Reč je o plastici koja može biti PET, što znači polietilen tereftalat. U pitanju je prozirna termoplastična smola od koje se prave plastične flaše za maloprodaju i koje su namenjene za jednokratnu upotrebu. Druga vrsta plastike od koje se prave flaše je polietilen visoke gustine (HDPE), takozvane „dobre“ plastike, kod koje postoji najmanja mogučnosti za ispuštanje štetnih supstanci.
Međutim, obe plastike počeće da ispuštaju svoje štetne supstance po isteku roka koji se nalazi na ambalaži, a posebno one koje su izložene toploti, navodi Ejmi Lej Mersi, stručnjak holističke medicine.
“Toksičnost koja se nalazi u plastičnom materijalu ulazi u vodu”, navodi Ejmi.
Ona ne samo da menja ukus vode, već može da stvori ozbiljne zdravstvene probleme. Porozna plastika loše utiče na endokrini sistem, izaziva neurološke probleme i oštećuje imunološki sistem.
“Mnoge kompanije ispisuju na ambalaži dvogodišnji rok trajanja”, kaže Mersi, ali priznaje da je to prilično proizvoljan broj.
Ne postoji precizan način koji može tačno da predvidi kada voda pakovana u plastičnu ambalažu više nije dobra za piće.
Prema rečima Mersi razumna je pretpostavka da što je duže flaša u prometu, veća je verovatnoća da će biti izložena toploti ili će doći do procesa degradacije plastike, pa odatle i „standard“ roka trajanja od dve godine.
Ona takođe upozorava da kvalitet vode može da zavisi od nekoliko faktora.
Ako se pridržavate uobičajenih pravila: pijete vodu u razumno kratkom razdoblju nakon što je kupite, držite je u frižideru, odnosno, ne izlažete je visokim temperaturama i gledate datum proizvodnje i rok trajanja, voda u plastičnoj ambalaži bi trebala da bude potpuno bezbedna za piće.
Izvor. N1
