekako mi se čini da mi je najsličniji Janis Adetokumbo“, smatra Kukoč.
Na promociji u Kuću slavnih u Springfildu došli su mu i bivši saigrači, Dino Rađa i Vlade Divac, sva trojica su 1987. u dresu Jugoslavije bili svetski šampioni za timove do 19 godina.
“To je samo potvrda kakvu smo generaciju imali, kako se ovde nekada dobro radilo, kolika je bila naša volja i želja za dokazivanjem, za osvajanjem. Naši ciljevi su bili plafon. Nikad nije bilo da idemo na prvenstvo pa je četvrto ili peto mesto dobro. Ako ne bi bili prvi, cela bi ekipa danima plakala od tuge. Tako je bilo od kadeta pa preko juniora, sve do seniora i kad ti takav stav postane standard, onda je to sasvim normalno. Dražen i Cibona su nam bili merilo koliko zapravo vredimo. Zatim Partizan. Pa u Evropi Makabi i Barselona. Lestvica se samo podizala. U Bulsima svaki trening s Džordanom i Pipenom bio je test koliko možeš i koliko si spreman. Mentalno, fizički, tehnički. Jednostavno, standard te naše generacije bilo je samo pobeđivanje i svaki kiks ili poraz smatrali bismo teškim neuspehom. U Bulsima ne bi izgubili utakmicu mesec dana, a onda bi u idućem mesecu izgubili jednu ili dve utakmice i to bi bila katastrofa. “Užas, kakav očajan mesec je iza nas. Pali smo, ovo se više ne sme događati.” A od 20 utakmica izgubili bismo jednu ili dve. Tako mi je bilo cele karijere, Vladi i Dinu isto, i zato smatram da je prsten koji sad sva trojica imamo samo potvrda vrednosti jedne sjajne generacije i rada. te ljubavi prema košarci. A mi smo je zaista voleli“, priznao je Kukoč.
U filmu “Jednom braća” otkrio je da su mu ljudi iz Hrvatske branili da komunicira sa Divcem u vreme kada se raspadala bivša Jugoslavija.
“U ono vreme je bilo stvarno teško pričati, komunicirati. Bila su takva vremena i za mene i za njega. Danas najnormalnije pričamo. Vlade nije loša osoba, štaviše, uvek je bio teški pozitivac, zajebant. Ali znamo što se tada događalo. Nije bilo lako onda komunicirati o tim stvarima”.
Podsetili su ga i na momente iz 1991. godine kada je gostovao u Beogradu sa Jugoplastikom, prvakom Evrope, u vreme kada je rat već počeo.
“Naravno da mi je bilo drago. Razbijamo najvećeg rivala u finalu u njihovoj dvorani, a deset hiljada njihovih navijača nam odaje priznanje. Pretpostavljam da su to sve bili ljudi koji ni sami nisu mogli da veruju da nas čeka ludilo, nego su samo uživali u mojoj i košarci koju je Jugoplastika tada igrala. Takođe, želeo bih da se prisetim i jedne utakmice s Bosnom pošto smo osvojili titulu prvaka Europe. Inače, Bosna je tada igrala u Skenderiji, ali su samo iz razloga što mi dolazimo, a interesovanje je bilo veliko, odlučili da utakmicu prebace u Zetru kako bi što više ljudi moglo uživo da gleda Jugoplastiku. Mislim da smo izgubili u produžetku, ali taj doček, tu toplinu, to ne mogu nikad da zaboravim. U trenutku kad smo izašli na parket spiker je rekao da ulazi Jugoplastika, novi prvak Europe, a tada je 14.000 ljudi ustalo i nekoliko minuta je skandiralo ‘Jugoplastika, Jugoplastika’. Bili su to zaista predivni trenuci“, zaključio je Kukoč.
Jedno od pitanja Kukoču glasilo je i kako je i zbog čega uništena hrvatska košarka, budući da godinama već izostaju uspesi, dok ih Srbija ima.
“Ne znam, ali očito ni Srbi nisu više elita kao što su bili. Sada nisu uspeli da se plasiraju na Olimpijske igre”, odgovorio je Kukoč, pa nastavio:
“Teško pitanje, mi smo mala država i jednostavno ne možemo da pronađemo pravu generaciju. Za dobru reprezentaciju treba dobra generacija. Nije dovoljno samo nekoliko dobrih igrača. Imamo NBA petorku, znači imamo kvalitetnih igrača, ali ne mogu oni puno toga da naprave kad dođu par dana pre utakmice svako iz svog sistema. Jedan igra u Juti, drugi u Klipersima, treći u Finiksu, i sad bi oni trebalo da se pojave bez treninga i priprema i da šamaraju sve redom. Ne ide to tako”.
Kukoč je pojasnio da se košarka u velikoj meri promenila i da se smanjio jaz između najvećih reprezentacija i onih manje favorizovanih koje sve češće imaju šansu za medalju.
“S druge strane, mislim da je problem i u tome što su naši ljudi navikli na uspehe koje smo mi imali pa su mislili da će to zauvek biti tako. Danas svi igraju. Pogledajte šta se događalo u Tokiju. Amerikanci jesu osvojili zlato, ali nema više kao nekada 40 razlike. Slovenci igraju, Australijanci, Brazilci, Argentinci, Francuzi…”
“Mislim da nikad manja razlika u košarci nije bila nego danas. Nema više moćne Rusije i moćne Jugoslavije, ali sad svetski prvaci mogu biti Slovenci, Španci, Australijanci, Francuzi, zaista svako”, podvukao je Toni Kukoč.
