Kašica na vodi u Sočiju - BIGportal.ba
Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Kašica na vodi u Sočiju

Piše: Bojan Bilbija

U Moskvi znaju da ne smeju da gube previše vremena, i da ako treba Lukašenku ukinuti ogromne dotacije i poklone, onda je bolje sada, a ne čekati da se dalje raspiruje antiruska kampanja uz podršku Zapada


Kašicu, da li ste jutros jeli? Pa neću, valjda, na vodi! Ovo pitanje tokom radnog doručka ruskog predsednika Vladimira Putina, i odgovor njegovog beloruskog kolege Aleksandra Lukašenka, zabavilo je novinare u rezidenciji u Sočiju. Oni su se, 7. decembra, okupili da bi ispratili novu, dramatičnu rundu, pregovora šefova dve bratske države čiji su odnosi u poslednje vreme ponovo na ispitu. Putin je pokušao da ubedi svog kolegu, koji je odbijao da jede „kašu na vodi“. „Zašto? Veoma je ukusno. Probajte, dopašće vam se“, govorio je Putin u prisustvu desetina televizijskih i foto kamera. Lukašenko je odgovorio da razume da je ukusno, ali da radije ipak ne bi to jeo. Obojica su se nasmejala, ali Putin nekako srdačnije. I novinarima je bilo jasno da se ovaj njihov razgovor, zapravo, nije ticao hrane i laganog, zdravog doručka već je to metafora sve složenijih odnosa dve zemlje i teških pitanja koja su se pred njima našla.
JEDINA GARANCIJA – DUBOKA INTEGRACIJA Putinova poruka Lukašenku bila je jasna – ako Minsk nastavi da provokacijama gura međusobne odnose u ćorsokak, onda će Belorusi umesto jeftine ruske nafte morati da sipaju vodu u svoje automobile i traktore. A posebno u tankove beloruskih rafinerija, gde se ruska nafta prerađuje u benzin i druge derivate, a zatim izvozi u zemlje EU i stvara ogroman – ekstraprofit, čime se pumpa državni budžet i održava privreda, isplaćuju sva socijalna davanja, plate i penzije. Bez jeftine ruske nafte svega toga ne bi bilo i Belorusija decenijama koristi ove preferencijale da bi održavala funkcionisanje države i vlasti. Moskva zaista nema ništa protiv toga, i s najmanje pet milijardi dolara godišnje (pojedini eksperti tvrde da ruske dotacije Belorusiji čak iznose između šest i osam milijardi svake godine) pomaže razvoj bratske republike i najbližeg saveznika. To za Moskvu nije veliki iznos ako je u pitanju opstanak Savezne države, čiji pravni temelji su udareni 2001, kada su dve zemlje usvojile plan ujedinjenja.

Ali od tada gotovo ništa nije urađeno – u Minsku nije bilo dovoljno političke volje. Analitičari smatraju da iz Kremlja nikada nije stigla adekvatna ponuda Lukašenku u vezi s njegovom budućom funkcijom u Saveznoj državi, posebno imajući u vidu ambicije da upravo on bude na njenom čelu. U Moskvi pak smatraju da personalna pitanja ne treba da koče istorijski proces ujedinjenja, od čega bi koristi imali građani obe zemlje. U Minsku se pojavilo i tumačenje da bi Belorusija bila svedena na nivo „federalnog okruga“, a da bi Lukašenku bilo ponuđeno da bude „supergubernator“ – a ne veliki lider od čije bi reči drhtali i u Kremlju. Kako ističu njegovi kritičari, ovaj scenario ne pruža Lukašenku garancije „kontinuiteta vlasti“, da njegovi sinovi preuzmu poluge vlasti nakon što se on povuče.

Odnosi dve zemlje godinama prolaze jednu krizu za drugom. Prema Lukašenkovim rečima, sve je to zbog cene nafte i gasa, jer Moskva želi da zarađuje na Belorusiji. To pokazuje i rečenica koju je izrekao u Sočiju kada se, kao kroz šalu, požalio da su mu podvalili i da ispred rezidencije u kojoj je smešten skoro da nema snega. Dok je u Putinovom dvorištu, kaže, „brdo snega“. Njegove tvrdnje ne uklapaju se u brojke koje pokazuju da Minsk uvek ubira profit iz ove saradnje. Pre će biti da Rusi žele da smanje iznos godišnjih dotacija, jer Lukašenko ne opravdava očekivanja kako bi najbliži saveznik trebalo da se ponaša. Mogla bi Moskva da izdvaja i više nego do sada ukoliko bi postojale garancije da u Minsku neće jednog dana okrenuti ćurak i poništiti sve međudržavne sporazume, kao što se desilo u Ukrajini. A jedina garancija za to je duboka integracija.

NE NA RAČUN RUSIJE Susret u Sočiju odigrao se nedelju dana posle posete Minsku američkog državnog sekretara Majka Pompea, prvog gosta tog ranga u beloruskoj prestonici posle četvrt veka. Posle sastanka Lukašenka i Pompea, šef diplomatije Belorusije Vladimir Makej izneo je ocenu da su „strane došle do zaključka da se pristupi i interesi poklapaju i prepliću u nizu pravaca“. Makej nije precizirao koji su to pravci, ali je Pompeo poručio da se SAD i Belorusija približavaju ukidanju sankcija i da će Vašington uskoro poslati svog ambasadora. Pompeo je izneo i ponudu da SAD snabdevaju Belorusiju naftom. „Gospodin Lukašenko je rekao da Belorusi imaju svoju zemlju, suverenu i nezavisnu, i da oni ne mogu da budu deo bilo koje druge države. SAD žele da pomognu Belorusiji da bude suverena država. Naši proizvođači energenata spremni su da vas snabdeju naftom 100 odsto, po konkurentnim cenama. Mi smo najveći proizvođači energenata u svetu. Za sve što vam je potrebno, obratite se nama“, rekao je tom prilikom Pompeo.

