Kao Robinzon Kruso: Pola vijeka živi bez struje, a osmijeh ne skida sa lica - BIGportal.ba
Magazin Zanimljivo

Kao Robinzon Kruso: Pola vijeka živi bez struje, a osmijeh ne skida sa lica

U udaljenom kutku planine Tare, u selu Mokra Gora ispod Popovog brda, mala drvena kuća, pravljena je sa deset prstiju Dragiše Stanišića.

Iako je 21. vek, on već duže od pola veka živi bez struje i vode, u njegovom skromnom domu sudopera i umivaonik su improvizovani, a ovaj srpski Robinzon Kruso sve je sam smislio dovijajući se teškim životnim uslovima. Živi potpuno sam, bez kučeta i mačeta, a noćni posetioci su mu lisice i divlje svinje.

“Prva naša porodična kuća izgorela je u požaru i onda sam ovu novu napravio poptuno sam. Svaku dasku sam preturio preko leđa i preko ruku. Vode i struje nema, ali navikao sam na to. Sve što treba završim tokom dana. Ne mogu da se žalim, jer sam zdrav, a to je najvažnije”, ističe.

“Ustanem kad hoću, legnem kad hoću, radim koliko mogu. Moj otac je slep živeo 14 godina, pa kad je on mogao biti u potpunom mraku, što ja da se žalim koji sam zdrav. Vodu već 55 godina na leđima donosim sa obližnjeg izvora i to me održava u životu”, kaže ovaj samotnjak sa Tare.

Osim zdravlja, kaže da je sloboda najvažnija, jer nagledao se Dragiša i rata i ratnog stanja. Dok je bio mlađi, radio je mnoge poslove, a nije se libio ni onih najtežih.

Mnogo dana proveo je po terenima, ali sada sa njih nosi samo lepe uspomene i osmeh na licu. Iako bi mnogi rekli da za pozitivnu energiju kojom zrači nema nikakvog razloga, dokazuje da sreća ipak nije u materijalnom bogatstvu.

On živi od pomoći koja iznosi 9.000 dinara, a i od te crkavice kupuje slatkiše deci iz komšiluka.

“Kao mali bili smo velika sirotinja, mučili smo se i išli u nadnicu kako bi kupili opanke i da ne bi išli bosi. Tako je prolazio dan po dan, i ja se nisam oženio. Bio sam razmišljanja da kad sam se ja već toliko mučio kao mlad u životu, ne bi bilo pošteno da se muče i moja deca. Imao sam veliku ljubav, bila je konobarica, čitavu svoju platu njoj sam davao da kupi hranu, ali sve je to bilo uzalud”, priseća se Dragiša.

Jedini njegov prijatelj u hladnim zimskim danima je radio prijemnik. Da njega nema, kako kaže, u toj svoj samoći ipak ne bi izdržao.

“To su mi i žena i deca i sve. Naložim vatru, pustim radio da svira i legnem na spavanje. Možda će neki pomisliti da nisam sav svoj, kad živim na ovakav način, ali ja sam zadovoljan. Ne žalim ni za čim, a naročito ne za novcem. On mi ništa ne znači”, pručuje Dragiša dok pali sveću koja je jedini izvor svetlosti u njegovoj kući kad padne mrak. Ima i led sijalicu, ali nju ipak štedi.

Danas objavljeno

Majli Sajrus se opet ne odvaja od pune čaše

Vanja A

“Ukleti 15. april”: Dan kada su “otišli” Linkoln, Notr Dam, Titanik…

Vanja A

40 godina “Pobesnelog Maksa”: Junaci, nekad i sad

Vanja A

Ostavite komentar