Strah ili nešto drugo: Zašto su nemački vojnici u okviru Kfora, zaduženi za očuvanje mira u Prizrenu (i okolini), skrštenih ruku posmatrali martovski pogrom Srba (17. i 18. mart 2004), spaljivanje njihovih kuća, istorijskih, verskih i kulturnih znamenitosti (Bogorodice Ljeviške, Bogoslovije, manastira Svetih arhangela), iako su mogli i morali da to spreče
Mart je, zaista, krcat dramatičnim i tragičnim datumima i događajima iz naše novije istorije. U nekima od njih su, direktno i neposredno, učestvovali (i) Nemci. Svojim činjenjem, ili nečinjenjem. Sa sličnim, ili istim, nesporno fatalnim posledicama.
O nemačkom učešću u agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju, u (zlo) proleće 1999. godine, prvom njihovom ratnom angažovanju posle onog tragičnog, Hitlerovog, autor ovih redova pisao je nedavno u „Pečatu“.
Priča koja sledi tiče se, takođe tragične, kosmetske „kristalne noći“ koja je, u ovom slučaju, trajala dva dana: 17. i 18. marta 2004. godine. I nemačkoj ulozi (nečinjenju) u stravičnom, i očigledno dobro isplaniranom, pogromu albanskih terorista nad svim što je (bilo) srpsko, ljudima, njihovim domovima i srpskoj kulturnoj i istorijskoj baštini: do zuba naoružani vojnici Bundesvera ustuknuli su pred pomahnitalim piromanima i pobegli, kao zečevi, u svoje utvrđene baze.
Zečevi s Kosova
Sećam se (bio sam u to vreme stalni dopisnik „Politike“ iz Berlina) koliko je uzbuđenja u zatečenoj (i pogrešno informisanoj) nemačkoj javnosti izazvao tekst pod naslovom „Zečevi s Kosova“, koji se pojavio u „Špiglu“ 3. maja 2004: bio je u potpunoj suprotnosti s oficijelnim ocenama u opticaju.
Tekst je, naime, sadržao teške optužbe na račun vojnika Bundesvera angažovanih na Kosovu i Metohiji (Prizren i okolina) u okviru Kfora. Do tada su, zvanično, od strane vojnih vlasti i ministarstva odbrane, vojnici, čiji je zadatak bio da održavaju mir u pokrajini, i posebno brinu o bezbednosti srpske manjine, njihove imovine i baštine, zasipani pohvalama za odvažno, hrabro gotovo herojsko držanje u martovskom eksplozivnom haosu.
Reagovali smo veoma brzo i efikasno, govorio je general Holger Kamerhof (smenjen, inače, ubrzo nakon dvodnevnog pogroma), koji je, od oktobra prethodne godine, komandovao jedinicama Kfora. One su, u tom času, brojale 25.500 vojnika, kojih je u početku bilo (čak) 50.000. Posebno izdašan u pohvalama na račun držanja nemačkih vojnika (njih 3.600) bio je ministar odbrane Peter Štruk: dejstvovali su, rekao je, veoma razborito, sprečili eskalaciju i zaštitili ljudske živote. I njegov kolega, šef diplomatije Joška Fišer nije hteo u tome da zaostane. Naši vojnici, uskliknuo je, učinili su mnogo: pod velikim pritiskom, i uz veliki rizik, spasli su brojne živote, što je bio njihov prioritetni zadatak.
Uspaničeni pozivi za pomoć
Da je u svemu tome bilo najmanje herojskog, i da se sve odvijalo sasvim drukčije od ove berlinske, zvanične verzije, otkrili su novinari „Špigla“. Njihove ocene zasnivale su se na svedočenjima, iz prve ruke, očevidaca u Prizrenu. I ne samo Srba. Svedočili su službenici UN, vojnici drugih kontingenata, nemački policajci, (čak) i albanski aktivisti iz organizacija za zaštitu ljudskih prava, te nezavisni novinari. Svi su govorili o „blamaži“ vojnika Bundesvera: oni su, umesto da odlučno deluju pred „čistim terorom“, pobegli „kao zečevi“ u svoje kasarne. Pojavili su se u blindiranim vozilima (tek) kad su pomahnitali albanski ekstremisti okončali svoj krvavi pir.
