Ko priželjkuje rat na Pacifiku? - BIGportal.ba
Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Ko priželjkuje rat na Pacifiku?

Piše: Boris Nad

AMERIČKO-KINESKA KONFRONTACIJA

Kina je za Sjedinjene Države postala „strateški konkurent koji bi trebalo obuzdati na svim frontovima“. I nešto se razume samo po sebi: svim mogućim sredstvima
Predsednik Tramp ima problem s Kinom.“ Prevedeno s tabloidnog jezika zapadnih medija, to znači da se odnosi između dve zemlje, Sjedinjenih Država i Narodne Republike Kine, čak ni na nivou protokolarnih diplomatskih izjava, već neko vreme ne definišu kao „prijateljski“. Prema Nilu Fergusonu, istoričaru i ekspertu na Univerzitetu Stenford, „pogoršanje rusko-američkih odnosa bledi u poređenju sa kinesko-američkim antagonizmom koji se odvijao tokom nekoliko poslednjih godina“.

Kada je reč o Kini, iz američkog ugla: „Ono što je počelo kao trgovinski rat“, primećuje ekonomista Nurijel Rubini, „sada (u najmanju ruku) preti eskalacijom u trajno stanje uzajamnog animoziteta.“ Kina je za Sjedinjene Države postala „strateški konkurent koji bi trebalo obuzdati na svim frontovima“. I nešto se razume samo po sebi: svim mogućim sredstvima.

Carinski rat koji se zasad vodi između dve velesile samo je jedna strana medalje. Do koje granice u konfrontaciji s Kinom su SAD zapravo spremne da idu? Uključuje li rivalitet između ove dve sile – jedne „etablirane“, i druge, „u usponu“, spremne da u svakom trenutku preuzme vodeću ulogu od ekonomski, a sve više i vojno, posustalih SAD – i mogućnost oružane konfrontacije, stvarnog rata, onog u velikom stilu? „Ključno pitanje našeg doba“, smatra geopolitičar Srđa Trifković, pitanje koje se piše velikim početnim slovom, „jeste da li će SAD i Kina biti u stanju da u narednim decenijama svoje međusobne odnose organizuju na način kojim bi bio izbegnut vrući rat.“

BITKA VAZDUH-MORE – AIR-SEA BATTLE Postojanje takvih planova s američke strane ne predstavlja neku veliku tajnu. Američki konzervativci su 1998. predviđali da će 2017. biti godina američkog oružanog sukoba s Kinom. Sasvim skoro, general Ben Hodžis, doskorašnji komandant američkih snaga u Evropi, izjavio je da „postoji velika verovatnoća da SAD u narednih petnaest godina zarate s Kinom“.

„Uvaženi američki futurista“ Endrju Maršal se preko dvadeset godina u Pentagonu bavio razrađivanjem planova vojne kampanje protiv Kine, „uzimajući u obzir njene ofanzivne mogućnosti i posedovanje teškog naoružanja“. Koncept rata koji je predlagao ovaj ekspert počivao je na „primeni nevidljivih bombardera i podmornica, koji bi izbacili iz stroja radare daljinske detekcije i sisteme preciznog navođenja, postavljene u dubini teritorije ove zemlje“. Početna „kampanja zaslepljivanja“ bila bi, naravno, podržana i „širim vazdušnim i pomorskim napadom“. Ovakva ideja vođenja rata podrazumeva velike ljudske žrtve s obe strane. I stoga je u Kini već izazvala žestoke reakcije. Kritikovana je i u SAD, ali ne zbog ljudskih žrtava već zbog troškova koje takva kampanja neminovno iziskuje. U većini azijskih zemalja je s negodovanjem primećeno da takav rat vodi u nuklearni sukob. Koncept je poznat i kao „bitka vazduh-more“ (Air-Sea Battle) – „vazdušno-pomorska bitka“, jer se glavna dejstva ovde ne izvode na kopnu, već iz vazduha ili s mora, u dubinu neprijateljske teritorije, kako bi se neprijatelj trajno onesposobio da uzvraća udarce.

Da li je takav, ratni ishod, u stvari neminovan? Da li je rat „opcija koja i dalje leži na stolu“? Istoričar Grejem Elison, u knjizi iz 2017, pod naslovom Predodređeni za rat: Mogu li Amerika i Kina izbeći Tukididovu zamku, podseća na izvesne istorijske zakonomernosti. Rivalitet koji se razvija između sile koja nastoji da održi status kvo i sile u usponu, po pravilu istorijskog iskustva, razrešava se ratom. Reč je o upozorenju slavnog grčkog istoričara i vojskovođe Tukidida, pisca Istorije Peloponeskog rata: glavni uzrok ovog rata, prema Tukididu, bio je uspon Atine, koji je izazvao strah u Sparti, što je rat između dve vodeće države učinilo neizbežnim. U svojoj knjizi Elison razmatra šesnaest istorijskih primera rivalstva između etablirane sile i sile u usponu, od koji je čak dvanaest završilo ratom.

