Počasni predsednik bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Edmund Štojber u Budimpešti je 8. novembra ove godine dobio visoko mađarsko odlikovanje. Uručio mu ga je mađarski predsednik Janoš Ader, piše Dojče vele.
Nakon toga se Štojber sastao s predsednikom mađarske vlade Viktorom Orbanom. Za razgovor je bio planiran jedan sat. A oni su razgovarali više od tri sata.
O čemu su razgovarali? „Pre svega o evropskoj politici i francuskom predsedniku Emanuelu Makronu“, izjavio je Štojber nakon razgovora ovom reporteru. Makronove „drastične reči da Evropa sebe mora videti kao svetsku silu ili će nestati još niko nije izrekao u tako oštrom obliku“, rekao je Štojber.
On nije ostavljao nikakve dileme da se u tome slaže s Makronom, iako se savezna kancelarka Angela Merkel tome usprotivila. I dodao je da to i Orban vidi tako – da NATO više nije ono što je nekada bio. Da se može sumnjati da li bi NATO branio recimo Estoniju u slučaju ruskog napada.
Štojberov zaključak: Evropa mora u obrambenoj politici da sraste i stvori sopstvenu snažnu vojsku. Orban će rado u tome učestvovati „shodno mogućnostima njegove zemlje“.
Orban i Makron su o tome iscrpno razgovarali kad je francuski predsednik 11. oktobra u Parizu primio Orbana. Nakon toga je Makron izvestio da je s Orbanom razgovarao o budućnosti NATO i EU i da su se kod mnogih stvari saglasili.
Već pre toga, u septembru, Makron je na konferenciji s ambasadorima svoje zemlje rekao da ga Orban „inspiriše“ – a to je kompliment koji je i Orban u više navrata uputio Makronu. Orbanov politički kurs „u sebi nosi kulturnu i civilizacijsku životnu snagu“, Mađarska je na čelu s Orbanom postala izviđač u vremenima radikalnih promena, za razliku od drugih evropskih zemalja, rekao je Makron.
Drukčije Makrona vide u Poljskoj. Tamošnji predsednik vlade Mateuš Moravjecki je Makronovu analizu NATO (NATO je „klinički mrtav“) nazvao „opasnom“. On je Makrona oštro napao: da Francuska škrtari na izdacima za odbranu; da li je Francuska uopšte spremna da ispuni svoje obaveze, pitao je Moravjecki te izrazio nadu da se NATO još može osloniti na tu zemlju.
Zajedljivi ton ne dolazi slučajno. Makronova najosetljivija kritika – da Sjedinjene Države u slučaju ruskog napada na neku od zemalja bivšeg Istočnog bloka ne bi to posmatrale kao slučaj „oabeveze zajedničke odbrane“ NATO – u srži pogađa odbrambenu politiku Poljske.
Varšava Rusiju vidi kao stvarnu, konkretnu opasnost za bezbednost Poljske i o Evropskoj uniji misli isto kao Makron o NATO: da se u slučaju opasnosti ne može u nju uzdati. Zato je Poljska poslednjih godina uložila puno energije i novca da bi pridobila Amerikance. Vlada je tako postigla da su američke trupe stacionirane u Poljskoj i nade polaže u prisne odnose s SAD na području bezbednosne politike. Makron to smatra naivnim. A možda i jeste naivno.
Neverovatno je šta se tu događa: Makron i Orban su postali dva intelektualna pokretača rasprave o budućnosti Evrope. Šablone iz prošlosti – za ili protiv Evrope, više ili manje evropske integracije, više EU ili više nacionalne države – to se ne uklapa u kompleksne, a ponekad i protivrečne misli koje njih dvojica formulišu.
Makron je recimo torpedirao proširenje EU na zemlje zapadnog Balkana – dakle „manje Evrope“. To je odluka koja širom otvara vrata ruskom, kineskom i turskom uticaju u tom regionu – dakle „slabija Evropa“.
A zemlje srednje i istočne Evrope iz takozvane Višegradske grupe (Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka), koje su ozloglašene kao evroskeptične, strastvene su zagovornice novog proširenja – dakle „više EU“. Iz čistog sopstvenog interesa. To bi naime znatno povećalo političku težinu „Istoka“ unutar EU.
Makron želi evropskog ministra finansija, direktne poreze EU, zajedničku ekonomsku politiku – „više EU“. Orban i ostali iz Višegradske grupe ništa od toga – „manje EU“. Svi hoće više novca iz EU, recimo od novog poreza na finansijske transakcije – „više EU“.
Makron i Višegradska grupa žele pravu evropsku vojsku – „više EU“. Francuska zato što tradicionalno želi da bude sila i što bi u nekoj evropskoj vojsci mogla da zahteva vodeću ulogu. Poljska ima delimično interesa ako bi to bila stvar kojom bi se moglo suprotstaviti Rusiji – samo ako se pri tom ne raspadne NATO. Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj se ta ideja sviđa zato što su premalene da bi mogle da stvore snažnu vojsku.
Ukratko, dok se u Nemačkoj često postavlja paušalno pitanje da li je neko za ili protiv EU ili NATO, Makron i Orban uporno postavljaju pitanje smisla na pojedinim područjima. Više EU tamo gde to ima smisla. Ne zbog EU, nego samo tamo gde to i ako to služi sopstvenim interesima.
A oni su različiti, zato su pozicije delimično suprotstavljene. Ali, uvek se radi o nacionalnim interesima.
Nemačka stoji neodlučno i suzdržano. Ona očito prepoznaje Makronov smer, isti koji je imala francuska politika prema Evropi od Šarla de Gola: da se Nemačka politički sputava, koristi njen ekonomski potencijal i, ako je moguće sprečiti da Nemci spoznaju svoju moć i ponovo požele da krenu sopstvenim putem u Evropi.
Nemačka – tako veruju u istočnoj i centralnoj Evropi – je stvarno moćna. I zbog toga zbunjena. Kuda sa sopstvenom težinom? Na levo, zagrliti Francusku i sprovoditi evropsku „solidarnost“? Na desno, i uz odobravanje istočnih Evropljana sprovoditi klasičnu nacionalnu politiku moći?
Macron i Orban čine ono čega se u Nemačkoj najviše gnušaju: lansiraju nove, remetilačke ideje. Nemačka je, tako to vide u Francuskoj i centralnoj i istočnoj Evropi, zaljubljena u status kvo, ali n se više ne može spasiti. To tera na razmišljanje. I može izazvati glavobolju.
(DW)
