Prvi korak u razvoju nauke o toploti je pronalazak načina da se toplota izmeri. Zbog toga je izmišljen toplomer ili termometar.
Termometar (franc. thermomètre od grčkog θερμός (termo) u značenju „toplo” i μετρέω: metim, „merenje”) je merni instrument koji meri temperaturu koristeći nekoliko različitih principa.
Zasniva se na činjenici da se dva tela dovode na istu ravnotežnu temperaturu (toplota), pa je temperatura koju pokazuje ujedno i temperatura tela s kojim je on u dodiru. Merenje temperature svodi se na merenje termometrijskoga svojstva. Sastoji se obično od dva elementa: senzora (čula, davača) temperature i od pretvarača izmerene vrednosti u formu pogodnu za ljudsko ili mašinsko očitavanje
Danas je teško reći ko je stvorio prvi termometar. Izum termometra pripisuje se mnogim anučnicima :Galileju, Santoriou, Lordu Bakonu, Robertu Fludu, Skarpiju, Korneliusu Drebelu, Porteu i Salomonu de Causu. T
o je zbog činjenice da su mnogi naučnici istovremeno radili na stvaranju uređaja koji bi pomogao meriti temperaturu vazduha, tla, vode, čoveka.
U Galileovim spisima nema opisa ovog uređaja, ali njegovi su učenici svedočili da je on 1597. stvorio termoskop – uređaj za podizanje vode grejanjem.
Prvi u uslov za toplomer je da uvek na isti način označava istu temperaturu. Imajući to na umu, italijanski znaučnik Galileo Galilej počeo je praviti ekspirimente oko 1592. godine, stotinu godina pre nego što je Kolumbo otkrio Ameriku.
Galilej je napravio neku vrstu toplomera, koji je nazvao “Vazdušni termoskop”. Ova sprava je bila staklena cev sa šupljom kuglom na kraju, u kojoj je bilo vazduha Cev i kugla zagrejavani su tako da se vazduh unutra širio, a potom je otvoreni završetak cevi stavljan u neku tekućinu, na primer vodu.
Kako se vazduh u cevi ohladio, njegova se zapremina smanjivala, a tekućina je prodirala umesto njega u cev. Tako su se promjene temperature mogle zapaziti po dizanju ili spuštanju nivoa tekućine u cevi.
Eto, to je bio prvi “toplomjer a za merenje topline”. Ali, ne zaboravite da je on merio toplinu mereći širenje i skupljanja vazduha u cevi, pa se ubrzo otkrilo da je jedan od problema u vezi s njim to što na njega utiču razlike u atmosferskom pritisku i da zbog toga on nije sasvim tačan
Santorio sa Univerziteta u Padovi stvorio je svoj uređaj, s kojim je bilo moguće meriti temperaturu ljudskog tela, ali je uređaj bio toliko glomazan da je bio instaliran u dvorištu. Santoriov izum je oblikovan kao lopta i duguljasta vijugava cijev na koju su izvučene podele, slobodni kraj cevi je bio ispunjen je obojenom tekućinom. Njegov izum datira iz 1626. godine.
Toplomer, kakav mi danas upotrebljavamo, zasniva se na širenju i skupljanju tekućine hermetički zatvorene u staklenoj kuglici, za koju je pričvršćena tanka cevčica. Na višim temperaturama tekućina se širi i penje u cevčici, dok se na nižim temperaturama skuplja i spušta u cjevčici. Lestvica na cevčici pokazuje nam kolika je temperatura.
Takav toplomer prvi put je upotrebljen oko 1654. godine. Živini toplomjeri lako pucaju, a kuglice žive tada se rasprše i na sobnoj temperaturi isparavaju. Udisanjem kroz pluća ulaze u krvotok te dospijevaju do središta nervnog sistema. Simptomi su trovanja nesanica, gubitak pamćenja… Verovatno u bliskoj budućnosti temperaturu i pritiska će se meriti isključivo digitalnim meračima
Termometar modernog oblika, najprikladniji za kućnu upotrebu, s preciznom mernom skalom je izradio nemački fizičar Gabrijel Fahrenhajt On je opisao svoju metodu stvaranja termometra 1723. godine. U početku, Fahrenhajt je stvorio dva alkoholna termometra, ali fizičar je odlučio koristiti živu u termometru. Fahrenhejt skala bazirala se na se na tri tačke:
prva tačka bila je nula stepeni – to je temperatura sastava vode, leda i amonijaka;
druga tačka označena kao 32 stepena je temperatura mešavine vode i leda;
treća tačka – tačka ključanja vode, bio je jednak 212 stepeni.
Lestvica je kasnije dobila ime po svom tvorcu.
