Palidrvca koja plešu i pretvaraju se u različite figure, u pticu koja odleće ili vetrenjaču sa koja se okreće. “Tajanstvena kutija šibica”, tako je Gido Zeber nazvao svoj eksperiment. Minuciozno je skicirao faze pokreta – napornim radom jednog čoveka je nastao prvi poznati nemački animirani film koji je premijerno prikazan 1910. godine.
Bili su to pupoljci animiranog filma, koji su u Nemačkoj brzo našli plodno tlo. „U to vreme su animatori radili noću u svojim sobama“, kaže Rolf Gizen, istoričar animiranog filma. Dok je u isto vreme u SAD napredovala industrijalizacija filma, u Nemačkoj su sa tom tehnikom radile „male manufakture“, kaže ovaj stručnjak.
Vreme procvata
Dvadesetih godina, Nemačka je postala inkubator crtanog filma. Pod uticajem različitih umetničkih struja kao što su bili bauhaus ili dadaizam, animatori su se bavili „apsolutnim filmom“, eksperimentalnim filmskim pokretom avangarde. Poigravali su se bojom, zvukom, geometrijom i senkom.
Umetnička sloboda je donela mnoge nove radove. Prvi celovečernji crtani film u Evropi nastao je u Nemačkoj – „Avanture princa Ahmeda“ Lote Rajniger. Bile su to animirane siluete od papira rezanog makazama. Autorka je bila inspirisana „Pričama iz 1001 noći“ – i napravila priču o moćnim čarobnjacima i zlim duhovima. Bio je to inovativan film.
Takvim kreativnim radovima nije mogao da se zaradi novac. No, animatori su otkrili reklamnu branšu koja se tada brzo razvijala.
„Crtači su najviše novca zarađivali reklamnim filmovima. Bile su to reklame za supe, konzerve i likere. No, producenti poput Juliusa Penševera nisu polagali samo na komercijalne radove, već i na umetnost. On je mnogim mladim umetnicima dao mogućnost da se eksperimentalno izraze u reklamama“, kaže Rolf Grizen. I više od toga: ljudi su tada često išli u bioskope više zbog reklama nego zbog filmova.
U to kreativno vreme posle Prvog svetskog rata pa do tridesetih godina, nastali su mnogi filmovi i kreativne tehnike – bilo je to vreme velikih sloboda za nemačke umetnike. A onda je došao prelom.
Nacionalsocijalizam i Dizni
Kada je počela nacistička diktatura, nepoželjna umetnost, pre svega moderne apstraktne struje, etiketirane su kao „izopačena umetnost“. Poslednji apstraktni animirani film koji je u Nemačkoj javno prikazan bio je „Ples boja“ (1939) Hansa Fišingera.
Mnogi umetnici su zbog tog napada na umetnost emigrirali – na primer Julius Pinšever, Peter Zaks i George Pal; drugi, poput Valtera Ritmana, prilagodili su se nacistima.
Nacističko glajhšaltovanje kulturne scene u oblasti animiranog filma ipak nije dovelo do totalnog sloma. Jer, Hitler i Gebels su voleli animirane filmove. Bili su oduševljeni Diznijevim filmovima, što pokazuje i jedan zapis iz dnevnika Jozefa Gebelsa 22. decembra 1937. Tu on piše da će Hitleru za Božić pokloniti 18 Diznijevih filmova.
Kada je Dizni objavio „Snežanu i sedam patuljaka“, nacisti su bili oduševljeni. U prisustvu Eve Braun, u Hitlerovoj vikendici u Berhtesgadenu, stalno su prikazivani Diznijevi filmovi koje su tamo gledala i deca Hitlerovih vazala.
„Snežana i sedam patuljaka“ je bio vrhunac, kaže Rolf Gizen. Nacističko vođstvo je htelo da uvede taj film u bioskope. „Dva distributera – Bavarija i Ufa, nastojala su da dobiju licencu. Dizni je tražio mnogo novca, bila je to velika cena. Ali, to je bio Hitlerov omiljen film. I bilo je jasno – on mora da se prikazuje i u Nemačkom rajhu.“
Ali onda je došao bojkot nemačkih filmova u SAD – a ubrzo potom je izbio rat.
Manija veličine i državna proizvodnja „crtaća“
„Gebels je 1939/40 gledao i američku produkciju ‘Guliverova putovanja’ i pomislio da bi u Nemačkoj mogla da nastane industrija animiranog filma koja je u stanju da preuzme vođstvo u Evropi“, dodaje Gizen.
Tako je osnovana kompanija „Nemački crtani film d.o.o.“ koja je finansirana milionima. Napravljen je studio i zaposleno oko 200 ljudi. Bila je to greška. Jer, umesto da zaposli iskusne režisere, crtače i umetnike, angažovali su grafičare i mlade dizajnere odane režimu, sa svežim diplomama modnih škola, ali bez znanja potrebnih za pravljenje filmova.
Na kraju je objavljen samo jedan kratki film, „Siroti Hansi“ – priča o jednom kanarincu. „On beži iz kaveza u slobodu, gde je doživeo toliko straha i avantura da se na kraju vraća u svoj kavez. Pitam se: pa ko beži iz slobode u kavez? Ali tako se tada razmišljalo, to im se sviđalo, da si siguran samo u kavezu, u diktaturi. I taj film je snimljen za veliki novac, ali je na kraju njegov uspeh bio prosečan“, objašnjava Gizen.
Nacisti su hteli manje direktne propagande; hteli su da prikazuju lep svet kako bi skrenuli pažnju sa briga u vezi s ratom. Istovremeno su finansijski podržavali proizvodnju na okupiranim područjima: u Holandiji, Danskoj, Belgiji Francuskoj i Čehoslovačkoj.
„Ali, njihove produkcije su bile odjednom mnogo bolje nego nemačke“, kaže naš sagovornik. U Danskoj je počela proizvodnja celovečernjeg crtanog filma: „Upaljač“, po bajci Hansa Kristijana Andersena. Posle 1945. je proizvodnja crtanih filmova procvetala svuda u Evropi – samo ne u Nemačkoj.
Većina animiranih filmova iz prvih godina je nestala ili je uništena. Ima malo kolekcija i stručnjaka posvećenih toj temi. Nemački institut za animirani film u Drezdenu (DIAF) postavio je sebi cilj da u obuhvatnoj hronologiji prikaže istoriju nemačkog animiranog filma.
„DIAF je udruženje formirano 1993. I ima zadatak da spasi i arhivira dela DEFA-studija za animirani film u Drezdenu. A i samoproglašeni zadatak se o toj zaostavštini stara i naučno, i pedagoški, i publicistički“, kaže Folker Pecold, član uprave DIAF.
U poslednjih 100 godina, industrija animiranog filma je doživela mnoge lomove. Danas je nemačka na tom polju poražena i nije konkurencija drugim zemljama kada je reč o razvoju novih tehnologija.
