Ja tako mislim / Posuđeni komentar

KAKO JE EU SISTEMATSKI UNIŠTAVALA JAVNO ZDRAVSTVO DRŽAVA ČLANICA

Piše: Nataša Jokić (Strazbur)

ŠTA JE OBELODANILA EPIDEMIJA

Manjak lekara i medicinskog osoblja, maski i zaštitne opreme, neobnovljene strateške rezerve, nestašica osnovnih lekova, manjak bolničkih kreveta – sve je to posledica sprovođenja direktiva EU o štednji i podređivanju zdravstva tržišnim zakonima

Krajem januara 2015. godine, dan uoči parlamentarnih izbora u Grčkoj, našla sam se na periferiji Atine, usred napuštenih ledina na kojima se nekada nalazila američka vojna baza, pred vratima jedne uredne montažne zgrade, na kojoj je pisalo „Socijalna klinika Eleniko“.
Bila je to klinika u kojoj su svi radili besplatno – i lekari i sestre i apotekari i sekretarice i čistačice. Lekovi, pelene i hrana za bebe bili su besplatni.

KAKO JE UKINUTO BESPLATNO LEČENjE U GRČKOJ Iako sam dosta toga prethodno pročitala o teškoj humanitarnoj situaciji u Grčkoj koja se faktički našla u bankrotstvu, tek sam tog dana, intervjuišući dr Georgija Vihasa, osnivača klinike „Eleniko“, saznala da je famozna „Trojka“ (Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF) obavezala Grčku da ukine zdravstveno i socijalno osiguranje svima koji su ostali bez posla.
Ova mera za „ozdravljenje državnih finansija“ bila je uslov „Trojke“ za davanje novih kredita Grčkoj kako bi vratila stare. U evropskim medijima to se nazivalo „evropska pomoć“ iako Grčka nije nikada dobila ni jedan jedini evro pomoći od EU.
Dr Vihas mi je tada objasnio i da je tri miliona od deset miliona Grka ostalo bez zdravstvenog osiguranja. Ti ljudi su živeli u teškoj bedi, a 40.000 njih bili su beskućnici. Neki su godinama, pa i decenijama radili i uplaćivali socijalno osiguranje, ali su posle gubitka posla gubili sva socijalna prava i morali da plaćaju preglede i lekove. Mnogi nisu imali novca i umirali su.
Sutradan, u izbornom pres-centru u živopisnom mediteranskom parku Zapion u centru Atine, pitala sam jednog grčkog kolegu zašto, po njegovom mišljenju, šira javnost na Zapadu ne zna da je EU nametnula Grčkoj ukidanje zdravstvenog osiguranja za nezaposlene.
„Zato što bi obelodanjivanje naše humanitarne katastrofe značilo poraz neoliberalne politike državne štednje koju je Grčkoj, i ne samo njoj, nametnula Trojka“, rekao mi je grčki kolega.

STRATEŠKE REZERVE PRAZNE Pet godina kasnije, u januaru ove godine, u Evropi je izbila epidemija virusa korona, koja je stigla iz Kine i još traje.
Kao kula od karata popucali su zdravstveni sistemi, pre svega u Italiji i u Španiji – zemljama koje su najviše morale da štede zbog toga što je njihov javni deficit prelazio granicu od tri odsto ukupnog društvenog proizvoda propisanu Evropskim paktom za stabilnost.
Za Portugaliju je u velikoj meri spasonosna bila geografska činjenica da ima jedinu kopnenu granicu – sa Španijom, koju je vrlo brzo zatvorila.
Francusku je epidemija u februaru zatekla sa praznim strateškim rezervama iako je ona pre dve decenije bila zemlja sa najboljim zdravstvenim sistemom na svetu.
Kao da kolektivno čita neki kriminalistički roman u nastavcima, francuska javnost je postupno otkrivala da nema maski zato što strateške rezerve nisu obnavljane od 2013. godine.
Tada je u rezervama bilo zavedeno milijardu hirurških maski i 88 miliona maski FFP2 koje potpuno štite medicinsko osoblje.
Ispostavilo se zatim da je 900 miliona hirurških maski nestalo ne zna se kako, da ostatak navodno može da posluži iako je rok trajanja prošao, a da maski FFP2, koje potpuno štite, uopšte nema.
U sledećim „nastavcima“ Francuzi će saznati da nema dovoljno testova, da nema zaštitne odeće za lekare, da nema dezinfekcionih sredstava. Konačno, ovih dana saznajemo da nisu postojale ni strateške zalihe lekova, čak ni za period od šest meseci i da sada neke najopterećenije bolnice u pariskoj oblasti troše poslednje rezerve.

