I nova žarišta virusa su skoro po pravilu i socijalna žarišta, piše “Dojče Vele”.
Već u prvom talasu pandemije, i nakon što su uvedene mere zaštite kako bi se ograničili lični kontakti, i nemački mediji bili su puni hvalospeva o “novom digitalnom svetu rada”. Jer, i kod kuće, sa kompjuterom i video-konferencijama, može se biti produktivan isto kao i u kancelariji. Već tu čovek može da se zapita da li je to zaista tako, a jedno ljutito pismo čitaoca Frankfurter algemajne cajtungu navelo je i novinare da malo bolje razmisle o tome šta pišu.
Jer, takvi hvalospevi radu od kuće su licemerje i arogancija najgore vrste: kako će jedna čistačica ili čistač čistiti – na daljnu? Kako će se odvoziti otpad, ili voziti autobus, ili kamion? Kako će se raznositi pošta i paketi? Sedeti na kasi supermarketa ili slagati robu u rafovima? Milijarda je takvih poslova i svi su loše plaćeni.
Rad od kuće je socijalna privilegija i svi oni koji misle da je najveća katastrofa na svetu kad im nestane papira u štampaču, trebalo bi da se spuste na zemlju i pogledaju kakav je to svet u kojem zaista živimo. I šta za ove ljude, koji ne mogu da rade od kuće znači pandemija. Ona znači – život u strahu, ali se mora i dalje na posao.
Siromašne zemlje – žarišta pandemije
Upravo su ti ljudi najveće rizične grupe. Kada se pisalo o tome kako su u Velikoj Britaniji najviše pogođeni negovatelji starih i bolesnih, iz nekakve političke korektnosti “zaboravilo” se da se kaže da su ti ljudi po pravilu mizerno plaćeni i da su to najčešće stranci ili osobe druge boje kože.
U Južnoj Americi, s njenim brojnim naseljima za siromašne, pandemija je bukvalno eksplodirala. Broj zaraženih se u samo jednom mesecu utrostručio, sa 690 hiljada na oko dva miliona zaraženih. Najveća žarišta su i danas zemlje poput Brazila.
I u SAD je zaraza počela oko Njujorka, ali se odmah preselila u manje imućne savezne države na jugu. Naravno, u Teksasu ili Floridi žive i super-bogati, ali i mnoštvo nadničara koji čekaju da jednog dana ostvare svoj Američki san. Jer, prema statistikama broj preminulih od Kovida-19 je u odnosu na broj stanovnika drastično neproporcionalan. Naime, Afroamerikanci umiru skoro dva i po puta češće od belaca od Kovida 19, u siromašnim četvrtima Vašingtona čak šest puta više. Žarišta zaraze su gradovi poput Detroita ili Nju Orleansa – opet siromašni gradovi s izuzetno velikim brojem građana tamne boje kože.
“Drugi talas” – u socijalnim žarištima
Dok se veza sa siromaštvom već videla u prvom talasu pandemije, još očiglednija je u novim žarištima koja se pojavljuju.
U Velikoj Britaniji je to grad Lester – grad poznat kao kolevka engleskog književnog jezika, ali i grad sa veoma velikim brojem ljudi migrantskog porekla. Britanci bele boje kože su tamo već manjina.
I novo žarište zaraze s 49 zaraženih, koje je uplašilo Južnu Koreju, je jedno geografski ograničeno siromašno predgrađe Seula.
Isto je i s novim slučajevima u Portugalu: od 366 novih slučajeva, 335 je registrovano u siromašnim predgrađima Lisabona, gde žive građevinski radnici i radnici u ugostiteljskom sektoru.
Magazin Špigel takođe piše da je, ako se malo bolje pogleda, potpuno ista priča i u Nemačkoj. Jer, tu je, opet iz te “političke korektnosti” i pravila tajnosti ličnih podataka, potpuno nemoguće u statističkoj analizi povezati slučajeve zaraze s prihodima pacijenata. Isto tako je apsolutno nemoguće utvrditi da li je neko “čisti” Nemac ili doseljenik – iako je između tih društvenih grupa dokazana značajna razlika u socijalnom i imovinskom statusu.
Ali, i bez informacija o prihodima veoma je lako da se utvrdi kako se nova žarišta u Nemačkoj uglavnom pojavljuju među siromašnim stanovništvom.
Za radnike mesne industrije Tenjes u okrugu Giterslo to je više nego jasno: najveći deo tih jadnika su radnici iz Rumunije i Bugarske, koji su bili prisiljeni da žive natrpani u smeštaju jedva dostojnom života, po pravilu deleći sanitarne prostorije s kolegama koji su u istoj nevolji. Pogledajmo novo žarište u Bavarskoj, u okrugu Ajhah-Fridberg: i tamo je zaraza izbila opet među radnicima iz Rumunije, ali nije problem ta balkanska zemlja nego su i ti sirotani došli da zarade koji evro berući špargle i takođe živeli natrpani u zajedničkim prostorijama.
Nije bitno drukčija priča niti žarište zaraze koje se pojavilo u berlinskoj četvrti Nojkeln: svi znaju kako je to četvrt s izuzetno velikim brojem građana migrantskog porekla, najčešće bez ikakve škole, a po pravilu nisu vični ni nemačkom jeziku. Ili širenje virusa korone na službi Božjoj Slobodne crkve baptista Hristovog jevanđelja u Frankfurtu na Majni. Veliki deo vernika te crkve su etnički Nemci koji su došli iz Rusije i takođe žive skromno i u velikim porodicama.
Šta je tu zapravo diskriminacija?
Da li je diskriminacija prozivati sada te osobe stranog porekla – ili je zapravo prava diskriminacija i arogancija da se o tome uopšte ne govori? I da im se onda uopšte ne želi pomoći. I u dosadašnjem toku pandemije u Nemačkoj je – opet indirektno – jasno da su najviše stradali siromašni.Patolozi u Hamburgu su nakon obdukcije 80 preminulih od korone saopštili da je 38 odsto njih imalo prekomernu težinu ili pak bilo izuzetno gojazno.
Kavijar ne deblja, a gojaznost u današnjem društvu je pouzdan znak da neko ima manje prihode. To su ljudi koji jedu picu iz zamrzivača, piju pivo i grickaju čips pred televizorom i koji su ljuti kada se samo sete kroz šta su sve prošli tog dana. I sve ostale bolesti rizičnih grupa: povišen krvni pritisak i druge bolesti kardiovaskularnog sistema, dijabetes… sve su to i izrazito psihosomatski poremećaji, često od ljutnje i frustracija. Ukratko, od siromaštva.
A kada je reč o milijardama državne pomoći, one će otići nekom drugom a siromašni će opet biti zaboravljeni.U nedavnoj raspravi u Bundestagu o “gigantskim iznosima” koje država izdvaja kako bi se sanirale posledice pandemije, političarka Gezine Leč je upozorila kako će do istinski siromašnih “doći malo ili ništa”. Založila se za povećanje iznosa socijalne pomoći Harc IV, barem za vreme korone, ali o predlogu ove političarke Levice se nije čak ni raspravljalo.
B92
