U Japanu se evidencija o samoubistvima vodi brže i preciznije nego bilo gde drugde na svetu.
Za razliku od većine zemalja, tu se ona sabiraju krajem svakog meseca. Tokom pandemije Kovida, te brojke pričaju uznemirujuću priču.
Godine 2020, prvi put posle 11 godina, stopa samoubistava u Japanu je ponovo u porastu.
Najviše od svega iznenađuje to što je, dok je broj samoubistava muškaraca neznatno opao, stopa među ženama skočila skoro 15 odsto.
U samo jednom mesecu, u oktobru, stopa samoubistava žena u Japanu skočila je za više od 70 odsto, u poređenju sa istim mesecom prošle godine.
Šta se dešava? I zašto se čini da epidemija Kovida pogađa žene toliko više od muškaraca?
Upozorenje: Neke čitaoce bi sadržaj ovog članka mogao da uznemiri
Susret licem u lice sa mladom ženom koja je uporno pokušavala da se ubije mučno je iskustvo.
Stekao sam novo poštovanje prema osobama koje rade na prevenciji samoubistva.
Sedim u prihvatnom centru u Jokohami u ulici crevnih fenjera, koju vodi dobrotvorna organizacija za prevenciju samoubistva po imenu Projekat Bond.
Sa druge strane stola sedi 19-godišnja žena, sa paž frizurom.
Ona sedi potpuno nepomično.
Mirno, bez ikakvih emocija, priča mi svoju priču.
Počelo je kad je imala 15 godina, kaže ona.
Njen stariji brat krenuo je nasilno da je zlostavlja.
Na kraju je pobegla od kuće, ali to nije zaustavilo bol i usamljenost.
Okončanje života delovalo je kao jedini izlaz.
“Od otprilike ovog perioda prošle godine neprestano boravim po bolnicama”, kaže mi ona.
“Pokušala sam mnogo puta da se ubijem, ali nisam uspela, i zato sada mislim da sam odustala od pokušaja da umrem.”
Zaustavila ju je intervencija Projekta Bond.
Pronašli su joj bezbedno mesto za život i počeli da joj pružaju intenzivno savetovanje.
Džun Tačibana osnivačica je Projekta Bond.
Ona je žilava žena u četrdesetim sa nepokolebljivim optimizmom.
“Kad su devojke u pravoj nevolji i osećaju veliki bol, one zaista ne znaju šta da rade”, kaže ona.
“Mi smo tu, spremne smo da ih saslušamo, da im kažemo – tu smo za vas.”
Tačibana kaže da se čini da Kovid gura one koji su već ranjivi bliže ivici.
Ona opisuje neke od mučnijih poziva koje je njeno osoblje dobijalo proteklih meseci.
“Često čujemo ‘želim da umrem’ ili ‘nemam gde da odem'”, kaže ona.
“Oni kažu: ‘Toliko je strašno, toliko sam usamljena da želim da nestanem’.”
Za one koji su izloženi fizičkom ili seksualnom zlostavljanju, Kovid je značajno pogoršao situaciju.
“Devojka sa kojom sam pričala pre neki dan rekla je da je seksualno zlostavlja njen otac”, kaže mi Tačibana.
“Ali zbog Kovida njen otac ne radi toliko mnogo kao pre i sada je često kod kuće, tako da ne može da pobegne od njega.”