TRŽIŠTE MASKI SE SAMO ORGANIZUJE Francuska vlada naredila je rekviziciju proizvodnje i zaliha tri fabrike koje su proizvodile medicinske maske, ali to nije ni izdaleka zadovoljavalo potrebe njenih bolnica od šest miliona maski dnevno.
U isto vreme, Italija je očajnički pozivala u pomoć. Zašto im Nemačka ne pošalje maske koje su već poručili i platili? Zato što su sada potrebne Nemačkoj. A Francuska, zašto ne pomogne? Zato što ih nema ni za sebe.
Italija nije imala sopstvenu proizvodnju maski i pokušavala je nekako da se snabde u Južnoj Africi.
Pojavila se Kina sa donacijama, a onda je ubrzo počeo „rat“ zbog maski koje u velikim količinama proizvodi uglavnom Kina. Na kineskim aerodromima jedna država otimala je drugoj, pred sam utovar u avion, medicinske maske u poslednjem trenutku, plaćajući veću cenu isporučiocu koji nije mnogo brinuo da održi reč i ispoštuje ugovor.
Francuzi su, navodno, oteli maske namenjene Španiji, Amerikanci one namenjene Francuskoj, Česi one namenjene Italiji i tako u beskraj.
Ove scene deluju kao ilustracija poslednje faze neoliberalnog ekonomskog sistema. Svetska trgovinska organizacija propisuje ovaj sistem na planetarnom nivou.
Na nivou EU, Lisabonski ugovor, koji ima ulogu ustava, obavezuje države članice da ga primenjuju pod načelom: tržište se samo organizuje. Sada dobro vidimo – kako…
Početkom marta Italija je uputila očajničke proteste Evropskoj uniji jer od nje nije stizala nikakva solidarna pomoć.
Brisel je objavio da je privremeno suspendovan Evropski pakt za stabilnost. Drugim rečima, Evropska komisija rekla je ono što svojevremeno nije rekla Grčkoj: „Trošite koliko morate, životi ljudi važniji su od budžetskog deficita.“

ZDRAVSTVO POSTALO INDUSTRIJA Posle sve učestalijih kritika, iz Brisela je stiglo i objašnjenje da zdravstvo nije domen kojim se EU bavi i da svaka članica Unije odlučuje o svojoj zdravstvenoj politici.
U prevodu: prestanite da nas prozivate, otkud Evropska komisija da zna zašto nema maski i testova, lekara i lekova… Nema EU ništa s tim, o zdravstvu brine svaka država za sebe, EU se u zdravstvo država članica ne meša!
Ako je nešto „fejknjuz“, odnosno obmanjivanje – ovo je.
Evropska unija ne samo da se mešala u zdravstvenu politiku država, kako smo videli i na grčkom primeru – već je i sistematski uništavala javno zdravstvo u zemljama članicama, namećući isključivo tržišni kriterijum u upravljanju javnim sektorom.
Tako je i zdravstvo postalo industrija, kao svaka druga, koja se zatvara ako ne donosi profit.
Poslanik Ujedinjene evropske levice u Evropskom parlamentu, Nemac Martin Širdevan javno je ovih dana pozvao na odgovornost Evropsku komisiju jer je u periodu posle izbijanja ekonomske krize, između 2011. i 2018. godine, Evropska komisija 63 puta tražila od država članica da smanje troškove za zdravstvo ili da privatizuju izvesne njegove delove.
Ove preporuke upućene su na adrese skoro svih država i one su ih, uglavnom, sprovodile.
U Francuskoj 2009. godine zakon „Bašlo“ (po imenu tadašnje ministarke zdravlja) zapravo je prepisan iz teksta direktive EU. Njime se, između ostalog, postavljaju menadžeri da rukovode bolnicama, namećući tržišnu logiku na račun medicinske logike. Jedna po jedna, aktivnosti u samoj državnoj bolnici se privatizuju – vešernica, laboratorija, restoran, bezbednost itd.
Belgijski časopis posvećen socijalnom osiguranju objavio je u decembru prošle godine studiju koja pokazuje da su od finansijske krize 2008–2009. godine troškovi za zdravstvo u državama članicama EU znatno smanjeni. U više zemalja kao što su Italija, Španija, Grčka, Portugalija, Kipar i Irska, smanjivanje budžeta bilo je uslov koji su kreditni potražioci, sa Nemačkom na čelu, nametnuli da bi im davali nove kredite.
Posle finansijske krize tri zemlje dobile su 2011. godine direktive koje se izričito tiču zdravstva sa preporukom kako da „poboljšaju efikasnost trošenja“, što u prevodu znači – kako da smanje budžet za zdravstvo. Dve godine kasnije 17 država EU dobilo je detaljno razrađena uputstva kako da vode zdravstvenu politiku. U jesen 2019. godine 16 zemalja je dobilo direktive o zdravstvenoj politici uvek sa naglaskom na štednji.
Troškovi za zdravstvo po glavi stanovnika u Grčkoj i Portugaliji bili su 2017. godine niži nego 2009. godine.
Poslednjih godina lekari iz državnih bolnica masovno su otišli u privatne ordinacije. Nisu više mogli da podnesu diktaturu bolničkih menadžera koji su im određivali da, na primer, imaju samo deset minuta po pacijentu kao da je bolnica fabrika, a lekari radnici na traci za sklapanje delova mašina.
Po neoliberalnom ideološkom diktatu Svetske trgovinske organizacije i Evropske komisije, u zemljama EU sprovođen je proces industrijalizacije zdravstva. Sve odluke donosile su se na osnovu tržišnog kriterijuma.