Upravo u tom ključu treba tumačiti Putinovu „ukusnu kašicu na vodi“. To je poruka i Lukašenku i Amerikancima da Kremlj neće menjati politiku. A pre svega Minsku: da može da kupuje „po konkurentnim cenama“ od SAD šta god želi, ali da zaborave na rusku podršku. I da, uoči predstojećih jesenjih predsedničkih izbora, Lukašenko treba da pripremi belorusku javnost da bi u narednim godinama ogromna ruska ekonomska podrška mogla da bude smanjena. I Vašingtonu: ako želite „neutralnog“ ili „prozapadnog Lukašenka“, onda finansirajte Belorusiju, jer to na ruski račun neće moći.

Amerikanci, međutim, poslednjih decenija nisu poznati po tome da izdvajaju novac za bilo koga, već zahtevaju da drugi njih finansiraju, odnosno da plaćaju i svoje i njihove troškove. Trgovinski spor s Kinom u koji se upleo predsednik Donald Tramp o tome najbolje svedoči, kao i zahtev Evropi da više finansira NATO, od čega najveću korist imaju SAD. To znači da u saradnji s Vašingtonom Belorusi mogu dugoročno da budu samo na gubitku, čak ako u prvi mah i dobiju neku finansijsku injekciju ili kredit. Primer Ukrajine trebalo bi da im je uvek pred očima, kada je Kijev, umesto garantovanih 10 milijardi dolara godišnje podrške iz Moskve – što je potpisao ubrzo nakon toga svrgnuti predsednik Viktor Janukovič – izabrao rat protiv Rusije i sopstvenih građana, a od „evropskog životnog standarda“ nije ostao čak ni san.

KREMLj: TREZVENO I ODLUČNO Drugi važan momenat Putinove „kašica diplomatije“ jeste sudbina koja čeka samog Lukašenka ako pristane na američke predloge, po kojima bi ga, umesto u Saveznu državu Rusije i Belorusije, „zapadni prijatelji“ ugurali u savez s Ukrajinom, Poljskom i zemljama Pribaltika, za stvaranje sanitarnog kordona oko Moskve. Ovu situaciju veoma trezveno sagledavaju u Kremlju. Ako bi Lukašenko od Rusije, umesto nafte, počeo da dobija vodu – odnosno ako se drastično smanji ekonomska i politička podrška iz Moskve – onda mu preti realna opasnost od unutrašnjih potresa i predstoje teški dani u borbi za opstanak na vlasti. To bi mnogi na Zapadu jedva dočekali, verujući da bi mogli da odvoje Belorusiju od Rusije, gledajući u Lukašenku „garanta savezništva“ dve države. To, međutim, uopšte ne mora da bude tako.

Pravi garant savezničkih i bratskih odnosa je narod Belorusije. Prema ispitivanju javnog mnjenja s kraja 2019, samo 0,2 procenta građana Belorusije smatra da odnosi s Moskvom treba da budu „neprijateljski“, a tek 10,2 odsto njih želelo bi da ti odnosi budu „neutralni“. S druge strane, 31,8 posto ispitanika želi „partnerske“ odnose, dok ubedljiva većina stanovništva, čak 57,6 odsto Belorusa, opredeljuje se da odnosi dve zemlje budu „saveznički“. To u praksi znači da nije Lukašenko jedini u Belorusiji, mada se on često takvim predstavlja, ko stoji na braniku Savezne države i dobrih odnosa – tamo takvih ima na milione. Moguće je čak da bi se umesto njega našli političari spremniji da integraciju s Rusijom sprovedu brže i tešnje, imajući u vidu da ne bi trebalo narod previše da ubeđuju u to.

Zato Lukašenko poslednjih godina uvodi u javni prostor beloruski jezik umesto ruskog i daje izjave o tome da neće dopustiti da ih „Rusija proguta“, želeći tako da izbalansira raspoloženje u narodu. Na dugi rok takva strategija može imati šanse za uspeh, ali trenutno raspoloženje Belorusa je apsolutno na strani Rusije. Zato u Moskvi znaju da ne smeju da gube previše vremena, i da ako treba Lukašenku da se ukinu ogromne dotacije i pokloni, onda je to bolje započeti sada, nego čekati da se dalje raspiruje i širi antiruska kampanja uz podršku Zapada. Kremlj mora ovom procesu da pristupi naizgled meko, ali odlučno. Bez teških reči i svađe, da bi svakome u Belorusiji bilo jasno da krivica ne leži u Moskvi i da je Rusija jedini pravi prijatelj. I da ako neko treba da jede „kašicu na vodi“, to ne bude beloruski narod, već oni na njegovom čelu koji su do toga doveli.

Piše: Bojan Bilbija za pecat.co.rs

Danas objavljeno

Berluskoni po treći put među Italijanima

Zeljka

Zamrznuti sukob Brisela i Moskve

Zeljka

U SENCI NOVE NAKBE

Zeljka

Ostavite komentar