Još pre invazije Maria je dospela na odeljenje patologije gde su pratili njenu visoko rizičnu trudnoću. Kada je ista počela, s jedne strane susrela se sa doktorima koji su pokušali da smire situaciju, a s druge sa zbunjenim medicinskim sestrama koje su čekale uputstva kako da postupe.
“Doktor mi je govorio ‘Ne boj se, žene su rađale čak i u opokljenom Lenjingradu'”, rekla je Maria koja je imala lagane kontrakcije kada se oglasila sirena.
Medicinske seste su joj zatim pomogle da sedne u invalidska kolica kako bi došla do skloništa koje je već bilo popunjeno, kako bolničkim osobljem i drugim pacijentima, tako i ljudima kojima je jednostavno trebalo da se sklone od projektila.
Maria se te noći nije porodila, ali istu je provela budna jer su kontrakcije postajale sve intenzivnije. Kako kaže, stalno je išla gore-dole, a pokazala je i kako je izgledalo mesto gde će se sledećeg jutra, odnosno drugi dan rata, poroditi.
Buduća majka nazvala je svog supruga kako bi joj kupio potrebne lekove i namirnice, no on je zaglavio u saobraćaju i nije stigao na vreme.
“Porođaj je bila jedina stvar zbog koje sam zaboravila da je napolju rat”, priznala je Maria koja je pet sati pokušavala da se porodi prirodnim putem, a zatim je ipak pristala na operaciju.
Ubrzo nakon što je upoznala svog sina, krenulo je bombardovanje zgrade u blizini bolnice.
Narednih dana, porodica je provela dane u skloništu, a Maria je od bolova jedva govorila.
“Muž i ja sedeli smo u hodniku skloništa ljuljajući bebu naizmenično. Bilo mi je teško jer su mi noge bile užasno natečene”, rekla je za “Kyiv Independent”.
Mnoge majke usred stresa od ratnih dešavanja nisu odmah imale mleko, no bolnica je obezbedila flašicu istog za par beba.
Činilo se da rat traje već mesecima, a svi dani u porodilištu spojili su se jedan, rekla je, istaknuvši da je bilo teško razlikovati čak i dan od noći.
“Od danas, moj sin je veći deo života proveo u bunkeru. Verovatno mu se svidelo”, napisala je u svojoj objavi.
Iako je Maria pokušala da se smiri ne čitajući vesti o granatiranju i bombardovanju, bilo je nemoguće da zanemari zvukove projektila u blizini.
Dana 1. marta, porodica je otpuštena iz bolnice.
“Sve sam ovo zamišljala drugačije. Želela sam da budem okružena porodicom, prijateljima, cvećem, da napravim neke fotografije. No, u stvarnosti – muž je dovezao automobil što bliže izlazu iz bolnice, a zatim smo u pratnji naših vojnika uskočili u njega i otišli”, ispričala je ona.