IZGUBLjEN ZDRAVSTVENI SUVERENITET Manjak lekara i medicinskog osoblja, manjak maski i zaštitne opreme, neobnavljane strateške rezerve, nestašica osnovnih lekova čija se aktivna supstanca proizvodi gotovo isključivo u Kini i u Indiji, manjak bolničkih kreveta u intenzivnoj nezi – sve je to posledica sprovođenja direktiva EU o štednji, o održavanju državnog deficita u propisanim granicama i podređivanja zdravstva tržišnim zakonima.
U interesu građana bilo je da javno zdravlje bude nezavisna i samodovoljna javna delatnost koja će imati sopstvenu zagarantovanu proizvodnju lekova i rezervi neophodnih za vanredne situacije. To, međutim, nije bilo u skladu sa neoliberalnim programom demontiranja države i privatizacije zdravstva.
Pogledajmo Francusku! Ova zemlja je pre dvadeset godina imala najbolji zdravstveni sistem na svetu prema listi Svetske zdravstvene organizacije. U Francuskoj je u poslednje dve decenije ukinuto oko 100.000 bolničkih kreveta i polovina porodilišta iako priraštaj stanovništva nije smanjen. Zatvorene su na stotine bolnica. U državnom zdravstvu zatvorena su radna mesta za hiljade lekara i medicinskih sestara.
Sve zemlje su izgubile zdravstveni suverenitet jer je dozvoljeno da se tržište lekova „samo organizuje“ iako je to strateški sektor, bar kada je reč o takozvanim osnovnim lekovima. Tako je dozvoljeno da privatne farmaceutske grupe odlučuju od koga će kupiti aktivnu supstancu za lekove i one su bez izuzetka donosile odluku da kupuju kod onih koji nude robu po najnižoj ceni – u Kini i u Indiji.
Neoliberalna „alhemija“ pretvorila je tako planetu u selo u kome postoji samo jedna apoteka od koje sada svi zavisimo – Kina.

ISCRPLjENI ŠTEDNjOM Videli smo kako je politika EU prema dužničkoj krizi izazvala slom javnog zdravstva u Grčkoj, ostavljajući milione ljudi bez potrebne medicinske nege.
Slične posledice ta politika izaziva sada u ostalim zemljama EU čiji su zdravstveni sistemi, iscrpljeni štednjom, popucali pod naletom virusa korona, uprkos činjenici da on nije visokosmrtan – da se kod 80 odsto zaraženih ispoljava u blagoj formi, kod pet odsto nastaju komplikacije, a kod jedan do tri odsto je ishod smrtan.
Sada je jasnije ono što mi je grčki novinar pre pet godina rekao u Atini: neoliberalna politika državne štednje koju sprovodi EU vodi u katastrofu – ali ne samo Grčku.
Državna štednja je bila je samo izgovor za demontiranje država iz ideološkog razloga i gaženje javnog interesa u ime privatnog interesa manjine.
Začudo, u velikim medijima, ali i na društvenim mrežama, o odgovornosti Evropske komisije, njenih direktiva i nacionalnih vlada koje su ih sprovodile – gotovo da se uopšte ne govori.
Francusku, Španiju, Italiju, Veliku Britaniju zadesila je ekonomska i zdravstvena katastrofa. Zemlje EU neće više moći da okreću glavu na drugu stranu kao što su to uglavnom činile 2015. godine – odbijajući da vide stradanje Grka.

Piše: Nataša Jokić (Strazbur) za pecat.co.rs

Danas objavljeno

Pandemija dezinformacija

Zeljka

Italija na izlaznoj putanji

Zeljka

Ustanak šake jadnika

Zeljka

Ostavite komentar