Kao što je ovaj Užičanin iznenada otišao i rastužio nas, tako je znao i da nas iznenada razgali.
Kada ga prvi put ugledate u sceni, lako biste mogli da se prevarite i pomislite da je u pitanju neki statista, rmpalija koji je tu samo da popuni prostor.
Ali kad se pokrene ili kaže nešto (retko više od desetak rečenica po filmu), to se decenijama prepričava i često ostaje u sećanju mnogo bolje urezano nego replike glavnih likova.
Jedna od legendarnih njegovih replika jeste upravo iz filma “Kad porastem biću Kengur”, gde tumači vlasnika kladionice koji je naizgled opasan i grub, ali je zapravo mekog srca.
Prosto i jednostavno “Kids, gou tu skul” postalo je instant-klasik i ušlo u svakodnevni govor, a kada se to desi, ne treba veći pokazatelj nečije harizme i talenta.
“Delirijum tremens”, “Ivkova slava”, “Kad porastem biću Kengur”, “Nebeska udica”, “Mi nismo anđeli”, “Pad u raj”, “Sabirni centar”… Pa onda “Crni Gruja”, “Lisice”, “Otvorena vrata”, “Srećni ljudi”… Pomislite na bilo koji domaći film ili seriju u poslednjih 30 godina – pomislićete na Daničića.
Što se pozorišta tiče, bolje i da ne počinjemo nabrajanje uloga. Dovoljno je reći da je član JDP-a od 1993. godine.
A za one koji ne znaju – Daničić je diplomirao glumu na FDU u Beogradu 1990. godine kao student generacije.
