Rusija, po nalogu predsednika Vladimira Putina i najvišeg državnog i vojnog rukovodstva, izgradila je nekoliko neprobojnih „mehurova“, od kojih su Kalinjingrad i Sevastopolj najpoznatiji
rajem oktobra objavljena je vest da je u Litvaniju stigla američka oklopna tehnika gde će ostati naredne pola godine. Reklo bi se, nije neka posebna vest – Litvanija je odavno NATO članica, spremna na svaku vrstu vojne saradnje sa SAD, a Amerikanci su vojno i politički već dugo prisutni u ovoj državi na granici Rusije. Tim pre što nije reč o preterano velikoj grupaciji – iz Poljske je u Litvaniju prebačeno osam tenkova „abrams“ i 21 oklopni transporter „bredli“. Ove snage, s ukupno 500 vojnika, ostaće do proleća, gde će učestvovati u vežbama u ovoj pribaltičkoj republici. Litvanski ministar odbrane Rajmundas Karoblis ocenio je to kao poruku da će se ova zemlja, zajedno sa svojim NATO susedima, braniti u slučaju krize. „Saveznici su s nama. To je poruka i Rusiji da su SAD uključene. To je dopunski faktor obuzdavanja“, istakao je litvanski ministar.
KRUPAN ZALOGAJ ZA NATO Nedavno je i šef diplomatije susedne Estonije Urmas Rejnsalu izjavio da njegova zemlja želi da jača odbrambenu saradnju s Vašingtonom. Kako je naveo posle susreta s američkim senatorom Ronom Vajdenom u avgustu, SAD su pružale najveću pomoć u osiguranju estonske bezbednosti i zato u Talinu žele da saradnja sa ovim „ključnim saveznikom“ i dalje jača. Tom prilikom Rejnsalu i Vajden razmotrili su „pretnje regionu od strane Rusije“. Tako se bauk „ruske pretnje“ širi Pribaltikom, a lokalne države čine sve da spreče iznenadni upad Kremlja. U tome im pomažu američki saveznici, razmešatajući vojnike i naoružanje na teritoriji ovih zemalja, da bi se domaćini osećali mirnije i bezbednije. Oni poručuju da je na Baltiku manje straha od upada Rusa, jer su Amerikanci već tu – po pozivu lokalnih vlada. Sve u skladu s međunarodnim pravom i savezničkim NATO obavezama.
Ali to više nije dovoljno. Postoji problem: Kalinjingradska oblast i njenih milion stanovnika. Dobro utvrđena ruska enklava na granici s Litvanijom i Poljskom nakon raspada SSSR-a ostala je kost u grlu zapadne alijanse, imajući u vidu da je Moskva na tom prostoru stvorila neosvojivu tvrđavu. Površine veće od 15.000 kvadratnih kilometara, što je, recimo, upola više od teritorije Kosova i Metohije, sa 140 kilometara morske i 410 kilometara kopnene granice, ova teritorija pravcem zapad-istok proteže se 205, a sever-jug 108 kilometara. To je krupan zalogaj i za NATO, jer je ovo područje verovatno najgušće i najteže naoružano mesto na svetu – sa sedištem ratne Baltičke flote, svim mogućim PVO sistemima, borbenom avijacijom, moćnim mehanizovanim i oklopnim kopnenim jedinicama. Procene ukazuju da bi vojna sila raspoređena u Kalinjingradu bila u mogućnosti da odoli združenom napadu svih susednih NATO država.
Ipak, takve ideje sve češće se čuju od američkih visokih oficira i vojnih eksperata. Tako je u septembru komandant američkog ratnog vazduhoplovstva u Evropi, general Džefri Li Harigan saopštio da SAD imaju plan proboja ruske PVO u regionu Kalinjingrada. „Ako bude bilo potrebno da odemo tamo i uništimo, na primer, integrisani sistem PVO Kalinjingrada, neka ne bude nikakvih sumnji – mi imamo plan“, saopštio je Harigan i naglasio da se izvode vojni manevri za ovu svrhu, da SAD stalno razrađuju te planove i da će ih aktivirati ako zatreba. Nije izložio detalje tih planova, ali je naglasio da će u slučaju ruske agresije odgovor SAD biti kompleksan, brz i efikasan.
„BULEVARSKO ŠTIVO“ Pre toga, u martu ove godine, načelnik štaba ratnog vazduhoplovstva SAD Dejvid Goldfejn izjavio je da američka vojska sprema novu koncepciju borbenih dejstava, kao odgovor na pretnju sukoba s Kinom, Rusijom i drugim protivnicima. Kako je rekao, ovaj koncept podrazumeva tajni združeni prodor na teritoriju protivnika, preko kopna, mora i vazduha, a vodeću ulogu u tom poduhvatu treba da odigra „nevidljivi“ lovac F-35. „Vaša odbrana je bušna kao švajcarski sir. Mi znamo gde su rupe i možemo da ih iskoristimo, mi možemo da prodremo kroz njih i držimo na nišanu objekte na vašoj teritoriji“, izjavio je Goldfejn. Ni iz njegovih reči ne vidi se kako su zamislili da probiju ešelone ruske ili kineske odbrane, ali je jasno da bi to bio krupan zalogaj za bilo koju armiju sveta.
