Istraživanje je prikupilo nove podatke o gubitku kosti kod astronauta uzrokovanim uslovima mikrogravitacije u svemiru i o stepenu do kojeg se mineralna gustina kostiju može ponovo steći na Zemlji. U istraživanju je učestvovalo 17 astronauta rosečne starosti 47 godina, čije su misije u svemiru bile u dužini od četiri do sedam meseci, sa prosekom od oko 5 i po meseci.
Godinu dana nakon povratka na Zemlju, astronauti su u proseku pokazali 2,1% smanjenu mineralnu gustinu kostiju na tibiji – jednoj od kostiju potkolenice – i 1,3% smanjenu snagu kostiju. Kod njih devetoro mineralna gustina kostiju nakon svemirskog leta, ostala je trajna.
„Znamo da astronauti gube kosti tokom dugotrajnog svemirskog leta. Ono što je novo u ovoj studiji je da smo pratili astronaute godinu dana nakon njihovog svemirskog putovanja da bismo razumeli da li se i kako kosti oporavljaju”, rekao je profesor Univerziteta u Kalgariju Lej Gebel, naučnik koji je bio vodeći autor istraživanja objavljenog ove nedelje u časopisu Scientific Reports.
„Astronauti su doživeli značajan gubitak kostiju tokom šestomesečnih svemirskih letova – gubitak koji bismo očekivali da vidimo kod starijih osoba tokom dve decenije na Zemlji, a povratili su samo oko polovine tog gubitka nakon godinu dana na Zemlji”, rekao je Gabel.
Gubitak koštane mase nastaje zato što kosti koje bi obično nosile težinu na Zemlji ne nose težinu u svemiru. Svemirske agencije će morati da poboljšaju preventivne mere – režime vežbanja i ishranu – kako bi sprečile gubitak kostiju, rekao je Gebel.
„Tokom svemirskog leta, fine koštane strukture se stanjuju, i na kraju se neke odvoje jedna od druge. Kada se astronaut vrati na Zemlju, preostale koštane veze mogu da se zgusnu i ojačaju, ali one koje su prekinute u svemiru ne mogu se ponovo izgraditi , tako da se celokupna struktura kostiju astronauta trajno menja”, objasnio je Gebel.
Astronauti koji su učestvovali u studiji, boravili su na svemirskoj stanici u poslednjih sedam godina. Studija nije navela njihove nacionalnosti, ali su bili iz američke svemirske agencije NASA, Kanadske svemirske agencije, Evropske svemirske agencije i Japanske agencije za istraživanje svemira.
Svemirska putovanja predstavljaju veliki izazov za ljudsko telo. Važno je što više o tome saznati jer, na primer, NASA ima za cilj da pošalje astronaute nazad na Mesec, u misiji koja je sada planirana najranije za 2025. To bi mogao biti uvod u buduće misije astronauta na Mars ili dugotrajnije prisustvo na površini Meseca.
„Mikrogravitacija utiče na mnoge sisteme u našem telu, među kojima su mišići i kosti”, rekao je Gebel.
„Kardiovaskularni sistem takođe doživljava mnoge promene. Bez gravitacije koja vuče krv prema našim stopalima, astronauti doživljavaju promenu u kretanju telesnih tečnosti koja uzrokuje da se više krvi nakuplja u gornjem delu tela. Ovo može uticati na kardiovaskularni sistem i vid.
Zračenje je takođe veliki zdravstveni problem za astronaute jer što dalje putuju od Zemlje, to je veća izloženost sunčevom zračenju i povećan rizik od raka”, rekao je Gebel.
Studija je pokazala da su duže svemirske misije rezultirale većim gubitkom kostiju i manjom verovatnoćom oporavka kosti nakon toga.
Vežbe tokom leta – trening otpora na svemirskoj stanici – pokazao se važnim za sprečavanje gubitka mišića i kostiju.
„Još uvek mnogo toga ne znamo o tome kako mikrogravitacija utiče na zdravlje ljudi, posebno u svemirskim misijama koje su duže od šest meseci, i koje imaju dugoročnije zdravstvene posledice”, rekao je Gebel.
Izvor: RTS