POSTOJI LI „TUKIDIDOVA ZAMKA“? Naravno, Tukidid nije mogao da razmatra situaciju u kojoj bi dve sile raspolagale nuklearnim naoružanjem, garantujući jedna drugoj jedino „sigurnost uzajamnog međusobnog uništenja“ – i, po svoj prilici, kraj civilizacije, ako ne i života na Zemlji. Ipak, čak i pod tim okolnostima, rat ostaje moguća opcija, opcija koja se razmatra, uz slabo verovatnu pretpostavku da se nijedna strana neće odlučiti da u sukobu upotrebi nuklearno naoružanje, čak i ukoliko bi rat poprimio po nju nepovoljan tok. Druga pretpostavka izgleda još neverovatnija: prvi, „preventivni udar“ morao bi da bude toliko uspešan da potpuno onemogući protivnika da uzvrati razornim nuklearnim odgovorom.

„Tukididova zamka“ je pretnja koje su obe sile svesne, ali to još ne znači da će je moći izbeći. „U svetu ne postoji Tukididova zamka“, izjavio je, još godine 2015. u Sijetlu, kineski predsednik Si Đinping. „Ali ako velike zemlje budu stalno ponavljale iste strateške greške, mogle bi za sebe stvoriti takve zamke.“

Godine 2016. australijski novinar Džon Pildžer snimio je dokumentarni film pod naslovom Predstojeći rat protiv Kine (The Coming War on China). Film dug 122 minuta, koji se završava u trenutku kada je Tramp postao predsednik, ukazuje na nekoliko činjenica na koje se u zapadnim medijima obraća veoma malo pažnje: „Kada su Sjedinjene Države, najveća vojna sila na svetu, odlučile da Kina, druga najveća ekonomska sila, predstavlja pretnju njenoj imperijalnoj dominaciji, dve trećine američkih pomorskih snaga prebačene su u Aziju i na Pacifik.“ To je bio čuveni „zaokret prema Aziji“, koji je najavio američki predsednik Barak Obama 2011. godine.

Kina, podseća Pildžer, „zemlja koja se za vreme jedne generacije uzdigla iz haosa Kulturne revolucije Mao Cedunga do ekonomskog prosperiteta koji je više od 500 miliona ljudi izvukao iz siromaštva, iznenada je postala novi neprijatelj Sjedinjenih Država“. Zvanično, svrha obnavljanja i jačanja američkih pomorskih snaga je da učvrsti poziciju SAD u Azijsko-pacifičkom regionu – prema nekim mišljenjima, danas najvažnijoj geopolitičkoj regiji sveta. Međutim, u američkim medijima se malo govori o „četiri stotine vojnih baza koje okružuju Kinu – brodovima, raketama i trupama, u širokom luku koji se proteže od Australije preko Tihog okeana do Japana i Koreje, i preko Evroazije sve do Avganistana i Indije“. Da li se nelagoda koju ovo okruživanje izaziva u Kini može podvesti pod „kinesku paranoju“?

NOVE LINIJE FRONTA Ove činjenice bi, uostalom, trebalo posmatrati u odgovarajućem istorijskom kontekstu. Koristeći retke arhivske filmove, Pildžer opisuje „vek poniženja“ Kine od strane Zapada, kada su Kinezi na Zapadu uporno predstavljani kao „žuta opasnost“; rasni i rasistički stereotipi su, uopšte uzev, podseća Pildžer, „veliki hit“ i oprobano propagandno sredstvo Holivuda. Kina je tada bila meta zapadne kolonizacije i žrtva trgovine opijumom koju su kontrolisale Britanija i druge imperijalističke zapadne sile. „Američka industrijska revolucija finansirana je ogromnom količinama novca stečenim od ilegalne trgovine drogama na najvećem tržištu sveta – u Kini.“ Komunistička revolucija je 1949. godine označila kraj strane eksploatacije i novi početak Kine koji, ironično, gotovo nijedan stručnjak na Zapadu nije predvideo. „Danas“, kaže Pildžer u jednom delu ovog filma, stojeći pred panoramom ultramodernog Šangaja, „Kina je nadvladala Ameriku u njenoj vlastitoj igri kapitalizma – i to je neoprostivo.“