I pored upozorenja iz Moskve da američki i NATO čelnici ne pribegavaju retorici koja dodatno raspaljuje strasti, prošle nedelje je iz Amerike stiglo novo upozorenje. Stariji naučni saradnik Džejmstaun fondacije Ričard Huker opisao je hipotetički vojni sukob Rusije i NATO-a u Pribaltiku. Smatra da NATO mora da razmotri mogućnost zauzimanja Kalinjingradske oblasti u slučaju konflikta. U izveštaju Huker piše da, ukoliko dođe do ruskog upada u Pribaltik, američka i poljska armija moraju odmah da napadnu Kalinjingradsku oblast. Kako je istakao, glavni zadatak je neutralizacija PVO zaštite koja tamo postoji. To bi, tvrdi, neutralisalo Baltičku flotu čija se glavna luka tamo nalazi.
S ruske strane reagovao je i kalinjingradski gubernator Anton Alihanov, nazvavši ove projekcije „američkim glupostima“. „Imam osećaj da to nisu eksperti, već ljudi koji pišu neko bulevarsko štivo“, rekao je Alihanov. Ideje Hukera, da će Rusija krenuti u napad na Letoniju, ali da će NATO odgovor dovesti do toga da Moskva neće uspeti da izvrši taj zadatak za 14 dana, nazvao je fantastikom. Kao i ocenu da će poljska armija ne samo odbraniti koridor Suvalki između Litvanije i Poljske (razdvajajući Kalinjingradsku oblast od Belorusije) već i preći u kontranapad, zauzeti Kalinjingrad i proterati Baltičku flotu u Sankt Peterburg. Osim toga Huker veruje da će američki helikopteri „apači“ uništiti ruske tenkove koji budu krenuli u ofanzivu. „Bez obzira na propagandu, ruski lideri će pamtiti da su upravo oni započeli sukob, računajući na slabost NATO-a. Oni neće rizikovati nuklearni sukob radi Kalinjingradske oblasti kojom su zavladali tek posle 1945. godine“, rekao je američki stručnjak.
OPASNE ILUZIJE Huker i drugi koji sve češće pišu o Kalinjingradu, možda i nehotice, otkrivaju neke slabosti. Pre svega to da je Kalinjingrad mnogo veći kamen u NATO čizmi nego što su oni spremni da javno priznaju. Nekoliko desetina oklopnih vozila i tenkova svakako neće promeniti odnos snaga na Baltiku i to američki saveznici jasno vide. Aktuelna NATO politika izlaže ih na vetrometinu konfrontacije s Rusijom, gde ne bi imali nikakve šanse. Ne 14 dana već ni 14 sati. Zato američki eksperti, vezani za interese vojnoindustrijskog lobija, ohrabruju male baltičke republike, kao i mnogo veću i snažniju Poljsku – da izdrže. Poručuju da je Amerika uz njih i iza njih. I da je zapravo Moskva slaba, njena odbrana „bušna kao sir“, a da će američki „apači“ sravniti na hiljade ruskih tenkova.
Ozbiljniji američki eksperti, uključujući i bivšeg zapovednika NATO snaga u Evropi, generala Filipa Bridlava, još odavno su Kalinjingrad označili kao jednu od zona A2/AD (anti-acess and area denial), odnosno područja zabranjenog pristupa i manevra. U žargonu zapadnih vojnih krugova zone A2/AD nazivaju se i „mehurima“, jer su od upada neprijateljskih snaga potpuno zaštićene različitim sistemima naoružanja – s kopna, iz vazduha i s mora. Pojavu ovih zona omogućio je razvoj moćnih ruskih i kineskih sistema (zemlja-zemlja, zemlja-vazduh i zemlja-more) dugog dometa. U slučaju Rusije, reč je pre svega o sistemima „Iskander“, S-400, protivbrodskim kompleksima „Bastion“. Ričard Huker i pojedini američki stručnjaci veruju da bi američke snage bile u stanju da probiju A2/AD zone, ali većina analitičara se slaže da bi gubici bili neprihvatljivo visoki.
Savremena Rusija, po nalogu predsednika Vladimira Putina i najvišeg državnog i vojnog rukovodstva, izgradila je nekoliko takvih „mehurova“. Kalinjingrad i Sevastopolj (Krim) svakako su najpoznatiji. Osim njih to su i Murmansk na krajnjem severu, Sankt Peterburg, Moskva, Novorosijsk na Crnom moru, Novosibirsk, zatim Vladivostok, Petropavlovsk Kamčatski i Nahodka na Dalekom istoku, Nova Zemlja i Tiksi u arktičkom pojasu. Kina svoje zone stvara u okruženju Tajvana i veštačkih ostrva u arhipelagu Spartli – mestu ozbiljnog sporenja s Vašingtonom. Dok su se Amerikanci bavili ratovima za resurse i uvođenje demokratije širom sveta, Moskva i Peking su gradili tehnološka vojna dostignuća, koja im sada omogućuju da mogu sa Zapadom da razgovaraju jezikom sile. To ne znači, kako predviđaju Huker i njemu slični, da će Rusija preduzeti upad u Pribaltik ili bilo gde drugo, ali postoji potencijal za tako nešto. Opasna je, međutim, iluzija da bi, u slučaju da bude napadnut, Moskva prepustila Kalinjingrad čak i ako bi „mehur“ bio probijen. I da bi oklevala u tom slučaju da upotrebi mnogo jača sredstva koja joj stoje na raspolaganju. Uključujući i najjača.