Takve optužbe se nikad pre toga nisu čule na račun nemačkih vojnika u brojnim mirovnim misijama. U tom kontekstu zabeležene su i reči pune ogorčenja tadašnjeg kosmetskog vladike Artemija i sveštenika manastira Dečana Save Janjića: posle onoga šta su nam Nemci uradili u dva svetska rata, želeli bismo da napuste Balkan…
„Špiglov“ tekst opremljen fotografijama sa zgarišta srpskih crkvenih svetinja u Prizrenu, pred kojima je snimljen, prilikom posete kontigentu Bundesvera, tadašnji ministar odbrane u vladi socijaldemokrata i zelenih (već spomenuti) Peter Štruk, u društvu komandanta Kfora (Nemca) generala Kamerhofa (uz potpis koji je saopštavao da „uništavajući pohod (marš) albanske rulje nije osujećen“), počinjao je upravo uspaničenim (i uzaludnim) pozivom (nemačkih) policajaca (nemačkim) vojnicima da im priteknu u pomoć.
Lov na Srbe
Pred razularenim bandama kosovskih Albanaca, u „lovu na Srbe“ i njihove navodne „zaštitnike“, pred „orgijom mržnje“ (citat iz „Špiglovog“ teksta), kamenicama i Molotovljevim koktelima, demoliranim i zapaljenim policijskim vozilima, desetine službenika Ujedinjenih nacija, od kojih su neki krvarili, dalo se u panično bekstvo: zabarikadirali su se u njihovoj zgradi.
Davljenički pozivi „zarobljenih“ policajaca nemačkim vojnicima bili su uzaludni. Pomoć nije stizala. Spaslo ih je to što su pomahnitali albanski piromani imali „preča posla“ i druge ciljeve: usmerili su svoj uništavajući pohod na Crkvu Svetog Spasa i naselje (ne spominje se ime) u kojem je pre rata (NATO agresije) živelo dve hiljade Srba.
Uz opasku da je dvodnevnim razarajućim pogromom razorena (i) poslednja iluzija o mogućem izmirenju nacionalnih zajednica i izgradnji multietničke demokratije, nemački nedeljnik saopštio je podatke (ispostaviće se nepotpune) o tragičnom ishodu martovskog divljanja: devetnaest poginulih, osam Srba, jedanaest Albanaca (njih su, u samoodbrani, ubili policajci Unmika i vojnici Kfora), 900 povređenih (65 pripadnika međunarodnih snaga), razoreno 29 crkava i manastira, uništeno više od 800 srpskih kuća, više hiljada Srba spaslo se bekstvom…
Erupcija nasilja
Pozivajući se na nemačke policijske službenike koji su se u to vreme nalazili u Prizrenu, „Špigl“ je pisao kako se nedeljama pre kosmetske „kristalne noći“ osećala „atmosfera velike napetosti“. Žestoki pritisak albanskih nacionalista i ekstremista bio je, svedočili su, usmeren protiv 100.000 Srba u pokrajini. Ali i na Unmik: počinjale su istrage o ratnim zločinima pripadnika takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Osećalo se da će do erupcije albanskog nasilja doći. Nije se, tvrdili su, samo znalo kada.
U to je, da kažem usput, teško (po)verovati: Kosmet je bio premrežen brojnim obaveštajnim, policijskim i vojnim, agenturama. Uostalom, i sama BND, nemačka (savezna) obaveštajna služba, govorila je o programiranom, nikako spontanom izlivu besa i nasilja. Zaključili su to na osnovu transkripta presretnutih razgovora nekadašnjih komandanata OVK. Komandant italijanskih snaga na zapadnom Kosovu Alberto Primiseri je, takođe, konstatovao da su Albanci imali „plan da opustoše Kosovo“.
A Nemci su se, inače, hvalili sjajnim kontaktima s domaćim, albanskim, stanovništvom, zahvaljujući „istorijskom bonusu“: Albanci su u Drugom svetskom ratu pomagali (nemački) Vermaht u borbi sa srpskim partizanima i čak poslali Hitleru jednu SS diviziju pod imenom „njihovog nacionalnog heroja Skenderbega“.
Iako je brzo otpao (izmišljeni) povod za eksploziju nasilja – priča da su se dvojica albanskih dečaka utopila u Ibru bežeći od Srba – pogrom se brzo, i očigledno programirano, proširio iz Kosovske Mitrovice na čitavu pokrajinu.