Četiri stotine milja od Šangaja, na japanskom ostrvu Okinava, ukazuje Pildžer, trideset i dve jedinice američke vojske formiraju „novu liniju fronta predstojećeg rata s Kinom“. Na ostrvu Okinava, 87-godišnji Fumiko Šimabukiro predvodi nenasilni pokret koji osporava američki „zaokret prema Aziji“ i zahteva da se američke vojne baze zatvore, ukazujući na primere iz prošlosti koji opominju: godine 1962, u vreme Kubanske raketne krize, jedan američki oficir – koji je, „izgleda, izgubio razum“ – izdao je naređenje da se nuklearni projektili ispale na Kinu, Rusiju i Severnu Koreju. „Samo sreća – i prisebnost drugog američkog oficira – omogućila je da se izbegnu posledice ovog trenutka ludila.“

Godine 2016, nastavlja australijski novinar, američka mornarica i njeni regionalni saveznici ponovo sprovode blokadu kako bi presekli za Kinu vitalne linije kojima se odvija trgovina u ovom delu sveta, uključujući i kinesku opskrbu naftom. Sada američki predsednik Tramp vodi carinski i trgovinski rat s Kinom – „lošim momkom u Trampovom svetu“ – optužujući Kinu da je glavni krivac za američki trgovinski deficit. U međuvremenu Kina je uspostavila vojne letove prema, za Ameriku spornim, ostrvima Spratli u Južnom kineskom moru, upozoravajući (SAD) da je svoje nuklearne potencijale stavila u stanje visoke pripravnosti.

NOVI HLADNI RAT Za sada realnost je „novi hladni rat“, i to protiv Rusije i Kine istovremeno („novi hladni rat“ s Rusijom je, prema mišljenju Nila Fergusona, započeo 2014, kada je „Rusija poslala svoje trupe u Ukrajinu“ – Rusija, naravno, nije poslala svoje trupe u Ukrajinu, ali takve tvrdnje čine obavezni deo arsenala „novog hladnog rata“).

S jedne strane u toj konfrontaciji su Sjedinjene Države, koje nastoje da oko sebe okupe „stare saveznike“. Ali stara savezništva, ona iz doba Hladnog rata, danas jednostavno više ne važe. Neki „tradicionalni saveznici“ u tome otpadaju: Turska, donedavno „istočni stub NATO-a“, sada prolazi kroz ubrzanu „azijanizaciju“, pokušavajući da se sporazume i s Teheranom i Moskvom, kako bi zaštitila sopstvene interese – i teritorijalni integritet turske države. Na američki poziv na bojkot kineskog Huaveja oglušile su se čak i poslovično lojalne Britanija i Nemačka. S druge strane nove linije fronta je „Istok“: osim Kine i Rusije, ovom novom bloku pripadaju i zemlje kao što su Iran, Severna Koreja, Kuba ili Venecuela – donedavno parije, izopštenici „liberalnog svetskog poretka“. Šta u takvoj konstelaciji snaga preostaje Sjedinjenim Državama, osim politike stalnog pritiska na „konkurente“, računajući i vojni, gomilanje trupa na njihovim granicama, budući da se „konkurenti“ doživljavaju kao vitalna pretnja sopstvenoj „nacionalnoj bezbednosti“?

Prema mišljenju Nila Fergusona, u tom ratu Zapad još može pobediti, ali pod jednim uslovom: da razdvoji Kinu od Rusije, odnosno da Rusiju „podstakne na povratak u zapadnu konfiguraciju“. U kolumni pisanoj za britanski Tajms, ovaj ugledni stručnjak dodaje: „Donald i Vlad – nijedan drugi odnos nije Trampu doneo više neugodnosti. Ali hoće li on ikad doneti stratešku nagradu? Moguće je, a to je ključno pitanje Drugog hladnog rata.“

Drugim rečima: ne postoji više nijedan drugi način da SAD (zajedno sa svojim saveznicima) ubuduće obezbede globalnu dominaciju. Ni putem sankcija, carinskih ratova, finansijskim, ekonomskim, političkim, a najmanje vojnim pritiscima i, konačno, ratom, ma koliko ta poslednja opcija proteklih godina bila planirana i priželjkivana u Vašingtonu.

