Dominirala je Evropom i u vremenima krize je bila de fakto lider Starog kontinenta. Angela Merkel je 16 godina koristila svoj karakteristični oprez i mirni pragmatizam da vodi kontinent kroz uspon ultradesnice, sumnjivu reakciju na dolazak migranata i Bregzit.
Sada, kada se Merkelina era privodi kraju, očekuje se da će se drugi evropski lider pojaviti i preuzeti kormilo. Britanski Gardijan izdvojio je tri glavna kandidata.
Mario Dragi
Jednu od najboljih preporuka Mario Dragi je dobio prilikom junskog susreta sa španskim premijerom Pedrom Sančezom u Rimu.
Opisujući bivšeg šefa Evropske centralne banke kao “maestra”, Sančez je rekao: “Svaki put kada se Dragi obrati Evropskom savetu, mi se utišamo i slušamo ga. A to nije nešto što se često dešava”.
Dragi, koji je na čelo italijanske vlade došao u februaru, imao je sličan uticaj i na stranke u svojoj zemlji, ujedinivši ih u svoju široku koaliciju sa kojom je pregurao čitav niz problema, uključujući i uvođenje kovid pasoša. Super Mario, kako ga zovu, takođe je lider koga javnost najviše ceni, pokazale su ankete.
Njegova vlada je uspela da spase program vakcinacije, oživela je ekonomiju i usvojila čitav niz sprovodljivih mera kako bi se suzbilo širenje korone. Povrh svega, Dragi je uspeo da progura spornu reformu pravosudnog sistema koja je bila preduslov da Italija dobije lavovski deo fonda za oporavak od pandemije Evropske unije.
“Stvari moraju da se završe jer moraju da se završe, a ne zato da biste imali momentalni rezultat. Čak i kada su nepopularne”, rekao je Dragi ranije.
Pragmatičan, miran, odlučan i čovek koji nema problem da stvari nazove pravim imenom, Dragi – koga cene kako u inostranstvu tako i u njegovoj zemlji, je za mnoge najbolji kandidat da preuzme kormilo od Angele Merkel kao de fakto lider Evrope.
“Mi imamo najistaknutiju figuru, Dragija”, rekao je Đankarlo Đorđeti, ministar ekonomskog razvoja Italije.
Olaf Šolc
Evropska politika nije igrala nikakvu ulogu u nemačkoj predizbornoj kampanji. Što verovatno ima veze sa time da, uprkos različitim politikama stranaka koje su se borile za mesto u post-Merkel vladi, o Evropi svaka mejnstrim stranka ima isti stav: Nemačkoj je potrebna EU više nego što je EU potrebna Nemačka. Njen razlog postojanja je da obezbedi da ne propadne.
Ako Olaf Šolc uspe da sastavi koalicionu vladu i postane kancelar, neće se bog zna šta promeniti.
Njegova uloga ministra finansija u Merkelinoj vladi, kada je bio odgovoran za ekonomija ide napred, i njegov ključni doprinos uspostavljanju 750 milijardi evra “teškog” fonda EU za oporavak posle pandemije koronavirusa, učvrstila je njegovu posvećenost bloku ali i njegove težnje ka tome da bude prepoznat kao neko ko možda nije preterano uzbudljiv ali odluke donosi strateškim razmišljanjem.
Fond je nazvao “jasnim signalom evropske solidarnosti i snage”, istovremeno poslavši nemačkoj javnosti poruku da je oporavak Evrope ključni preduslov za ekonomski prosperitet Nemačke.
Šolc će sada biti pod pritiskom da preuzme ulogu vođe u nekim značajnim pitanjima, poput stvaranja politike prema izbeglicama koja će biti zasnovana na solidarnosti – što je nešto što Merkel nije uspela da postigne, kao i brige o prirodnoj sredini koja bi bila usklađena sa ekonomskim razvojem. Šolc je više pragmatičan nego što je vizionar, ali to teško da će zabrinuti njegove “suparnike”.
Emanuel Makron
Makron još od pobede na izborima predstavlja svoju viziju za Evropu, tvrdeći – još od govora u Sorboni 2017. godine – da EU mora da se pozabavi svojim neuspesima. Kako je to rekao, time što je “previše slaba, previše spora i previše neefikasna”.
Njegovi predlozi – integrisana EU odbrana, reforma evrozone, zajednička politika davanja azila, digitalni porezi, nisu mnogo odmakli, kako zbog paralizovane nemačke koalicije tako i zbog opreza Angele Merkel.
Malo njih veruje da će odlazak Merkelove otvoriti put francuskom ambicioznom, nestrpljivom i povremeno arogantnom predsedniku. Istine radi, većina analitičara ne očekuje da će ijedan političar moći da se približi Merkelovoj.
Posle kontroverznog bezbednosnog sporazuma Sjedinjene Države, Australije i Velike Britanije (AUKUS) koji je Francusku koštao sporazuma o izgradnji nuklearnih podmornica za Kanberu vrednog milijarde evra, Makron je ponovo pozvao na veću evropsku autonomiju u svetlu uspona Kine i ponovnog povratka SAD u Aziju.
Posle haotičnog povlačenja zapadnih sila iz Avganistana i AUKUS debakla, više EU lidera moglo bi da bude sklono da se saglasi da bi bilo bolje za EU da ne zavisi toliko od Vašingtona, ali retki su oni koji su spremni da rizikuju i ugroze transatlantske veze, naročito dok je EU vojska jop uvek daleko.
Koliko će Makron uspeti u sprovođenju svoje agende zavisiće u velikoj meri od uspeha šestomesečnog predsedavanja Francuske EU, koje počinje u januaru i njegovog uspeha na predsedničkim izborima u aprilu.
Makron će, smatra uredništvo Gardijana, sasvim sigurno pokušati da preuzme palicu od Merkelove. Ali će mu za to biti potrebni partneri, kompromisi i konsenzus – stvari koje su Merkelovoj polazile za rukom ali, bar do sada, ne i Makronu.
(Kurir Foto: Shutterstock)