Pustošenje u Prizrenu
„Špiglovi“ novinari bavili su se posebno onim što se zbivalo u Prizrenu, koji je bio u „nadležnosti“ nemačkih vojnika i policajaca. Prema policijskom izveštaju, 17. marta centrom (drevnog) grada promarširalo je više hiljada besnih demonstranata koji su slavili OVK i izvikivali parole protiv Unmika kao neprijatelja. U grad se sručila i lavina iz okolnih sela. U toj razularenoj masi našli su se i fanatični islamisti s dugim bradama.
U 17.30 časova, zabeležili su pedantni nemački činovnici, planule su prve srpske kuće u starom gradskom jezgru. Snažnim aplauzom propraćeno je potom paljenje prizrenske Bogoslovije. Poletele su kamenice prema civilnim organima. Demolirani su i paljeni automobili. Kfor je ostajao gluv na mnogobrojne pozive. Tek kad je plamen počeo da se širi i na okolne zgrade, pojavili su se pripadnici argentinske UN policije. Pokušali su, s udaljenosti od oko tri stotine metara, da suzbiju pobesnelu masu, koja je odgovorila kamenicama i Molotovljevim koktelima. Argentinci su pobegli glavom bez obzira, ostavljajući zaštitnu opremu.
Spaljivanje srpske svetinje
Nemački vojnici pojavili su se tek kad su nasilnici „zarobili“ vatrogasni kamion i krenuli ka zgradi Unmika. Njihova pojava je delovala: bande su krenule dalje, ali nisu odustale od uništavanja. Usmerili su se prema manastiru Svetih arhangela.
Prilaz manastiru blokiralo je nekoliko tenkova. Demonstranti su zastali, ali se nisu pokolebali. Poslali su delegaciju, s belom zastavom, k nemačkim vojnicima. Uveravali su ih da im se neće ništa dogoditi, oni žele samo da prođu i – zapale manastir. To im je i omogućeno. Manastir je spaljen. Vatrogasci se nisu pojavili. Osetio sam se, ispričao je novinarima „Špigla“ jedan nemački pripadnik Kfora, kao poslednje đubre. Huligani su ostvarili cilj, a vojnici su samo posmatrali kako napreduje etničko čišćenje…
Nemački kforovci su uzeli u svoja oklopna vozila šest monaha i dva posetioca koji su se zatekli u manastiru. I pobegli, kroz „plitku Bistricu“. Čuveni manastir je ostao bez zaštite. Predat je vatri i potpuno uništen. Uprkos tome, zapovednika jedinice koja je trebalo da ga (sa)čuva Uda Vambaha pohvalio je nešto kasnije (april), prilikom posete Prizrenu, državni sekretar u ministarstvu odbrane Valter Kolbov za „izvanredan angažman“ u spasavanju „ljudi koji su mu bili povereni“ i „sprečavanju krvoprolića“.
Na pitanje jednog kanadskog novinara zašto nisu zaštitili čuvenu srpsku svetinju iz srednjeg veka, nemački oficiri su suvo (i cinično) odgovorili da „njihov mandat nije bio da štitite „jednu staru crkvu“, pri čemu bi mogli da „povrede civile“.
Blanko ček
Podržao ih je i pukovnik Diter Hintelman, komandant nemačkog kontingenta u Prizrenu: postupali smo, rekao je, tačno po (nemačkim) propisima: zaštita objekata na Kosovu nije zadatak Bundesvera na Kosovu (?!), oni su tu da štite ljude, posebno pripadnike mirovnih snaga. I mogu pucati samo u nužnoj odbrani. Nisu, međutim, zaštitili Srbe. Nisu čak pritekli u pomoć ni prestravljenim nemačkim policajcima…
Pukovnik priznaje – vođe demonstranata tačno su znale da nećemo pucati u masu, a u masi su bile i žene s decom, da nećemo pucati sve dok ne budemo napadnuti. Bio je to blanko ček pomahnitalim albanskim ekstremistima u „lovu na Srbe“.
I dok su pripadnici drugih kontingenata krvarili – bilo je, na primer, dosta povređenih među Italijanima, Grcima, Francuzima, Šveđanima – Nemci su prošli bez ogrebotina i većih problema. Ako se zanemare traume bespomoćnih Unmikovih policajaca: više njih je, zbog pretrpljenog straha, zatražilo pomoć (pridodatog) sveštenika i psihijatra…