SAT NIJE MOGUĆE VRATITI NAZAD Vreme za sve to nepovratno je prošlo. Sjedinjene Države se danas suočavaju sa svetom u kome stari „liberalni poredak“ više ne važi i u kojem odlučuju (za sada) svega tri velike sile, kao zametak budućeg, istinski multipolarnog sveta. Nijedna od te tri sile ne može preuzeti dominantnu ulogu. Što se tiče Rusije i Kine, one to i ne žele. Ali u tom svetu još uvek ne postoji stabilni poredak jedino zato što se Vašington tvrdoglavo odupire da se suoči s novom realnošću. Kada Amerika bude u stanju da prizna tu novu realnost, posledica toga bi mogla da bude „nova Jalta“.

Sjedinjene Države danas stoje pred jedinstvenim izborom: ili prihvatiti takvu, neprijatnu stvarnost, ili nastaviti sa plesom na žici – ili na ivici noža –koji ne preti jedino sudbini „poslednje svetske supersile“, već i čitavog sveta. Kako primećuje hrvatski geopolitičar Zoran Meter: „Sjedinjene Države sada imaju izbor koji im niko drugi ne može nametnuti: prvo, zakopati se u vlastite rovove, skupa sa svojim saveznicima, i pri tome i dalje živeti u neprijateljskim odnosima sa svojim glavnim konkurentima, ili drugo, težiti kompromisnom rješenju i iznalasku modaliteta koegzistencije i suradnje u područjima koja su u interesu svih strana.“

Uz to bi trebalo da imaju na umu: ne postoji mogućnost povratka na staro. „Sat nije moguće vratiti unazad“, primećuje analitičar Parag Kana, „niti je moguće odstupanje od multipolarnog poretka.“ Te promene su nepovratne. „Zapadni svetski poredak se nikad neće vratiti.“ Uzaludno je, čak i opasno, maštati o tome.

DA LI TRAMP AMERIKU VODI U RAT?
Zaključke Džona Pildžera – da se SAD, daleko od očiju zapadne javnosti, već godinama pripremaju za „predstojeći rat s Kinom“ – pojedini autori su pokušali da ospore kao neosnovane i sasvim proizvoljne. S kakvim argumentima, neka proceni sam čitalac. Na primer, američki diplomata i kolumnista Dejvid Pat tvrdi da Pildžer iznosi „svega nekoliko činjenica“: da SAD vojnim bazama „okružuju“ Kinu, da je predsednik Obama potrošio više novca za nuklearni arsenal nego bilo koji njegov prethodnik (usmeravajući fokus američkih oružanih snaga ka Azijsko-pacifičkom regionu), i da su američki vojni zvaničnici skloni tome da se, olako i nepromišljeno, i s velikim ali neosnovanim entuzijazmom, upuštaju u ratove. U tome se ovaj autor uslovno slaže s Pildžerom. „Ali to još ne znači“, smatra Pat, „da SAD guše i suzbijaju Kinu, da je okružuju ili, što je još gore, da joj prete.“ Jednostavno, „Pildžer slučajnost doživljava kao korelaciju“, zaključuje Pat. „Budući da Kina gradi svoju vojsku u isto vreme dok Sjedinjene Države pokušavaju da obnove svoju moć u Aziji, ovo prvo mora biti posledica drugog. To što SAD imaju baze u većem delu Tihog okeana (u očima Pildžera) znači da je Amerika na ratnom putu.“ Pildžer, zapravo, „barata sa mitovima“: jedan od njih je onaj o „svemoći SAD“, što prividno potvrđuje „ponavljana upotreba predstave o američkim vojnim bazama rasejanim širom sveta“. Pa ipak, ako je sve to istina, pita se Pat, ako su SAD i dalje „svemoćne“ i zadržavaju uvek isti, borbeni i agresivni, uporno neprijateljski stav prema svojim „konkurentima“, kako to da SAD nisu već pokrenule planirani rat protiv Kine? Odgovor bi mogao biti naglo i za Zapad neočekivano jačanje Kine, kao i brzo osavremenjivanje njenih oružanih snaga; kineski vojni budžet je danas drugi u svetu, odmah iza američkog. Jedno je, ipak, nesumnjivo: tvrdokorno neprijateljski stav Amerike prema ovoj sili u usponu. Amerika ne prestaje da traži odgovor na „kineski izazov“, uključujući i vojni. Sada, posle smene u Beloj kući, „ostaje da se vidi“, zaključuje Pildžer, „da li će Tramp nastaviti sa stalnim vojnim provokacijama prema Kini, produžavajući stopama svojih prethodnika, i Ameriku zaista odvesti u rat“.

Piše: Boris Nad za pecat.co.rs

Danas objavljeno

Berluskoni po treći put među Italijanima

Zeljka

Zamrznuti sukob Brisela i Moskve

Zeljka

U SENCI NOVE NAKBE

Zeljka

Ostavite komentar