Biolozi i genetičari pokušavaju da uđu u trag tim misterioznim precima upisanim u genom današnjih banana kako bi videli da li bi njihovi geni mogli da pomognu kako bi današnji usevi bili zdraviji.
„Pripitomljavanje banana je mnogo komplikovanije nego što smo do sada znali“, navodi Loren Rizberg, evolucioni biolog sa Univerziteta Britanske Kolumbije u Vankuveru, koji nije bio uključen u studiju.
Banane su nekada bile nejestive
Pre oko 7000 godina, banane nisu bile mesnato voće bez semena koje danas poznajemo. Meso je bilo sa crnim semenkama i gotovo nejestivo. Umesto toga, ljudi su jeli cvetove drveta banane ili njegove podzemne krtole. Takođe su skidali vlakna sa stabljike nalik na deblo da bi pravili predivo za odeću. Drveće banana tada je „veoma malo ličilo na banane koje danas vidimo na poljima“, kaže Džuli Sardos, naučnik za genetske resurse u Udruženju Bioversiti Internešenel, koja pravi banku različitih sorti banana.
Plodovi banana su bili skoro nejestivi
Naučnici znaju da je dominantni divlji predak banane vrsta po imenu Musa acuminata, koja se javlja od Indije do Australije. Većina istraživača se slaže da je Papua Nova Gvineja mesto gde su se kultivisane banane, kakve poznajemo, prvi put pojavile. Danas postoji mnogo vrsta banana – više od hiljadu po poslednjem popisu. Tokom svog pripitomljavanja, banane koje kupujemo u supermarketima izgubile su seme i postale su mesnate i slađe.
Ali bilo je teško tačno odrediti kako i kada je došlo do pripitomljavanja. Stvari komplikuje i to što neke banane imaju uobičajena dva seta hromozoma, dok druge imaju tri seta ili više, što ukazuje da su barem neke današnje banane hibridi koji su rezultat ukrštanja dve ili više sorti, ili čak različitih vrsta.
Zašto je važno istražiti genom banana
Postoji dobar razlog da pokušate da iskoristite duboki istorijski genski fond današnjih banana: Industrija banana vredna osam milijardi dolara, koja proizvodi 100 milijardi banana godišnje, ugrožena je bolestima kao što su Panamska bolest i bakterijsko uvenuće banana.
Postojbina divljih banana
Uzgajivači banana se trude da pronađu načine za borbu protiv takvih patogena, posebno onih koji napadaju bananu „kevendiš“, koja čini više od polovine svih banana koje se izvoze u Sjedinjene Države i Evropu. Neki sakupljaju divlje srodnike i nejasne sorte koje su otpornije na bolesti. Ali uvođenje gena dalekih predaka bi takođe moglo pomoći u čeličenju savremenih banana. Genetske analize mogu pomoći u sastavljanju istorije pripitomljavanja i utvrđivanju živih članova tih predaka.
Nabila Jahiui, naučnik za genomiku banana iz Francuskog Centra za poljoprivredna istraživanja i međunarodni razvoj u Monpeljeu, i kolege su prethodno uporedili DNK iz 24 prikupljena uzorka divljih i domaćih banana. U nekoliko njih pronašli su nešto zbunjujuće: DNK koja se ne poklapa sa tim ni u jednom drugom uzorku. Na osnovu tog nalaza, oni su 2020. godine predložili da, pored M. acuminata i drugih poznatih divljih srodnika, dve nepoznate vrste daju DNK modernoj banani.
Banane sa dva seta hromozoma
U novoj studiji, Sardos i njene kolege proširile su taj rad, fokusirajući se na sorte banana sa dva seta hromozoma, jer su one verovatno bliže povezane sa prvim pripitomljenim bananama. („kevendiš“ ima tri seta.) Uzeli su uzorke DNK od 68 divljih srodnika i 154 vrste kultivisanih banana, uključujući 25 sorti koje je sakupio Sardosin tim u Papui Novoj Gvineji. To je impresivan broj sorti, od kojih se neke jako teško nabavljaju, napominje Tim Denhajm, arheolog sa Australijskog nacionalnog univerziteta koji nije bio uključen u studiju.
Varijeteti banana sa Papua Nove Gvineje
Poređenje je pružilo više dokaza da su banane prvobitno uzgajane na Novoj Gvineji i ukazuje da je podvrsta M. acuminata pod nazivom „banksija“ prva koja je pripitomljena. Ista podvrsta je kasnije doprinela širenju kultivisanih sorti, izvještavaju Sardos i kolege u izveštaju objavljenom u Frontiers in Plant Science. „Ovaj (zaključak) je značajan“, napominje Denhajm. „To potvrđuje prethodne arheološke, botaničke, lingvističke i genetske studije.“
Uzorci su takođe ukazali na postojanje trećeg nepoznatog izvora genetskog materijala banane, izvestio je tim. Naučnici tek treba da identifikuju te tri vrste. Njihovi podaci upućuju da je jedan došao iz Nove Gvineje, jedan iz Tajlandskog zaliva, a treći negde između severnog Bornea i Filipina.
U suprotnosti sa poznatim genetskim dokazima
Denhajm je bio iznenađen kada je otkrio da su savremene sorte banana na Novoj Gvineji genetski raznovrsnije od njihovog divljeg pretka. „Ovo je u suprotnosti sa većinom genetskih argumenata koji nagoveštavaju da je početno pripitomljavanje dovelo do uskog grla“, kaže on. On pretpostavlja da je čak i dok su uzgajivači radili na poboljšanju banana, došlo do masovnog ukrštanja sa divljim srodnicima, što je dovelo do gomila sorti sa različitim genetskim poreklom.
„Ovaj rad dodatno potvrđuje važnost hibridizacije u evoluciji (određenih) useva“, navodi Rizbergova, čiji je rad sa suncokretom pokazao da ukrštanje može biti važno za evoluciju.
Sardos i drugi ljubitelji banana nadaju se da će posetiti male farme i druga mesta u domovini predaka banana da vide da li mogu da nađu skorije potomke. Oni takođe mogu dati zalihe gena otpornih na bolesti koje se mogu ukrštati sa komercijalnim bananama. „Tamo postoji veliki broj neistraženih varijeteta banana“, zaključuje Loren Rizberg.
RTSmagazin.
